Odgovor Glasa javnosti na albansko falsifikovanje istorije: Stvaranje albanske nacije i razvoj albanskog nacionalizma od 1896. godine remek–delo austrougarske diplomatije (Drugi deo)

 Jusuf Budžovi, albanski istoričar na prištinskoj televiziji, o čemu je Glas javnosti pisao, izrekao je blago rečeno laž i debelu izmišljotinu, ustvrdivši da je dinastija Nemanjića ilirskog porekla, a da je srpska nacija formirana tek u 19. veku?!

Glas javnosti iz pera uglednog srpskog istoričara Bojana Draškovića i sa dokumentima poznate bugarske istoričarke Teodore Toleve (1968-2011.) odgovara falsifikatoriistorije, albanskom istoričaru Jusuf Budžovi, argumentima dokazuje koliki je falsifikator istorije Budžovi...ali raskrinkava mešetarsku ulogu Austrougarske i Vatikana...

                                       ***********

Iz svega ovoga lako se može zaključiti da je početak albanskog nacionalizma bio podstaknut politikom terora nad kosovskim Srbima, koji su na svom životnom prostoru ostavili brojne materijalne tragove kulturne i duhovne baštine, dok o Ilirima, kao starosedeocima Balkana, nema nikakavog pomena. Tako bi se i čuveni „ilirski mit“ o Albancima kao starosedeocima Balkana, koji je danas centralni mit albanskog nacionalizma, lako mogao povezati bečko–jezuitskom kvaziistorijom i socijal–nacionalnim inženjeringom.

Naime, upravo na osnovu ovog mita, na području Kosova i Stare Srbije, Albanci su ostvarili pravo na svjevrsni Lebensraum još pre nego što je ovaj pojam bio izmišljen, i pre nego što su Albanci dobili svoju nacionalnu azbuku i nacionalnu književnost. Projektovani nacionalizam uvek je nasilan, a nasilje je, kao što je istorijski poznato, veći katalizator socijalne homogenizacije određenog etnosa, nego kultura, koja je spora i efikasna na duže staze. Tako bi se moglo zaključiti, da su pogromi nad Srbima krajem 19. i početkom 20. veka, bili nacionalno koruptivnog karaktera. Prvo se podsticalo nasilje, a tek onda je na red stupala kultura.

Za praktičan rad na formiranju albanske nacije izuzetno su važni tajni izveštaji konzula Piska (Skoplje) od 25. januara i 15. juna 1897. godine kao i vicekonzula Rapaporta (Prizren) od 29. jula 1897. godine. U tim izveštajima doslovce stoji, da glasine o austrougarskoj težnji ka Solunu, treba zameniti glasinama o austrougarskom podržavanju albanske države i nacije.

Konzul Pisko predlaže Ministarstvu spoljnih poslova, da se za potrebe realizacije austrougarske politike prema Albancima u Beču organizuje poseban odsek koji bi radio na podsticanju albanskog nacionalnog pokreta ili jačanju albanskog nacionalnog osećanja, od čega, na prvom mestu treba da bude rad na stvaranju jedinstvenog albanskog alfabeta. U Rapaportovom izveštaju ukazuje se na značaj okupljanja uticajnih ličnosti među Albancima, kako u gradovima tako i na selu, koji bi se ujedinili oko ideje albanskog nacionalizma koja je u tom trenutku Albancima gotovo nepoznata. Poznajući njihov karakter i naravi, kao i usredsređenost na lične i lokalne interese, austrougarski konzul predlaže i masovno korišćenje novca prilikom privlačenja albanskih prvaka za ovaj austrougarski politički projekt.   Dana 21. januara 1899. konzul Pisko govori o konferenciji albanskih prvaka u Peći koja se održala 23–29. januara 1899. godine. O ovome svedoči izveštaj austrougarskog konzula Rapaporta od 19. januara 1899. godine iz kog se jasno vidi da Austrougarska igra na versku kartu i postiče nasilje muslimanskih Albanaca na Kosovu i Staroj Srbiji prema Srbima.

Međutim, glavni saveznik Austrougarske u albanskom projektu bio je i ostao Vatikan, s kojim ova država nastoji da uspostavi pismeni sporazum o saradnji, kako bi iskoristila verske misije Vatikana, u cilju širenja propagande koja odgovara austrougarskim političkim interesima. 

Stvaranje albanske nacije i razvoj albanskog nacionalizma od 1896. godine, pa sve do današnjeg dana predstavljao je pravo remek–delo austrougarske diplomatije, koje je, u velikoj meri, ostvareno uz pomoć Vatikana i njegove tajne ideološke armije – jezuita. 

