VELIČANJE LEKE RANKOVIĆA: Spomenički projekti zločinačke prirode

Želju da se Srbstvo, jednom zauvek, “ukine” kao biološka i duhovna vrsta, otvoreno je iskazala Radio-televizija Srbije

Na Vaseljenskoj televiziji, 19. septembra, tekstom “Kako je RTS od komunističkog zločinca i ubice Srba Aleksandra Rankovića napravio sveca!”, zapitao se Predrag Savić “kako sve njih (televizionare i one koji su za njih i sa njima snimali priču o Drugu Marku – IP) nije sramota kostiju ubijanih i proganjanih, kad  veličaju druga Marka tvorca OZNE, a kasnije UDBe, i  punih sedam godine ministra unutrašnjih  poslova  u Vladi FNRJ  u  doba  najcrnje revolucionarne pravde sve do 1953. godine! Kako baš nikog nije sramota kad ga predstavljaju kao  istinskog velikomučenika i  žrtvu  Brionskog plenuma, a njegovu sahranu predstavljaju kao moguće buđenje srpstva?!“

Predrag je, po svoj prilici, mlađan lovac jer mu je ostalo nepoznato da u antisrbskom delu naše Srbijice, onima koji su opsednuti “vrednostima” fašikratskog Zapada oličenog u Evropskoj uniji, uvek tinjaju ideje okrenute manje ili više potajnoj želji da se Srbstvo, jednom zauvek, “ukine” kao biološka i duhovna vrsta.



Naznaka takve namere uočena je i poslednjeg januarskog dana 2016. godine, kad je, i onda na Vaseljenskoj televiziji, pod naslovom “Ve­li­ča­nje zla i posledice” (autor Miloslav Samar­džić), objav­lje­na vest da “Sr­bija uskoro može postati verovatno prva ze­mlja na sve­tu koja podiže spo­menik jednom šefu tajne policije koja je organizovala i sprovela jedno od najvećih ma­sovnih ubi­stava građana Sr­bije u istoriji”!

Tekst o kome je reč preuzet je iz kragujevačkih Po­gleda (pre toga, 25. januara 2015, objavljen u Či­ka­gu­/SAD, u glasilu Srpske narodne odbrane “Slo­boda”), a ticao se “ne­čije” namere da u Beogradu podigne spome­nik Aleksandru Ran­koviću, bivšem Srbinu, ropskom poslušni­ku Josipa Broza neprevazilaznog u zločinima nad srbskim narodom -, ej, bre, spome­nik Aleksandru Ran­koviću, otpadniku od državnog i političkog vrha koji do kraja života niti je progovorio, niti napisao ijednu reč o onome što je “iz druge ruke” ili bogatoga ličnog iskustva znao o srbskom stradanju to­kom zablud­nih godina brozovske (i svo­je) vladavine!?

ŽIV JE LEKA, UMRO NIJE: Od zločinca napraviše sveca!

Iz iste te vesti moglo se saznati da su inicijativu za po­dizanje rečenog spomenika podržali Ivica Da­čić, i tada i sada predsednik Socijalističke partije Srbi­je, direktne nasled­nice Brozove (i Rankovićeve) komu­ni­stičke partije, i Ne­bojša Stefanović, tada mini­star unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije.

Ovome potpisniku sve to bio je razlog da gospodi Siniši Malom, gradonačelniku Beograda, i Goranu Vesiću, grad­skom menadžeru Grada Beograda (makar šta to značilo), 5. februara 2016. godine pošalje sledeće pismo, u istovet­nom tekstu:

