Miloš Ković: Raskid Srbije sa Rusijom - sudbonosna prekretnica
Autor: Glas javnosti
Raskid Srbije sa Rusijom, koji se danas nazire, bio bi politički iracionalan i moralno nedopustiv potez koji bi za posledicu mogao imati dalji nastavak rasparčavanja srpskog naroda i konačno pretvaranje ostataka Srbije i Srpske u ekonomske i duhovne kolonije Zapada
Oni, naime, pokušavaju da oduzmu ruskom Gasprom njeftu vlasništvo u Naftnoj industriji Srbije. Ukoliko se to dogodi, Rusija će biti istisnuta iz našeg energetskog sektora. Vučić i saradnici tvrde da se tako mora, jer ih na to prisiljavaju SAD i njihova državna institucija montipajtonovskog imena – „Agencija za upravljanje tuđom imovinom“. Nikola Vrzić nas je, međutim, nedavno podsetio na činjenicu da se Vašingtonskim sporazumom sa SAD Srbija još 2020. godine obavezala da će „diversifikovati svoje snabdevanje energijom“.
Aleksandar Vučić, potpisnik ovog sporazuma, naravno, srpskoj javnosti šalje uznemirujuće poruke o tome da će nevolja sa NIS-om upropastiti naš energetski i bankarski sektor. On javno moli Ruse da svoju imovinu nekome prodaju; nudi im naše novce, naravno, neuporedivo manje od onoga što su Rusi uložili u kupovinu, obnavljanje i širenje NIS-a; preti im nacionalizacijom, uprkos činjenici da je ona, kako podsećaju Zoran Čvorović i Goran Đorđević, Sporazumom između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, izričito zabranjena.
Ćutanje Rusije na sve to dovoljno govori o njenom odnosu prema najnovijem poduhvatu Aleksandra Vučića i njegovih saradnika. Jasno je da, za sada, Rusija nema nameru da se odrekne NIS-a. Takođe, ona ne žuri da sa Srbijom sklopi novi ugovor o isporuci gasa. Podsetimo, Srbija ga je do sada dobijala po privilegovanoj ceni. To je našoj državnoj kasi donosilo neprocenjivu uštedu. Vučić je, zauzvrat, objavio da će gas nabavljati na drugim stranama. Niko, međutim, ne sumnja u to da ćemo morati da ga plaćamo neuporedivo skuplje.
Istorijske veze
U isto vreme, režimski mediji i naprednjački poslanici u Narodnoj skupštini počeli su sa sinhronizovanim napadima na Rusiju. Oni ponavljaju priče koje smo mnogo puta čitali i slušali na opozicionim medijima u britanskom vlasništvu: „kada su nam to Rusi pomogli“, „sve Velike sile su iste“, itd. Režimski ljudi i opozicionari sada se utrkuju u napadima na Rusiju i nabrajanju svih zala koje nam je ova zemlja, tokom istorije, tobože nanela. Oni se, bez ikakvog osećanja stida, otimaju za naklonost EU, Britanije i SAD. Prvi da bi se na vlasti održali, drugi da bi je osvojili.
Nema svrhe udubljivati se u sadržaj ispraznih političkih tirada. One, ipak, stalnim ponavljanjima stiču pravo građanstva u zbunjenoj javnosti. Eto posla za istoričara… Postoji li duže kretanje, koje je neophodan kontekst za razumevanje rusko-srpskih odnosa? Šta bi bio njegov glavni tok, koji se može ocrtati u nekoliko pasusa? I kakve bi posledice u sadašnjosti i budućnosti moglo da ima najnovije zahlađenje odnosa, ukoliko izraste u nešto veće i odsudnije?
Jezik, poreklo i vera spajaju Ruse i Srbe od prvih početaka njihove istorije. Upravo je ruski kaluđer, ako je verovati Teodosiju, odveo Svetog Savu, najveću ličnost srpske istorije i predanja, na Svetu goru. Monaški postrig Sveti Sava je primio u ruskom svetogorskom manastiru, Starom Rusiku. U vreme tatarskog ropstva, ruski monasi prikupljali su milostinju na srpskim dvorovima; u vreme turskog ropstva, srpski monasi, episkopi i patrijarsi molili su ruske vladare za materijalnu pomoć, ali i za podršku u odbrani od turskih nasilja i grčkih pretenzija.