O uticaju Vatikana na formiranje albanske nacionalne svesti, najbolje svedoči primer monsinjora Prima Dokija, izuzetno interesantne, može se reći nesvakidašnje romantične ličnosti koja je u velikoj meri pomagala baronu Cvidineku u definisanju ciljeva i metoda austrougarske politike prema Albancima. 

Monsinjor Primo Doki       

Monsinjor Primo Doki, rođen je 1849. godine u Orošiju kraj Lješa u katoličkom plemenu Mirditi. Bio je đak je Collegium Urbanuma pri Propagandi u Rimu, a od 1875. – paroh je Mirdita. U vreme Velike istočne krize stupa u kontakt s Garibaldijem i u tom svojstvu 1876. godine odlazi na Cetinje, gde pažljivo posmatra ponašanje, Albancima sličnih, crnogorskih i hercegovačkih plemena, koja su se već decenijama nalazila u okvirima izvesne državnosti, nacionalne i kulturne emancipacije. Godine 1877. Turci ga hapse u blizini Gusinja i interniraju ga u Carigrad. Iz Carigrada Doki je predat papskom izaslaniku pod uslovom da se nikad više ne vrati u Albaniju. Potom Doki putuje u Kanadu kao izaslanik jednog visokog crkvenog velikodostojnika, gde živi približno šest godina, sve do 1883. godine, kada se vraća na Krf i Bar, odakle, uz pomoć nadbiskupa Maranga odlazi u Atinu, gde uživa simpatije Grčko–albanskog komiteta s Krfa. Iz Atine Doki prati 1884. godine, kardinala Antonija Aljiardija, kao papskog izaslanika za Istočnu Indiju, na put u Bombaj, gde ostaje sve do 1887. godine. Nemirnog duha, žive inteligencije, velikog životnog iskustva, Doki postaje ličnost savršeno pogodna za vatikansku politiku prema Albancima, koja se oslanjala kako na austrougarski, isto tako i na njoj konkurentni italijanski uticaj.

Po povratku u Rim, Doki biva imenovan za opata Mirdita, iako se tom imenovanju smetala odluka iz 1877. godine o njegovoj trajnoj zabrani da stupi na tle Otomanske imperije. Uz odobrenje austrougarske diplomatije i uz pomoć jermenskog katoličkog patrijarha Azarijana, Doki 1888. godine iz Carigrada dobija dozvolu da stupi na dužnost. Od tad počinje njegov nacionalni rad. 

U to vreme Beč od svojih konzula zahteva da naprave spisak svih važnih Albanaca koji su učesnici „albanskog nacionalnog pokreta“. Na tom spisku se dana 31. januara 1901. godine kod Mirdita nalazilo samo jedno ime: Primo Doki – opat Mirdita.

"Politička čitanja" Barona Cvidineka

Baron Cvidinek na „političkom čitanju“ od 14. marta 1897. godine, izlaže „Memorandum o sredstvima koja treba primeniti o razvoju autonomije u Albaniji“. Iako je pisac izveštaja baron Cvidinek, njegov stvarni tvorac je Primo Doki, primećuje TeodoraToleva.

Prema Dokiju prvi korak bi bio širenje ideje „samostalnosti“, kojoj smeta verska i socijalna rascepkanost kao i plemenska podeljenost među Albancima. Ono što je "genijalno" kod Dokija, jeste da on prvi put se zalaže da ideju albanske „samostalnosti“ treba širiti i kod neprijatelja Albanije. 

Četrnaest godina kasnije, svedoci smo Tucovićeve studije, koja kao da je napisana po recepturi Prima Dokija. Jer, neprijatelji Albanije, u ovom slučaju Srbi ili srpski intelekutalci i političari, delom iz zablude a delom iz zle namere, daju legitimitet albanskoj samostalnosti, potpuno suprotno srpskom nacionalnom interesu, što se događa i danas s kosovskim pitanjem.

Ovom prilikom važno je istaći, da je zabluda znatno opasnija i štetnija od zle namere i njene posledice su dalekosežnije, jer zabluda počiva na uverenju, ubeđenju, i stvara osećaj trajne manipulacije a zla namera na racionalnim i konkretnom interesu. Ili, preciznije rečeno; ako se da prevariti jedan pojedinac – i to intelektualac, lasno je onda prevariti čitav narod, a naročito njegove velikaše (političare), što se Srbima u pogledu Albanaca desilo; ali ne samo u pogledu Albanaca, već i drugih naroda, konstatuje Bojan Drašković.

U drugom, trećem koraku, prema Dokiju, bi bilo podsticanje opšteg primirja, koje bi došlo tek kad zaživi ideja samostalnosti, jer bi se opšte primirje uspostavilo tek onog trenutka kada bi se Albanci našli ugroženi od zajedničkog neprijatelja. 

