STALJIN SE VRAĆA

Nije red da mali novinar priča narodu ko je i šta je bio Josif Vaserionovič Staljin.Veliki, veći, najveći!

Takvih vođa nema na vidiku, a kad će ih biti, e to samo Gospod Bog zna. Otvaramo veliku školu staljinizma, što zbog omladine, što zbog hladne votke, a biće nešto i za dežurne intelektualce večno zaljubljene u mlade voditeljke na jutarnjim programima srpskih televizija.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Arhiva CK KPSS

Danas čas drži prvo pero Rusije, učitelj slobodnih novinara Moskve i heroja ruskih zemalja.


Staljin zemaljski i nebeski

Šta je Josif Staljin učinio za narod, ako ruski ljudi i danas žive sa Staljinovim imenom na usnama ?

• Aleksandar Prohanov

Zašto Josifa Staljina, koji je preminuo pre skoro sedamdeset godina, ne napušta narodni pogled na svet koji je stvorio, ne napušta rusko pamćenje nekoliko generacija? Antistaljinisti izrezuju Staljina iz narodne duše, predaju ga zaboravu, oskrnavljuju, bacaju gomile ustajalog smeća na njegov grob. Sanjaju da ga izbrišu iz ruske istorije, da zauvek nestane. Tako kradljivciautomobila koriste štemajz da izbrišu serijski broj sa motora.

Ali, fino negovani brojevi su otišli u dubine metala i tamo se zauvek čuvaju.

Šta je Josif Staljin učinio za narod, ako taj narod do danas živi sa njegovom imenom na usnama? Neki su zahvalni Staljinu što je ljudima dao pravo da besplatno studiraju, dobijaju stanove, leče bolesti i decu vode na more. Drugi se dive Staljinu, koji je stvorio jedinstvene univerzitete, grandiozne laboratorije i naučne centre, pretvarajući svoj vek u eru velikih otkrića. Treći su pak zahvalni Staljinu za hiljade gigantskih fabrika koje su pretvorile slamnatu Rusiju u moćne industrije, raketna mesta i nuklearne instalacije. Oni poštuju Staljina zbog toga što je oštrom rukom kaznio degenerisanu elitu, očistio redove partijskih članova i upravnika, što su general i seljak, ministar i radnik bili jednaki pred Staljinovim zakonom.

Narod se klanja pred Staljinom koji je rusku vojske vodio u Berlin, u citadelu surovog neprijatelja, i crvenim barjakom pobede zgazio crne sile pakla, kao što je Isus krstom zgazio čudovišnu tamu podzemnog sveta. Sve ovo hrani mit o Staljinu: o Staljinu naroda, o pobedonosnom Staljinu, o Staljinu velikom avangardnom umetniku.

Staljin je ušao u šifru narodne svesti i nikada iz nje neće izaći, jer je poveo narod da juriša na nebo, da juriša na zid koji deli čoveka od čoveka-Boga, od čoveka kome je Hristos rekao: „Budite kao bogovi.  Staljin je podstakao narod na grandiozan iskorak, koji podrazumeva prelazak čovečanstva na novu, nadljudsku fazu. Čovečanstvo je napravilo svoj prvi grandiozni iskorak tako što je napustilo carstvo prirode i prešlo u carstvo istorije.
 
Napuštajući prirodno, spontano, kobno, čovečanstvo, ušlo je u prostor istorijskog stvaralaštva i počelo da kreira sopstvenu sudbinu, da kontroliše istorijski proces. Čovečanstvo je vekovima maštalo o sledećoj transformaciji,
kada će napustiti istoriju i ući u metaistoriju, gde će upravljati elementima univerzuma, postati kosmički faktor sposoban da zapali nove zvezde, leči oštećene delove univerzuma, postigne besmrtnost i bogopodobnost. Taj san je živeo u čovečanstvu od pamtiveka - od pripovedača i mađioničara.

Staljin je, zajedno sa narodom, čijim vođom ga je sudbina učinila, preduzeo taj grandiozni korak. Proboj je bio toliko neodoljiv, tako strašan i neshvatljiv umu, da je udarni talas ovog prodora potresao ceo svet. Eho te eksplozije je zahvatio je svet i učinio čovečanstvo drugačijim. Staljinove fabrike i vojske, Staljinove pesme i knjige, Staljinove bašte, sa komandom da se beli luk posadi na ratom zahvaćenoj zemlji, Staljinovi planetarijumi, gde je ratom razorenom narodu pokazivao zvezde. Bezbrojne staljinističke tehnologije, kojima je on, gde silom, gde ubeđivanjem, podsticao ljude da stvaraju, preobražavaju sebe, uzdižu se do nedostižnih visina. Narod se uzdigao na ovu visinu, a 9. maja 1945. Carstvo nebesko je dotaklo Sovjetski Savez.