Srpske molbe počele su sa prvim uzdizanjem Rusije u carstvo i snažnu državu u 16. veku i nastavile su se sve do propasti carske Rusije 1917. godine. Izdašnoj podršci Rusije značajno su doprinosili kultovi srpskih svetitelja u Ruskoj crkvi i kulturi. Baš kao u srednjovekovnim srpskim zemljama, Zakonopravilo Svetog Save vekovima je uređivalo duhovni, pa i svetovni život Rusa.
U međuvremenu, sa seobama Srba na rimokatoličke teritorije, Rusija je bila podrška i u samoodbrani od katoličenja. Baš zbog toga, u 18. veku, Srbi su usvojili ruskoslovensku recenziju staroslovenskog jezika, kao jezik vere i kulture. Taj, crkvenoslovenski jezik, obnovio je svest o tome da pomesne crkve Rusa i Srba, pripadaju jednoj, zajedničkoj, Pravoslavnoj crkvi. On je do danas ostao zajednički jezik molitve i predanja.
.png)
Počevši od doba Petra Velikog, u svojim ratnim pohodima na Turke, Rusija računa na Srbe. Veze Srba sa Austrijom i Venecijom bile su žive, bliske i neposredne. Ali obnova srpskih država, prvo teokratske Crne Gore, pa onda i kneževine Srbije, bila je jedna od geopolitičkih posledica pohoda ruskih armija ka jugu, ka Mediteranu, Bosforu i Dardanelima. Povratak krstova na kupole Svete Sofije postao je glavni cilj celokupne spoljne politike Ruske imperije. Iz te činjenice proisticala je cela istorija Balkana, pa i Srba, sve do 1917. godine.
Pomoć Rusije
Stvaranje Crne Gore pod Svetim Petrom Cetinjskim i Njegošem i nastanak Srbije pod Karađorđem i Milošem, bilo je moguće zahvaljujući vojnoj, finansijskoj i duhovnoj pomoći Rusije. Možda bi ove srpske države bile obnovljene i uz pomoć Venecije i Austrije. Ali o tome šta bi bilo kad bi bilo, ne možemo ništa sa sigurnošću da kažemo. Uprkos gorkim trenucima koje mu je Rusija bila priredila, Sveti Petar Cetinjski je u svom testamentu prokleo svakog ko bi pokušao da Crnu Goru odvoji od Rusije.
Rukopoloženje Njegoša u petrogradskom Preobraženskom sabornom hramu bilo je upravo posledica svesti o celovitosti jedne, Pravoslavne crkve. Uprkos Karađorđevim pokušajima da za sudbinu Srbije zainteresuje Austriju, Francusku, Britaniju, jedina Velika sila koja je ustaničkoj Srbiji pružila stvarnu podršku i u nju poslala vojsku bila je Rusija. Karađorđe, večito nezadovoljan brojem njenih vojnika u Srbiji, na kraju je u Rusiji pronašao utočište.
Obnova srpskih država, prvo teokratske Crne Gore, pa onda i kneževine Srbije, bila je jedna od geopolitičkih posledica pohoda ruskih armija ka jugu
Sva velika nacionalna postignuća Srba ostvarena su srpskom pameću i hrabrošću, ali uz pomoć Rusije: autonomija, nezavisnost, ujedinjenje. Da bi se u tome uočio udeo samih Srba, dovoljno je uporediti ih sa Bugarima; oni su, zaista, slobodu dobili iz ruku Rusa, 1878. godine.
Knez Miloš se za autonomiju Srbije izborio uz odlučujuću pomoć ruskog oružja i diplomatije, bez opaljenog srpskog metka, zahvaljujući rusko-turskom ratu 1828-1829. godine. Ni njegovi odnosi sa Rusima nisu bili harmonični. Pogotovo se to nije moglo reći za potonjeg srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića i ustavobranitelje, koji su se ogrenuli zapadnim silama. Knez Miloš se, potom, vratio na vlast kao pokajani rusofil.
Knez Mihailo Obrenović će, za odlazak Turaka iz srpskih gradova, moći da zahvali diplomatskoj podršci Rusije i Francuske. Nezavisnost i oslobođenje četiri južna okruga stečeni su u ratu, rame uz rame sa Rusima, u vreme kneza Milana Obrenovića, 1878. godine.
