Mihajlo Medenica: “Ovo nije moja borba! Kako zaspiš s tim?"
Autor: Glas javnosti
Šta sanjaš, kako se budiš, ispijaš li mirno jutarnju kafu čekajući “svoju borbu”?!
Kada sve prođe hoćeš li ponosno biti među pobednicima?
Prvi! Najglasniji! Najzaslužniji!
Nije bila tvoja borba ali je tvoja pobeda, je’ da?
Nisu falange odvodile tvoju decu, pa ne mari!
To je bitka nekih druhih očeva i majki, ali pobeda će biti tvoja i ti najglasniji u njoj, zar ne?!
Neke tuđe glave su pucale, tuđe kosti, tuđe suze…
Tvoja je čitava, nije njena borba, pevuši o slobodi nadajući se da sloboda neće čuti baš nju.
Hapse budućnost, prebijaju, lome… pa o kakvoj budućnosti snevaš komotan u mraku i tišini čekajući borbu po svojoj meri i volji..?
Zaista, kako spavaš?!
Decu nam love, ej, decu, bre!
U šta smo se to pretvorili ako pristajemo na to da su deca plen, lovina, trofej…
Koje smo to bitke mi dobili, kojim se znamenjima okitili, kakvu smo im slobodu ostavili pa da ovo nije tvoja borba?!
Koja je i kada bila?!
Ona ljuta, kafanska, kada si smeo sve i nisi smeo ništa?!
Ona kad se rastrezniš pa drhtiš od straha da nisi rekao previše, pomislio slobodno, podviknuo: “Dosta je!”
Šta je za tebe sloboda?!
Da zbrzaš tu jutarnju kafu pa potegneš lance za sobom, robe?!
Da ne naljutiš tamničara, da potkažeš ako se kome otela koja ljutita, da dotegneš samar i ulare…
Tvoja je borba da utekneš senki ako ikako možeš, da te ni po njoj ne prepoznaju kao čoveka!
Da hrabro odbrusiš u sebi sve što zaista misliš!
Tvoja je borba za tuđe pobede, za slobodu koju si proklinjao, ali ćeš pohitati saplićući sve pred sobom – da staneš na čelo, da visiko podigneš svetu trobojku, da kličeš Srbiji koju si voleo i u lancima.
Svejedno, voleo si je, to je dovoljno.
Voleo si i svog tamničara.
I svoju tamnicu od života.
I slobodu dok god je bilo dovoljno da je konobar natoči.
Ovo su neka tuđa deca! Neki ljudi kojima nisi do juče nazivao: “Dobro jutro, komšija”, neke tuđe ulice kojima ne mora da damara smeh naše dece, neka tuđa Srbija za koju se ne vredi boriti…sačekaj neku po svojo meri, kusu i preplašenu.
No, šta ćeš kad uz tu jutarnju kafu shvatiš da takve Srbije nema, da je dična, slavna i nepokorna, da je svako od te dece – naše dete, da su okovi na njihovim rukama zapravo naši, ćutke smo ih i ko pizde dali da nam decu okuju..?
Šta ćeš kad te prezre i to jutro i ta kafa i taj jastuk ko kamen?!
Kad te onaj u ogledalu pljune i okrene glavu?!
Kad se koraci razbeže od tebe, postiđeni!
Kad te sloboda bude pitala: “A, ko si, bre, ti?!”
Ovo nije tvoja borba, sačekaj, doći će i po tebe, pozvaće ih tamničar zgađen tvojom ćutnjom i mrakom u kojem si silan slobodan.
No, i tad će deca stati pred falange da te brane, da te ne daju, da ponude sebe za tvoju slobodu, kao da si išta o slobodi znao..?
Uživaj, sve dok nije tvoja borba.
Zamoli lance da malo popuste, ipak si ti zadovoljan rob, zaslužuješ pomilovanje.
Šta će tebi sloboda! Dovoljno je dok ima konobara da je natoči, sve ostalo su tuđe bitke, tuđa deca, tuđe suze…sve dok ti negde na jastuku ne zazvuče poznato, kao da tebe dozivaju u pomoć…
Autor: Mihailo Medenica
Glas javnosti/bezcenzure.rs
Stavovi izrečeni u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