Strah od neprijatelja ih miri i ujedinjuje. 

 Prizrenska liga

 Zato je potrebno stvoriti „ligu“, poput one Prizrenske iz 1878. godine, gde bi se našli predstavnici svih albanskih plemena koji bi dali svečanu „besu“ za nacionalnu odbranu, a koja će podrazumevati privremeno ukidanje krvne osvete. 

Interesantno je zapaziti da je ovaj model za rešavanje problema krvne osvete Doki usvojio od Crnogoraca, koji su se na sličan način, principom privremenog „suspendovanja“ krvne osvete, ujedinjavali radi zajedničke odbrane od Turaka, čime su tokom vremena došli do socijalne homogenizacije neophodne za stvaranje države, dodaje Drašković.

A da bi se svi ovi uslovi stvorili; Albanci moraju dobiti, škole, jedinstven alfabet i književnost, kao glavne atribute nacionalnog identiteta.

A da bi se to ostvarilo Doki predlaže tri praktična koraka: 

1.      Održavati dobre odnose sa sultanovom vladom.

2.      Pokušati da domaća unutrašnja administracija zemlje pređe iz ruku otomanskih funkcionera u ruke domaćih (pod kontrolom „lige“), čime bi se na nevidljiv način iškolovao vladajući administrativni kadar, koji bi u određenom momentu bio sposoban za preuzimanje vlasti.

Kada se ovi uslovi ostvare, prema Dokiju, potrebno je stvoriti svealbansku komisiju, sastavljenu uglavnom od intelektualaca koji bi albansko pitanje stavili pred međunarodnu zajednicu.

Politički deo programa i nije predstavljao toliki problem koliko kulturni, što je normalno, jer je politiku znatno lakše iskreirati nego kulturu. 

U čitavom ovom programu Prima Dokija vidi se jasna namera da rimokatolici među Albancima čine civilizatorski element. Nakon osnivanja kneževine Albanije ostvariće se tri cilja:

1.      Širenje Crne Gore obalom Albanije biće zauvek sprečeno, pošto bi nova država bila dovoljan blok za Crnu Goru. (Iz ovog dokumenta se jasno vidi da Austrougarskoj nije padalo na pamet još 1897. godine, da Crnoj Gori ni na jedan način prepusti Skadar, u čemu je imala ogromnu podršku Vatikana; tako da bi se Skadarska kriza iz 1913. godine, na osnovu rada Toleve, morala posmatrati u ovom svetlu).

2.      Što se tiče Srbije, Kosovski vilajet će uvek biti saveznik severne Albanije i nikad neće dozvoliti da Srbija ni za pedalj zauzme albansku teritoriju. (Kosovo kao albanska država, takođe je definisana ovim dokumentom, nakon čega počinje masovni pogrom Srba u 1898. i 1899. godini s područja Kosova i Metohije, kada je u Kraljevinu Srbiju izbeglo preko 60.000 lica, što se takođe, na osnovu ovog dokumenta mora posmatrati kao deo vešto smišljenog političkog plana, korišćenog više puta tokom 20. veka, pa sve do današnjeg dana, kada se od Srbije, po istoj austro–rimokatoličkoj recepturi, traži da se javno odrekne Kosova kao svoje teritorije i da bude prvi narod na svetu koji će, uz pomoć svoje političke i intelektualne i kulturne elite, izvršiti nacionalno samoubistvo.

Ova nova kneževina bi se i na unutrašnjem planu mogla smatrati austrijskom, pošto će primiti strukturu Austrougarske i zato što će jedino ta sila moći da joj garanutuje svoju podršku i zaštitu, konstatuje Toleva.

Katolički sveštenici propagatori patriotskih uverenja kod Albanaca

Dokijeve ideje o knjigama na albanskom jeziku, školama kao sredstvu za buđenje nacionalnog duha Beč sprovodi u delo. U dijaspori izlaze i albanske novine, katolički sveštenici postaju propagatori patriotskih uverenja kod Albanaca. 

Prema Primu Dokiju Albanci nisu sposobni da se bave dalekosežnom politikom za budućnost. Oni jedino shvataju svoje trenutne interese.

Pored rada za opšte ciljeve albanskog nacionalizma Doki, kao Mirdit, pokušava da svoje pleme kod velikih sila uzdigne na mnogo višii nivo u albanskom nacionalnom pokretu, nego što ga zauzimaju kod drugih albanskih plemena. Mirditi su brojčano najslabije pleme, broje oko 30.000 stanovnika, rimokatolici su i veoma ratoborni. Iako je bio obrazovan, govorio mnoge jezike, Doki su ipak u nacionalnom pogledu ponašao kao tipičan Albanac.