Senka San-Stefana poremetila je, međutim, srpsko-ruske odnose sve do 1903. godine. Knez i potonji kralj Milan uvešće Srbiju u tabor germanskih Centralnih sila. Vladavina dva poslednja Obenovića, uprkos nesumnjivim uspesima u unutrašnjim reformama, biće obeležena ratnim porazima i dvorskim skandalima. Protiv sebe su imali masovno rusofilsko raspoloženje Srba, artikulisano u politici Narodne radikalne stranke i njenog vođe Nikole Pašića.
Srbija kralja Petra I Karađorđevića vratila se savezništvu sa Rusijom. Preko nje biće uspostavljene i veze Srbije sa Francuskom i Britanijom. Ekonomski potpuno zavisna od Austro-Ugarske, Srbije se u Carinskom ratu isčupala iz njenog zagrljaja. Rusija je stajala iza Balkanskog saveza iz 1912. godine. Srbija i Crna Gora tada su oslobodile Staru Srbiju i Makedoniju.
Samo je Rusija podržala Srbiju kada je u Beograd stigao austrougarski ultimatum 1914. godine. Britanija je bila spremna da je prepusti sudbini. Podršku Srbiji i ulazak u Veliki rat, car Nikolaj II, njegova porodica i zemlja platiće najskupljom cenom.
Srbi nisu zaboravili ni njegov odsudan zahtev saveznicima da Srbe 1916. godine, na obalama Albanije, konačno prime na svoje brodove i tako spasu od sigurne propasti. Može se reći da je Nikolaj II donosio odluke u skladu sa svojim viđenjem ruskih interesa i potreba. Ipak, on je 1914. znao da Rusija nije bila spremna za rat. Svetiteljski kult ruske carske porodice danas je, po svemu sudeći, jači među Srbima nego u samoj Rusiji.
Dolazak komunista
Iako je carska Rusija uništena 1917. godine, Srbi su uspeli da ostvare zavetnu ideju oslobođenja i ujedinjenja, makar i u jugoslovenskoj državnoj formi. Nastanak Jugoslavije bio je jedna od posledica propasti carske Rusije. Ona do svog kraja nije htela da prihvati jugoslovensku ideju i ujedinjenje Srba sa inovernim Hrvatima i Slovencima.
Britanci su, međutim, već decenijama zagovarali takvu vrstu ujedinjenja, u kojoj bi srpska rusofilija bila obuzdana prevlašću rimokatolika i muslimana. Takva država trebalo je da bude deo lanca zemalja koje bi obuzdavale Nemačku i njene saveznike, ali i sprečavale prodor Rusije ka južnoj i centralnoj Evropi.
Srbi su već u 16. i 17. veku naučili da je Rusija bila imperija sa svojim interesima i potrebama. Po njihove nacionalne, ujediniteljske ciljeve posebno su bili opasni tajni sporazumi o podelama interesnih sfera na Balkanu, koje je Rusija sklapala sa zapadnim silama. Ipak, sve do 1917, po vojnoj, diplomatskoj i materijalnoj pomoći koju je pružala Srbima, sa njom nije mogla da se uporedi nijedna Velika sila – Austrija, Francuska, Britanija, Nemačka ili Italija.
Naprotiv, Francuska je sve do 19. veka bila najbliži saveznik Osmanlija u Evropi. Takvu njenu ulogu u 19. veku preuzela je Britanija. Ona je, u isto vreme, bila glavni prijatelj Habzburgovaca. Endemska rusofobija u ovom zemljama podrazumevala je i srbofobiju, jer su Srbi bili viđeni „mali Rusi“. To će se privremeno i delimično promeniti samo u doba dva svetska rata.
U epohi SSSR-a i Jugoslavije sve će se promeniti. Sovjeti su u Jugoslaviji s pravom videli deo kordona koji su njihovi neprijatelji, Britanci i Francuzi, podigli kako bi ih obuzdavali. Srbi su brzo razumeli da je Sovjetski Savez bio neprijatelj Kraljevine Jugoslavije. To će se samo potvrditi kada ona bude primila preko 40.000 ruskih „belih“ izbeglica. Njihov doprinos srpskoj kulturi i međusobnom upoznavanju dva naroda biće, naravno, neprocenjiv. Rusko-srpske naklonosti čak ni tada nisu izbledele.