Mistična Pobeda je postala trenutak čovekovog preobražaja, postala je izlaz u metaistoriju. Ovaj trenutak nije dugo trajao. Narod nije mogao da izdrži grandiozne napore i počeo je da se udaljava sa neba, gde je zaiskrila dijamantska zvezda pobede.


Posle uništenja SSSR-a ovo iskustvo je izgledalo neuspešno. Ali, ovo iskustvo je bilo! Naš narod je napravio ovaj grandiozni impuls, koji će se ponoviti ovde, u Rusiji, ili u drugom delu sveta, ali će se neminovno ponoviti, jer je čovečanstvo tako zamišljeno. Taj zadatak je položen u ljudskim hromozomima, Staljin ga je položio. Čovek ne može biti okupan pa nametnut od strane vanzemaljskih vođa, ako ne odgovara genetskom kodu naroda.

Lužkov (liberalni gradonačelnik Moskve) je umro, a kod Lužkovljevog kovčega iznenada smo otkrili da je Rusija izgubila najveću ličnost, dobrotvora, svetlu ličnost, koju su ugledni ljudi savremene Rusije dolazili da isprate. Sam predsednik je naredio da Lužkov bude sahranjen sa počastima dostojnim cara. Otišavši u zemlju Novodevičjeg groblja, pitamo šta će Lužkov ostaviti u sećanju ljudi?

Lužkov je bio umešan u brutalno pogubljenje Doma Sovjeta 1993. godine, kada je u centru Moskve goreo parlament, tela branioca barikada rastrgnuta na komade, a Lužkovljeve pristalice lancima za bicikle tukle poslanike koji su napuštali zapaljenu zgradu. Pod Lužkovom, u Moskvi je odjeknula pucnjava, razbojnici su zauzeli vile, fabrike i kulturne centre. Došlo je do monstruozne preraspodele imovine pod hukom mitraljeza. Lužkov je Moskvu pretvorio u grandiozni mafijaški klaster, u centar kriminala, odakle se ova mafijaška kriminalna praksa proširila po celoj Rusiji. Ovde, u Moskvi, došlo je do neviđene krađe i pljačke. Milijarderi
su se pojavili od nule, uključujući i najbogatiju ženu u Rusiji. Lužkov je pokvario stvaralačku inteligenciju, formirajući oko sebe pratnju eminentnih umetnika, pevača i glumaca, koji su ga učinili velikim dobrotvorom. Moskva Lužkova je Čerkizov, strašni apsces koji je mističnu prestonicu Rusije, Moskvu, pretvorio u trgovačko tržište. Njegovim naporima milioni migranata su se nekontrolisano, nepromišljeno slivali u Lužkovljevu Moskvu, gurajući domaće Moskovljane od gradilišta, fabrika i trgovačkih tezgi. Ko zna koliko je uspavanih terorističkih ćelija ugrađeno u život Moskve?!


Pod Lužkovom su njegove mafijaške arhitekte i graditelji monstruozno izobličili Moskvu, kada je među starim moskovskim kućama pojavilo „Lužkovljevo carstvo“ – šašave , neukusne buržoaske zgrade, gde se kule, tornjevi, lukovi, kolonade, tremovi, frontovi spajali u crkvu – a crkve mešavina stilova iz različitih vremena, epoha i kultura. Sada, šaljući Lužkova u drugi svet, možemo reći da je sve ono najgore, najcrnje, najbolesnije u ruskoj stvarnosti rođeno pod Lužkovom. Strašno je što Luškov postaje amblem moderne ruske države.

Narodno pamćenje nije podloga koju može da naslika ishitreni dvorski slikar. Narodno pamćenje je kao zvezdano nebo, na kome se upaljena zvezda nikada više neće ugasiti. Gledamo u rusko nebo i vidimo kako dragoceno svetluca dijamantska zvezda Staljina.

Eto, nije kao Dostojevski, ali se Aleksandar sigurno nije obrukao kad ode kod Svetog Petra i tamo zatekne Dostojevskog za ruletom šefa Petra. Budite uporni, čitajte i gledajte istinite priče o Josifu Staljinu.

PRIREDIO: Vlastimir Šone Ninin