SVETOZAR RADIŠIĆ: NEORUŽANI OBLICI AGRESIJE I „HIBRIDNI RAT“ (prvi deo)
Autor: Glas javnosti
Agresijom na Jugoslaviju države zapada izazvale su na istoku i zapadu i u sopstvenoj sredini promene, koje će sasvim izvesno (po)remetiti njihovu svetsku dominaciju, piše prof. dr Svetozar Radišić, pukovnik u penziji, bivši portparol Vojske Jugoslavije.
Početkom marta 2000. godine, godinu dana posle agresije „velikog brata” posredstvom vojnih snaga Sjedinjenih Američkih Država i njihovih dužnika na SR Jugoslaviju, Tang Đijasuan, kineski ministar inostranih poslova, rekao je da „NATO predvođen Sjedinjenim Državama mora duboko da se zamisli i da izvuče pouke iz onoga što se dogodilo na Kosovu”. Tom izjavom podsetio je javnost da je Zapad razapet između potrebe i moranja da se proširi ka istoku, ne bi li se domogao preostalih planetarnih resursa neophodnih za svoj dalji razvoj, zadržao prednost u tehnologiji i informatici i sveopštu dominaciju, i skoro izvesnog ishoda tekuće operacije „ovladavanja svetom pomoću dolara”. Osim toga ukazao je na kinesku svesnost da službenici „velikog brata” nisu uspeli, jer za to nikad nisu postojali realni uslovi, da dovoljno dobro osmisle planetarnu vladavinu. Opomena kineskog šefa diplomatije Zapadu ličila je na podsećanje pohlepnih administracija da su opet previdele balkanski „živi pesak” u kojem su već nestale tri moćne imperije – turska, austrougarska i nemačka.
BALKAN NEPREDVIDLJIVA ZONA OTPORA
U njegovoj jednostavnoj rečenici krila se i istina da su megakapitalisti, zbog svoje nadobudnosti i verovanja u neproverene formule, zaboravili da je Balkan prostor na kojem nestaje moć (na)silnika i da zlo kuda god se usmerilo ne prelazi lako tu skoro metafizičku i zbog neuobičajenih, skoro mističnih, shvatanja stanovnika sa srpskih prostora nepredvidljivu zonu, gde se poslovično stvara fanatičan otpor dobrotoljubivih, pravdoljubivih, istinoljubivih, častoljubivih i slobodoljubivih ljudi.
Zanimljivo je da su „vladari iz senke“ (sada ih zovu „duboka država“, Sabatajska elita i jezuitsko-vavilonsko-hananska elita) nastojali da naprave novu fantomsku državu po ugledu na Sjedinjene Države – Evropsku uniju i da su te dve države objedinjenim snagama (uz NATO kao instrument) prvo napale SFRJ, a potom i Saveznu Republiku Jugoslaviju. Zašto je moguće nazvati SAD fantomskom državom najbolje je objasnio Tomas Molnar u knjizi Amerikanologija, a otkud su države Evrope pošle istim putem može se zaključiti iz Direktiva 20/1 Saveta nacionalne bezbednosti SAD (usvojena 18. avgusta 1948), „Projekta 80-tih” Saveta za inostrane poslove SAD (usvojen sredinom 1973), Direktive 54 Reganovog Saveta za nacionalnu bezbednost (usvojena 2. septembra 1982), Direktive 133 Saveta nacionalne bezbednosti SAD i Zakona o spoljnim ulaganjima SAD (usvojeni 1990). U navedenim dokumentima najavljen je način za „omekšavanje“ slobodarski nastrojenih društava, a osnova je uticaj na svest ljudi. Neki od njih su direktno uticali i na razbijanje srpskog nacionalnog bića, koje je i sada u toku.
Na osnovu navedenih direktiva svet je ušao u proces globalizacije, a u Pravilu KoV SAD, kojim se kamuflira uticaj administracija SAD, regulisano je da više ne postoji samostalnost i suverenost država, što je konačno verifikovano na samitu Saveta bezbednosti krajem 31. januara 1992. godine.
Već 1992. godine građanima nove Jugoslavije bilo je jasno da se rat protiv Srba vodi i izvan vojne sfere. Stoga su se u sferu odbrane, zaštite i bezbednosti uključivali sve češće i civilni naučnici. Tako je dr Dragan Simeunović među prvima pisao o potrebi neoružanog otpora u suzbijanju psihološko-propagandne delatnosti agresora. Može se reći da je najviše informacija o sferi „neoružanog oblika agresije“ prineo okrugli sto organizovan od strane redakcije „Vojnog dela“ održan 26. oktobra 1982. godine u Beogradu. Bilo je jasno da je „specijalni rat“ postao suština oružane agresije.