- Od Austrougarske je mamio novac, pokušavajući pritom da iskoristi njenu političku moć i uticaj kako bi iz progonstva oslobodio vođu Mirdita Prenka Bib Dodu, i stavio ga na čelo albanskog nacionalnog pokreta. Osnivao je albansko književno društvo Baškimi, koje je promovisalo jedinstveni latinični alfabet, koji je Doki silom i bez uspeha pokušao da nametne ostalim albanskim plemenima. Iako je je bio na austrougarskom platnom spisku do 1911. godine, njegovo društvo imalo je snažno uporište u Italiji, zbog čega se nameće otvorena sumnja da je radio za obe strane (austrijsku i italijansku), objašnjava Drašković.

Remija fon Kvjatkovski

Od 1900. godine Beč usmerava pažnju na lične kontakte svojih diplomatskih predstavnika s albanskim prvacima. U tom smislu rad vicekonzula dr Remija fon Kvjatkovskog  (Rémi/gius/ von Kwiatkowski, 1867–1923; [Deutsch 2017: 415–416]) značajno doprinosi realizaciji plana, iako nailazi na otpor konzervativnih elemenata albanske društvene elite čija je moć i društveni uticaj koncentrisan u rukama svemoćnih begova. Zato je, prema ovom austrougarskom diplomati, nacionalnu svest trebalo najpre podići među begovima koji su tradicionalno činili stub otomanske države među Albancima. Upravo Kvjatkovski ukazuje na činjenicu da bi centar albanske nacije trebala da bude Tirana i prebogata porodica Toptani, koja je, po svemu sudeći, trebalo da preuzme na sebe ulogu budućih kneževa od Albanije. Kvjatkovski dobro uviđa značaj Tirane, kao mesta centralnog okupljanja Albanaca; Gega sa severa i Toski s juga. Izmeštanje središta buduće albanske države s primorja, gde je uticaj Italije bio presudan, u zaleđe zemlje imalo je dobre i dalekosežne posledice za formiranje buduće albanske nacije pod austrougarskim uticajem, jer je Tirana kao grad u zaleđu u značajnoj meri smanjivao prirodnu surevnjivost koja postoji između primitivnijih, siromašnijih planinskih plemena i bogatijih i kulutrnijih primoraca. Simpatije begova prema Kvjatkovskom rastu, naročito kada se austrijski vicekonzul, okumio s jednom begovskom muslimanskom porodicom – njegova supruga je ritualno ošišala dete.

Terenski rad vicekonzula Kvjatkovskog bio je od velikog značaja za političko delovanje austrougarskih diplomatskih agenata na formiranju albanske nacionalne svesti.

Borba za Balkan i završnu fazu rešavanja istočnog pitanja otpočela je borbom za škole i školski sistem. Takođe, u srpskom, grčkom i bugarskom slučaju, tu borbu je pratio i sukob na verskom nivou – koja će pravoslavna crkvena organizacija dominirati u određenom području Balkana, što je u mnogome otežavalo stvaranje Balkanskog saveza, kao i brojna neprijateljstva i nasilja od srpskih četnika, bugarskih komita i grčkih andarta, kao i permantna albanska nasilja nad hrišćanskim nealbanskim življem. 

Paradoksalno, ali istinito, knjiga, kultura i pismenost, na Balkanu prethodila je nasilju i nacionalnoj netrpeljivosti. U tom smislu Austrougarska, koja je od Berlinskog kongresa 1878. godine, i sâma postala balkanska država morala se, na neki način, uključiti u ovaj pritajeni i nezvanični kulturno–prosvetni balkanski rat. A kako sâma nije bila nacionalna nego izrazito imperijalna država rimokatoličkog tipa, nije se mogla osloniti ni na jednu već postojeću pravoslavnu naciju, već je morala, nužno sopstvenim interesima na Balkanu, u Albancima pronaći prirodnog saveznika. S tom razlikom što je, za ostvarivanje sopstvenih interesa morala, civilizovati i značajno evropeizovati svoje saveznike. A to je u podrazumevalo da ih mora prvo opismeniti, stvoriti im škole, inteligenciju, književnost, probuditi nacionalno osećanje i razviti potrebu za sopstvenom državom i državnošću, kako bi ih mogla pripremiti za opštu balkansku utakmicu, između mladih, relativno novih, skoro oslobođenih, pravoslavnih država Balkana, u velikoj borbi za teritorijalno nasleđe umirućeg Otomanskog carstva... 

(Bojan Drašković) 

SKINI APLIKACIJU