Posle 1917. godine Srbi su poverovali u savezništvo Francuske, Britanije i SAD. Da su tada, bez carske Rusije, ostali potpuno sami, shvatili su tek u Drugom svetskom ratu, kada ih je Britanija (potom i Amerika), doslovno iskoristila i prepustila režimu Josipa Broza Tita.
Crvenoarmejci su 1944. ginuli na ulicama Beograda, zajedno sa partizanima, za razliku od angloameričkih pilota koji su srpsku prestonicu, sa bezbedne visine, razarali na sam Vaskrs. Srpske rusofile, koji su, posle Britanije, SSSR-a i SAD, odigrali ključnu ulogu u usponu komunista na vlast, Tito je zbrisao posle 1948. godine. Njegova država biće ostvarenje starih britanskih planova. Čak je i Staljin bio prevaren.
Smutno vreme
Uprkos činjenici da su se digli na oružje protiv nacista onda kada je gotovo cela Evropa bila pregažena i okupirana, da su ratovali sa nacifašistima u dva masovna pokreta otpora, da su pretrpeli genocid i da su ubijani na užasnije načine nego Jevreji, Srbi su, posle 1944. godine, tretirani kao države koje su poražene u Drugom svetskom ratu.
Podeljeni su između pet republika i dve autonomne pokrajine, koje će zaključno sa 1974. steći atribute posebnih država. Narodi koji su Hitleru davali SS trupe i čiji su pripadnici počinili genocid nad Srbima (Hrvati, bosanski Muslimani, Albanci), nagrađeni su teritorijalnim proširenjima (Hrvatska na Jadranu i u Baranji), sopstvenim republikama i pokrajinama (pri čemu je kosovskim Albancima obećavan status republike i ujedinjenje sa Albanijom).
Nastanak Jugoslavije bio je jedna od posledica propasti carske Rusije
Anglosaksonci, od 1948. godine glavni pokrovitelji Titovog režima, nastavili su sa istom politikom prema Srbima i onda kada su se opredelili za razbijanje jugoslovenske države i pretvaranje republika i pokrajina u posebne države. Poražen u Hladnom ratu, SSSR je prestao da postoji. Moralno, ekonomski i vojno oslabljena Rusija poslušno je sledila diktate pobedničkog NATO pakta.
Ruska istoričarka Jelena Guskova pokazala je koliko je nesrećna, pa i prevarna, bila politika Kozirjeva i Jeljcina prema Srbima. Za razliku od Nemačke, SAD, Britanije i Francuske, u ratovima 1991-1999, Rusija ipak nije bila neprijatelj Srba (priča koju danas uporno ponavljaju i režim i deo opozicije u Srbiji, da je ona tada prodavala oružje Hrvatskoj, pokazala se kao izmišljotina hrvatskih službi, namenjena upravo izazivanju razdora i izolovanju Srbije. Za temu ovog članka nije nevažna činjenica da je Rusija, za vreme ratova i uprkos sankcijama, snabdevala Srbiju gasom, koji ova tada nije mogla da plati.
Čim je, u dobu Vladimira Putina, započela obnova ruske samosvesti, ekonomske i vojne moći, Rusija je jasno odredila i svoju politiku prema Srbima. Ona se, umnogome, vratila obrascima iz doba od 16. do ranog 20. veka. U tome je obnova predanjskog, pravoslavnog nasleđa dva naroda, odigralo važnu ulogu.
I Rusi i Srbi sada su težili da izađu iz položaja potčinjenosti i rasparčanosti, u koji su dospeli sa razbijanjem SSSR i Jugoslavije. U naporima Srbije da stekne rusku podršku, jedan od ključnih trenutaka bila je upravo prodaja većinskog dela vlasništva NIS-a Gasprom njeftu. Pomoć Rusije pokazala se ključnom, uprkos defetizmu velikog dela srpskih elita, u borbi za odbranu Kosova, Metohije i Republike Srpske. Da li iko može da veruje da bi, bez podrške Rusije, ta borba potrajala do današnjeg dana?
Ka multipolarnosti
Današnji svet više nije unipolaran kao krajem 20. i početkom 21. veka. Od tri supersile današnjice, SAD, Rusije i Kine, dve prema Srbima vode prijateljsku politiku. Rusija je u Ukrajini ušla u odsudnu bitku, posle koje ništa više neće biti isto. Njena pobeda u tom ratu značiće početak prekomponovanja odnosa snaga u Evropi. Srbija i Srpska su danas u vrlo teškom položaju, sa NATO trupama na svojim teritorijama, opkoljene članicama NATO pakta.