Možda je još važnije što su vojni naučnici shvatili da je specijalni, prikriveni rat samo jedna od dimenzija opšteg rata, a da svaka od dimenzija rata može prerasti u oružani rat. Tako su prepoznati ekonomski rat, informacioni rat, kulturološki rat, religijski rat, geofizički rat, meteorološki rat itd. Prepoznati su neoružani oblici agresije.
SVEDIMENZIONALNA AGRESIJA
Na osnovu predstavljenih radova na okruglom stolu „Vojno delo“ je objavilo specijalno izdanje br. 1 (1983, januar/februar), sa naslovima kao što su: Teorijsko-metodološki pristup izučavanju fenomena specijalnog rata; Specijalni rat postaje sve izrazitiji oblik primene sile; Specijalni rat – neki elementi njegovog psihološko-propagandnog aspekta; O ideološkoj penetraciji kao obliku specijalnog rata; Specijalni rat – terminologija i suština; Teorijski pristup ekonomskim aspektima specijalnog rata; O pojmu i sadržaju specijalnog rata. Zlatko Isaković je na tom skupu ostao pri nazivu „posredni rat“. Pukovnik Vladimir Brdar, kada je u svom izlaganju pomenuo da u nekim zemljama postoje institucije za „pomoć inostranstvu“, prikazao suštinu rada obaveštajnih službi, neprijateljske emigracije i tzv. unutrašnjeg neprijatelja.
Napuštanje koncepta osvajanja teritorija i preostalih resursa isključivo oružjem, uslovilo je promene u teoriji ratovanja, tako da su nastale nove sintagme poput „ograničeni ratovi“, „prividi mira“, „narodni rat“, „medijski rat“ i sl. Tačku na „i“ stavio je kapetan bojnog broda Živko Lukić, koji je napisima „Ratovima znanja do rata bez krvi“, „Doktrinarno pravilo Kopnene vojske SAD – FM 100–5“, „Informatičke operacije – dalja razrada doktrine KOV-a Sjedinjenih Američkih Država“ i „Pozadinsko obezbeđenje u strategiji projekcije snaga“, raskrinkao „neoružane oblike agresije“ i prozvao njihove nosioce. Posle njegovih tekstova mnogi naučnici su „progledali“ i počeli da pišu istinu o tzv. novom svetskom poretku, neoružanim oblicima agresije i „operacijama pod lažnom zastavom“. Bio je to prvi susret sa istinom indoktriniranih naučnika proizvedenih u vreme marksizma, lenjinizma i titoizma.
U stvari, neoružani oblici agresije su sveobuhvatni, oni su u suštini svedimenzionalna agresija. Zato je na neki način naučno neprikladno tu vrstu agresija, posle nekoliko decenija očevidne primene, nazvati „hibrindni rat“. Neprikladno je, budući da se novom sintagmom brišu rad i radovi brojnih navedenih naučnika, koji su prvi naučno progledali.
PROMENE NA ISTOKU I ZAPADU
Sve više ljudi zna šta se dogodilo u Moskvi 18. januara 1989. godine, kada su Mihail Gorbačov i čelnici Trilaterale koje je predvodio Dejvid Rokfeler odlučili da „podignu gvozdenu zavesu“ i sruše legendarni Berlinski zid. Kako će na osnovama njihovih odluka izgledati dalje širenje SAD, EU i njihovog instrumenta NATO-a ka istoku, posle eventualnog izvlačenja iz „živog peska“ Balkana, već se može naslutiti. Nisu još sasvim pokorili i pripitomili Srbe, a primorani su da zbog opkoljavanja Rusije učestvuju u ratu u Ukrajini i, što je još opasnije, čeka ih „kineski duvar“, na koji je podsetio Tang Đijasuan, šef kineske diplomatije, kada je, pomalo provokativno, u nekoliko navrata rekao: „Zapadne zemlje su, a u prvom redu SAD – siledžije… Američka politika sadrži pregršt antikineskih elemenata i ugrožava normalan razvoj odnosa Kine i SAD… Tema o ljudskim pravima nije opravdanje za razuzdano mešanje SAD u unutrašnje poslove drugih zemalja”.