“Poštovana Gospodo,

Na vest da postoji inicijativa da se u Beo­gradu po­di­g­ne spomenik Aleksandru Rankoviću (1909­-1983), or­ga­niza­ci­o­nom sekretaru Komunističke par­ti­je Jugo­sla­vije, načel­niku Ozne, Odeljenja za zašti­tu naroda (jugosloven­ske ko­mu­nističke celokupne obaveštajne i kontraobave­štajne službe od maja 1944. do marta 1946), potpisniku naredbe za proboj Sremskoga fron­ta, punih dvadeset godina (1946-­1966) jugoslovenskom ministru unutrašnjih poslova i še­fu svih policijskih i tajnih službi zaduženih da se sta­raju o ratu protiv onih koji su svrstavani u protiv­ni­ke brozov­skog režima u Jugoslaviji, ‘briž­niku’ za Goli otok i ostale srbske informbiroovske žrt­ve, potpredsedniku Socijalistič­ke Federativne Republike Jugoslavije, glavnoj žrtvi u aferi navodnog prisluškivanja onda­šnjeg predsednika Jo­sipa Broza (1892-1980), posle čega je odstranjen iz jugo­slo­venskog političkog i držav­no­g vrha, liku koji je, uprkos potpunom političkom po­razu, ostao veran poslušničkom (ropskom) odnosu prema sopstvenom dželatu Josipu Brozu, poznatijem kao Drug Tito, i do kraja života niti je pr­og­ovorio niti napisao ijednu reč o onome što je znao o srb­skom stradanju tokom zabludnih godina brozovske vladavi­ne, želim da podsetim na neke pojedinosti koje su, ve­ru­jem, i vama poznate:



Zakonom ustaške (nacističke) Pavelićeve Hrvat­ske iz 1941. godine za­branjena je organizacija srbskih do­brovo­lja­ca iz srbskih oslobodilačkih ratova 1912­-1918, a dobr­o­voljcima, u tom aktu nazvanim ‘takozva­ni’, oduzeta je celo­kupna imovina.

Posle rata, na istovetan način postu­pila je i novo­uspostavljena komunistička vlast u Ju­go­slaviji, tako što je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova FNRJ, br. IV.11057/46, od 18 februara 1947. godine, ‘za­branjen rad Sa­vezu ratnih dobrovoljaca iz oslobo­di­lačkih ratova 191­2-1918 godi­ne, a imovina udru­ženja konfiskovana u korist države – radi njegovog profa­šističkog obeležja i pro­tunarodnog stava za vreme okupacije’.

Po svojim posle­dicama, ovo rešenje bilo je tra­gičnije od onog Pavelićevog. Jer, zvanični stav tek uspostavljene vlasti prema dobrovo­ljač­koj organiza­ciji (navodno pro­fašističkoj) prinudio je dobro­vo­lj­ce da ‘zaborave’ na svoje učešće u srbskim oslobo­di­lačkim ratovi­ma, toli­ko da se čak i u porodičnim krugovima do­brovo­ljačko ratova­nje nije pomi­njalo; bio je to neizmerni strah od nak­nadne osvete hrvatskih protivnika srbskog dobrovoljač­ko­g po­kreta, i on­ih iz Odese, i onih iz nekadašnjeg Jugoslo­ven­skog o­d­bora, i, naročito, iz reda onih koji su, kao Josip Broz, tada­šnji nepri­kosnoveni predvodnik nove vlasti, stalno imali na umu sopstvena loša iskustva sa nekog od srbskih ratišta.

KAKO JE SMENJEN ALEKSANDAR RANKOVIĆ: Dan kada je Tito krenuo u RAT PROTIV SRBA I SRBIJE!

Bez obzira na to što su inicijativu za podizanje reče­nog spomenika podržali Ivica Dačić (1966), pred­sednik Socijalističke partije Srbije, direktne naslednice Bro­zo­ve (i Rankovićeve) komunističke partije, i Nebojša Ste­fanović (1976), ministar unu­t­rašnjih poslova u Vladi Re­publike Srbije, postav­lja se ozbiljno pitanje ne samo kome podizanje tog spo­menika odgovara, već i mnogo ozbiljnije, sa kojim se ciljem taj spomenik podmeće i gura ‘u oko’ Srbima.

I kome je u interesu da Srbima bude naturena hi­po­teka zločinačke, genocidne komunističke ideolo­gije i prakse iz vremena i Josipa Broza i Aleksandra Rankovića.

Više Aleksandra Rankovića nego Josipa Broza, pošto je Broz bio dovoljno mudar da ne potpiše ije­dan akt protiv Srba, on je ostavljao jadnim Srbima da to oni učine.

Kao što je to Aleksandar Ranković učinio:

– Naredbom za proboj Sremskog fronta koji je, po sve­mu, bio genocidne prirode jer su u njemu žrtvo­va­na srbska deca ne samo nepripremljena za rat, nego i sve­sno lišena mogućnosti da ostave potomstvo; i

– Rešenjem kojim su srbski dobrovoljci iz srbskih os­lo­bodilačkih ratova 1912-1918 proglašeni profa­šistima.