Činjenica da Srbija nije pristupila režimu sankcija prema Rusiji donela joj je naklonost Moskve, ali i nepoverenje, pa i neprijateljstvo NATO zemalja. One se spremaju za novi Drang nach Osten i u svojoj pozadini neće trpeti tačke ruskog uticaja. Razumno je da u takvim uslovima, poučeni svojom istorijom, Srbi moraju da izbegavaju svaku konfrontaciju. Ali, po koju cenu?
Da li se mir zaista mora plaćati delovima sopstvene teritorije, Kosova i Metohije? Šta sledi posle prekidanja veza sa Rusijom, posle presecanja grane na kojoj Srbija sedi? Da li iko ozbiljno veruje da bi opredeljenjem za NATO, EU i SAD Srbi sačuvali svoje pravo na goli opstanak?
Zar EU (Nemačka i sateliti) i Britanci otvoreno ne kažu da su njihovi glavni uslovi – priznanje nezavisnosti „Kosova“ i gašenje suvereniteta Republike Srpske (Trampove SAD su podjednako izričite kada je reč o Kosovu, ali ne i po pitanju Republike Srpske)? Da li su ove zemlje ispunile obećanja, data pre nego što je Srbija, na svoju sramotu, predala svoje ratne komandante Haškom tribunalu? Šta su dobile Jeljcinova Rusija ili Severna Makedonija od politike potpune poslušnosti pred NATO državama?
Raskid Srba sa Rusijom značio bi brzi i konačni gubitak Kosova i Metohije i gašenje svakog suvereniteta i slobode Republike Srpske. To bi olakšalo politiku napuštanja Kosova i Metohije, koju Aleksandar Vučić otvoreno vodi od Briselskog sporazuma iz 2013, ali i podrivanja Republike Srpske koje je jasno vidljivo od uspostavljanja posebnih odnosa Banjaluke sa Moskvom i njenog najnovijeg približavanja, uz blagoslov Moskve, Vašingtonu.
Tirade beogradskih režimskih i opozicionih medija protiv Rusije po pravilu su začinjene napadima na Milorada Dodika. Kao da Banjaluka, za razliku od Beograda, uspeva da pronađe svoje mesto unutar najnovijeg procesa američko-ruskog približavanja. Beograd je za to vreme, nepokolebljivo, na nemačko-britanskom „evropskom putu“.
Zoran Čvorović sa punim pravom primećuje da su se naprednjaci vratili idejama svog prvog ideologa, Radoša Ljušića, sažetim u njegovoj čuvenoj izjavi da „nije sramota kleknuti pred jačim, inače ćemo svi otići u Carstvo nebesko“. Pokušavaju li oni to da naklonost Trampa, koji ih otvoreno sumnjiči za podršku svojim protivnicima na izborima 2024, zadobiju sukobom sa Rusijom i otvorenim opredeljenjem za NATO? Zar Vučić još 2017. nije izjavio da bi „Srbija ulaskom u NATO rešila veliki deo svojih problema, ali bi to bilo protiv volje 75 odsto naroda“.
Ono što nas u doglednom vremenu čeka nije, kako upozorava Dušan Proroković „evropeizacija“, nego sudbina Pašinjanove Jeremenije. Raskol između Srbije i Srpske dovešće, pre ili kasnije, do zajedničke propasti. U Beogradu malo ko razume da će gašenje Republike Srpske biti uvod u razaranje Srbije.
Posledica raskida sa Rusijom i napuštanja Kosova i Srpske biće nastavak rasparčavanja srpskog naroda, konačno pretvaranje ostataka Srbije i Srpske u ekonomske i duhovne kolonije Zapada, njihove plodne zemlje i voda u pustinju i rudnu jalovinu. Asimilacija Srba u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Makedoniji biće ubrzana. Srbi će, na ovaj ili onaj način, učestvovati u ratu NATO protiv Rusije, koji bi sasvim sigurno doveo do uništenja zemalja učesnica. Raskid Srbije sa Rusijom, koji se danas nazire, bio bi, zato, politički iracionalan i moralno nedopustiv.
Glas javnosti/Iskra
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
SKINI APLIKACIJU