Prikriveni sukob između SAD i Kine već postoji. Te dve države imaju sporove oko satelita, trgovine, ljudskih prava, pomorskog prevoza robe, Tajvana i regionalnog sistema protivvazdušne odbrane. Kineski hakeri skoro su preplavili Belu kuću posle raketiranja kineske ambasade u Beogradu. Naime, na veb stranici američkog Ministarstva energetike na engleskom jeziku upisano je: „Vi morate platiti krvavi dug Kinezima“. Kina neprestano nadgleda vojno kretanje SAD, posredstvom 17 satelita. Prema tvrdnjama Songa Jićanga, kineskog vojnog eksperta, „Kina je sposobna da razbije antiraketni štit Sjedinjenih Američkih Država“. Za filozofe, stratege i analitičare nije bez značaja ni činjenica da će Kina za par godina imati više privatnih preduzetnika nego Sjedinjene Američke Države stanovnika. Biće zanimljivo kakvu ulogu u odnosima između Kine i SAD igra Izrael, da li je on američki „trojanski konj“ ili je „glogov kolac“ za fantom državu „Ujka Sema“, tek činjenica je da SAD traže od Izraela da obustave vojnu saradnju sa Kinom. Pouzdano se zna samo to da su Amerikanci dobro proučili reči Đijang Cemina da Kina ne sme da žrtvuje „duhovnu civilizaciju“ radi privrednog razvoja i njegovu ocenu da je američka politika prema Kini „konfuzna i arogantna“.
I od Amerikanaca u „hladnom ratu” nadmudreni Rusi, očevidno ne uspevaju da izbegnu učešće u konačnom obračunu između kvantitativne i kvalitetivne civilizacije. Rusi su shvatili suštinu svog odnosa sa Amerikancima: „Potpisivanje Osnovnog akta Rusija–NATO, 27. maja 1997, spada u red onih značajnih istorijskih dokumenata kao što su Bečki kongres, Versajski mir, sporazumi potpisani na Jalti i u Potsdamu. Taj akt može da postane jedan od najvažnijih dokumenata kojim se daju konture novom svetskom poretku posle završetka „hladnog rata“. Rusiji je, kao naslednici Sovjetskog Saveza, pripala grozomorna uloga da ispija gorku čašu poraza i poniženja“. Rusi i Amerikanci se jedino ne spore oko toga ko je pobedio a ko izgubio u „hladnom ratu”. Amerikanci smatraju da nije ništa normalnije nego da se trude da iskoriste pobedu nad Sovjetskim Savezom, postignutu zahvaljujući „metodi: miroljubiv stav, demokratija i kapitalizam“.
Doskoro iscrpljena Rusija politički i materijalno zavisna od SAD (nije imala dovoljno ni dolara ni hrane), povremeno je reagovala prirodno, skoro nagonski. To je razlog što je Boris Jeljcin usred raketiranja Beograda uspeo da izusti: „SRJ neće biti protektorat SAD, zato što je Balkan strateško mesto“. Zanimljivo je da se ohrabrio da pozve Kinu da ojačaju međusobne veze „kao deo napora za stvaranje kontrabalansa Sjedinjenim Državama u globalnim pitanjima“.
Kada se pominje Rusija kao moguća snaga, koja će bočno ugroziti interese SAD na istoku ne treba zaboraviti Iran i Pakistan, budući da su svojevremeno iz Stejt departmenta zapretili sankcijama Rusiji i Kini zbog prodaje oružja Iranu i Pakistanu. Poznato je da su Amerikanci do agresije na Irak bili najzaduženiji kod Iračana, budući da su (zlo)upotrebili Sadama Huseina u iračko-iranskom ratu za stvaranje brane iranskoj revoluciji, a potom mu „namestili“ rat u Zalivu u kojem su spektakularnom demonstracijom moći stavili pod kontrolu potencijalnu regionalnu silu, ovladali najvažnijim rezervoarom nafte i dali „na znanje“ ostalom svetu kako će uređivati „novi svetski poredak“.
POLITIČKI FANTOMI
Funkcionisanje Evropske unije je zasnovano na istim, proameričkim, principima. U stvari, očigledno je da se ne zna ko je Nadvlada u SAD i Evropskoj uniji – politički fantomi su prisutni u obe organizacije, a diplomate poput preminulog Ričarda Holbruka, Kristofera Robert Hila, „petooktobarca“ Gabrijela Eskobara, zatim Emanuela Makrona, Olafa Šolca, Slovaka Miroslava Lajčaka i katalonca Žozepa Borelj Fonteljesa šetaju se Zapadom kao da volšebno izniču i nemaju pretpostavljene. Zajednički su i sistemi za kontrolu kretanja ljudi, kao što je „Ešelon“, a potom na oba prostora utiču Centralna američka obaveštajna služba, NSA, MMF, Svetska zdravstvena organizacija i Svetska banka. S druge strane OEBS i NATO usmereni su na kontrolu Evrope, a instalirani su od anglosaksonaca (SAD i Velika Britanija). Stoga, Velika Britanija nijednom nije bila iskreni saradnik članica Evropske unije i uvek je imala svoje posebne stavova prilikom donošenja ključnih odluka.