S osobitim poštovanjem…”



Podrazumeva se da su i jedan i drugi primalac propu­sti­li ili da pismo pročitaju, ili da se prema njemu postave odgo­vorno.

Valjda im nije bilo do podsećanja na Brozov nalog da “za Srbiju neće biti milosti… Srbija nema čemu da se nada”, niti na “oslobodilački” razmah revolucionarnog terora koji je tokom sledećih godina posmicao mnogo stotina hiljada srbskih glava, tako da se, prema nekim izvorima, Aleksandar Ran­ković mogao “hvaliti” da je od 1945. do 1951. godine postreljano 586.000 “narodnih neprijatelja”; Srba, naravno.

Zna li se da je pokojni Tito, oktobra 1944. godi­ne, po ulasku u Beograd, izjavio da “Srbija nema čemu da se nada, za nju neće biti milosti” i da se “mi u Srbiji moramo ponašati kao okupatori”, da je pokojni Đido rekao da “Srbiji nije pušte­no dovoljno krvi”, da je pokojni Krcun zapre­tio Srbiji ocenom da je Srba “premnogo ostalo u životu, ali ima­mo vremena da tu grešku ispravimo”, zbog čega je samo u Beogra­du, po najblažim procena­ma, prvih dana po proterivanju Nemaca od života “oslobođeno” najmanje 30.000 Srba (drugde i mnogo više), da je “u tom smislu” za­mi­šljeno i stratište nazvano Sremski front (u partizanskoj ter­mi­nologiji “jedno od najtežih, najdugotrajnijih i najslavni­jih bojišta u NOB protiv okupatora”), na kome je, prema svedočenju Brozovog istoričara Antuna Mileti­ća, pobijeno 80.000 srbskih dečaka, a prema nalazu istoričara Novice Vojinovića (koji je, koliko nam je poznato, prvi pomenuo komunistički genocid nad Srbima), poginulo je, nestalo i ranjeno oko 180.000 mlađanih Srba, najvećim delom iz krajeva južno od Save i Dunava, skoro dece, uglavnom bez ikakvog vojnič­kog iskustva; nije im ni bilo potrebno vojničko iskustvo, pošto su mnogi “upotrebljeni” da, umesto ovaca, “prošetaju” kroz minska polja. Vojne komande nisu o tim žrtvama ni pravile statistiku jer su se one uklapale u već pomenute zvanične partijske stavove da “Srbiji ni­je pušte­no dovoljno krvi” i da je to partijskim ideo­lo­zima, onima koji su, po ulasku u Srbiju, sebe proizveli u oku­patore, bila prilika da na “popravnom ispitu” isprave dotada­šnje greške.



Da je bilo baš tako, svedoči nam i Vojna enciklopedija (knjiga 9 Sparta-Tirana, drugo izdanje, Beograd 1975, 113, lat) koja ljudske gubit­ke 1. armije, kao nevažne, utvrđuje na “oko 1400 poginulih, 4500 ranjenih i oko 70 nestalih”, dok su materijalni gubici i dobici u proboju, kao vrlo važni, ustanovljeni u komad: “uništeno 2 tenka, 4 topa i 14 kamiona, a zaplenjeno 48 topova, 3 tenka, 207 minobacača, 226 mi­traljeza, 2127 pušaka, 168 automata, 45 kamiona, 12 motocikala i 11 radio-stanica”.

A onu na početku ovoga teksta pomenutu potajnu želju da se Srbstvo, jednom zauvek, “ukine” kao biološka i duhovna vrsta, otvoreno je iskazala Radio-televizija Srbije – ohrabrena činjenicom da nju, “medijski javni servis Srbije”, finansiraju pretplatnici, srbski građani, valjda u uverenju da je i njenim pretplatnicima, srbskim građanima, već preko glave nekakvoga tamo Srbstva i srbovanja, te da jedva čekaju da se Drug Marko vrati i obavi posao koji je “mnogo teo, mnogo započeo”.

Još da rekoše za čiji to račun rade i ko ih u tome podržava.

Ilija Petrović

SKINI APLIKACIJU