Pre agresije na SR Jugoslaviju „Sidni morning herald“ je upozorio na ozbiljnije neslaganje SAD sa evropskim saveznicima. Nemački časopis „Špigl“ je objavio specijalno izdanje sa kritičkim tekstovima o Americi pod naslovom „Ludilo SAD – zemlje ekstrema“. „Frankfurter algemajne cajtung“ je izrazio opšte mišljenje da „SAD krše norme svetske organizacije i nameću svoju volju i imperijalne interese kao jedini zakon na međunarodnoj sceni“.
Nemci su počeli sa zaposedanjem mesta koje im prema knjizi „Nemačka i sledeći rat” pripada. Naime, nemački ministar odbrane Rudolf Šarping je, najavljujući kupovinu modernije borbene tehnike, podsetio: „Bundesver ne sme da zaostaje za partnerima u NATO alijansi“. U nedeljniku „Di vohe“ objavljeno je da SAD ruše Ujedinjene nacije i da jedino Evropa može da ih spreči. Ipak je najobuhvatnije slikovito mišljenje Gerda Šmiklea, nemačkog generala u penziji: „Dok Evropska unija i NATO opkoljavaju Rusiju – Evropa želi da se oslobodi tutorstva Sjedinjenih Država“. Prevideo je samo SAD u opkoljavanju Rusije.
Francuska se, prema mišljenju bivšeg savetnika francuskog predsednika za evropsku politiku Pjera Leluša, zalaže za „Evropsku armiju“, što nikako ne odgovara Sjedinjenim Državama za koje je najbolji NATO nad kojim imaju punu kontrolu. Pol Kiles, bivši francuski ministar odbrane, reagovao je „francuski“ na sistem za presretanje svih vrsta telekomunikacija (telefon, elektronska pošta, faks) kojim rukovodi američka tajna služba, Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA), u kojoj su osim SAD i Velika Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland, tvrdeći da „Ešelon“ predstavlja opasnost po francusku nacionalnu bezbednost.
Lamberto Dini, čija zemlja nemoćno trpi NATO, ispaštajući grehe iz Drugog svetskog rata, povremeno je izbacivao izraze koji ne utiču na stanje u Evropi, ali su dobri pokazatelji i signali za trenutne međunarodne odnose, kao što su: „Italija i Evropa ne smeju da zavise od SAD“, „Evropa mora da stvori sopstveni identitet sigurnosti“ i „SAD ne mogu biti svetski žandarm“.
Unutarzapadni odnos prikazan je prilikom smenjivanja generala Silvija Macarolija pošto se usudio da optuži Amerikance za prljave „igre“ na Kosovu i Metohiji. Naime, rekao je da je glavni smisao „mirovne misije“ na Kosovu i Metohiji „grabež plena“ i posebno „raspodela zona uticaja“. Platio je ceh, ali je očuvao oficirsku čast rečima: „Danas na Kosovu i Metohiji vladaju haos i nered, oličeni u bezobzirnom i surovom privođenju kraju etničkog čišćenja, likvidacijama, pljačkama, šikaniranju, zastrašivanju i progonu nealbanskog stanovništva. Amerikanci imaju svoje igre koje su različite od naše misije“. Italijani su pokazali šta misle kada su u Milanu njihovi demonstranti bacili bombe na američki konzulat i palili američke zastave dok su padale rakete i bombe na SR Jugoslaviju i objavljivanjem napisa u dnevniku „Republika“ u kojem su tvrdili da treba ujediniti sve glasove i snage koje su u stanju da urazume „američkog Gulivera“.
O odnosu SAD i Evrope može se zaključiti i na osnovu američkih stavova. Stroub Talbot, nekadašnji zamenik američkog državnog sekretara, obnarodovao je važan stav svoje administracije: „SAD ’u principu’ podržavaju aktivniju bezbednosnu ulogu Evropske unije, ipak, u Vašingtonu postoje ozbiljne sumnje, pa čak i zabrinutost, zbog vojnih planova evropskih saveznika”.
U pohodu na svet atlantska „imperija zla“, oličena u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i Evropskoj uniji, ima sve više unutrašnjih problema i sve uslove za istiniti haos. Uz pretnju po planu „Noema“, razvijaju se neizbežni procesi islamizacije, afrikanizacije i hispano-latinizacije. Zato na značaju dobijaju reči koje je Bilu Klintonu u neposrednom razgovoru uputio papa Karol Vojtila. On je zahtevao da SAD prekinu terorizam, bombardovanja, kriminal i da ne izgladnjuju pojedine narode u svetu.
Prof. dr Svetozar Radišić (nastavak sledi sutra)
(Mišljenja i stavovi u kategoriji LIČNI STAV nisu nužno stavovi redakcije GLAS JAVNOSTI)
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
