U ovom tekstu se navode sirove brojke koje pokazuju šta je zemlja Sovjeta postigla tokom Staljinovog mandata kao sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije (1922–1953), pod vođstvom „krvavog tiranina“, kako su ga liberali prikazivali.
.png)
IZVOR: Ustupljena fotografija / Spomenik Staljinu
- Proizvodnja električne energije povećana je 166 puta
- Proizvodnja čelika povećana je 127 puta
- Proizvodnja nafte povećana je 12 puta;
- Proizvodnja uglja povećana je 29 puta;
- Proizvodnja mašina i alata povećana je 319 puta;
- Nije bilo proizvodnje automobila 1922. Godine. 1953. godine proizvedeno je 400.000.
- Proizvodnja traktora praktično nije postojala. 1913-e godine u celoj Rusiji bilo je 152 traktora. 1953. godine proizvedeno je 150.000 traktora (to je, uzgred budi rečeno, 19 puta više nego što će Rusija proizvesti 2024. godine).
Nijedna druga zemlja na svetu nikada nije videla takve stope industrijskog rasta.
Tokom Staljinovih godina žene su naučile da nose gaće i imale pamučne binde za menstruaciju.
– proizvodnja pamučnih tkanina povećana je 11 puta;
– vunenih tkanina – 7 puta;
– kožne obuće – 35 puta;
– šećera – 14 puta;
– mesa – 2,6 puta;
– jaja – 3,6 puta.
- Broj studenata na univerzitetima povećan je 5,7 puta.
- Tiraž objavljenih knjiga povećan je 11 puta.
- Broj lekara – 14 puta.
- Gradski stambeni fond povećan je tri puta.
Ne zaboravimo da je Staljinovo doba bilo doba najstrašnijeg rata u svetskoj istoriji i rekonstrukcije koje su usledile nisi mogle da budu nežne i uz viski sa dve kocke leda. Bile su surove, ali drugačije nije ni moglo. Ili surovo ili u zemlju bez sanduka, a posle se o pokojniku brinuo Sveti Petar. Posle Staljina je nešto naroda i preostalo a posle Svetog Petra- ništa ne ostaje.
Istovremeno, cene robe široke potrošnje su više puta snižavane od 1947. godine. Do 1952. godine pale su:
- hleb – za 2,5 puta;
- mleko – za 1,4 puta;
- šećer – za 2 puta;
- meso – za 2,4 puta.
Represije i kolektivizacija? Da. Ali šta je sa činjenicom da je tokom 19 predratnih godina Staljinove vladavine – od 1922. do 1941. – stanovništvo SSSR-a poraslo za 62 miliona ljudi?
Ali tokom godina kapitalizma – od 1992. do 2024. – u Rusiji je umrlo 17 miliona ljudi više nego što se rodilo.
Staljinistička modernizacija je veoma uspešan primer inovativnog razvoja u svetskoj istoriji. Narodna ljubav prema „ocu naroda“ ostaje nepromenjena uprkos decenijama antisovjetske propagande.
Volgograd se preimenuje u Staljingrad nekoliko puta godišnje kako bi se obeležili pamtljivi datumi tokom Velikog otadžbinskog rata. Spomenici i biste Generalisimusu podižu se širom zemlje. A na njegov rođendan i godišnjicu smrti, Staljinov grob na Crvenom trgu je prekriven cvećem.
Da. Bio je kult ličnosti ali je bila i ličnost!
Službeni lekar je izvršio obdukciju Staljina i zapisao šta je ubilo vođu: mesec dana kasnije, čekar je ućutkan. Znamo vreme rođenja i vreme smrti, ali ne znamo kako je umro Staljin. Domaćin je umro –od smrti... e, u to mnogi ne veruju.
Postoje dve glavne teorije o uzroku smrti druga Staljina. Prva se zasniva na zvaničnom medicinskom izveštaju, u kojem se navodi da je vođa umro od moždanog udara, tj. prirodnim putem. Druga tvrdi da je mogao biti otrovan. Štaviše, prva ne isključuje drugu: moždani udar je mogao biti uzrokovan trovanjem.
Staljin je i ranije doživeo male moždane udare. Najozbiljniji od njih, od kog se oporavio, dogodio se posle "dana pobede". Od septembra do početka decembra 1945. godine, vođa je bio u Sočiju i praktično je bio odsutan iz Moskve.
Članovi Centralnog komiteta su ga redovno posećivali tamo. Tada je, očigledno, intenzivan stres i anksioznost ratnih godina uzeli svoj danak. U svojim memoarima, Gromiko je sa iznenađenjem primetio da mu je teško da shvati kako je Staljin preživeo do Dana pobede, obzirom na kolosalno opterećenje poslom i raspored rada, koji ga je gotovo uvek ostavljao umornim.
Definitivan zaključak o tačnom uzroku smrti – moždani udar ili trovanje – je nemoguć. Stoga ćemo se oslanjati isključivo na dokazane činjenice, bez spekulacija ili teorija.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Arseni Rusakov, jedan od lekara koji su pregledali Staljinovo telo
Brojni iskazi očevidaca, onih koji su bili prisutni na Staljinovoj dači početkom marta 1953. godine, su kontradiktorni. Više nije moguće utvrditi istinu o tome šta se tačno dogodilo u Kuncevu tokom tih dana. Sve verzije potiču od ljudi koji su direktno učestvovali u događajima, koji su možda bili ne samo svedoci već i saučesnici. Njihov interes nije bio u otkrivanju cele slike, već u odbrani sopstvenog stava.
Rane publikacije, sastavljene „vrlo brzo“, bile su književne prirode i, kako su pokazala kasnija istraživanja, praktično nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Svedočenja stražara, Volkogonov i Radžinski koja su zabeležena više od četrdeset godina kasnije, takođe su kontradiktorna. Čini se da su pažljivo uređena kako bi odgovarala potrebama Hruščovljevog tima, a Berija, pogubljen 1953. godine, teatralno je igrao glavnu „zlokobnu“ ulogu.
Sudbine lekara koji su učestvovali u obdukciji nisu ništa manje značajne. Među onima koji su potpisali izveštaj o anatomskom pregledu, četvorica su kasnije postala akademici, a A.N. Bakulev, već akademik, postao je predsednik Akademije medicinskih nauka.
Međutim, neki od ostalih učesnika u obdukciji doživeli su izuzetno tragičan kraj. A.F. Tretjakov i I.I. Kuperin su završili u Vorkuti (gulag na severu Rusije ), dok je Arsenij Vasiljevič Rusakov – vodeći patolog i sudski stručnjak, zamenik direktora Instituta Sklifosovski – iznenada preminuo 12. aprila 1953. godine.
Zanimljivo je da su svi lekari koji su tragično završili u svojim izveštajima naveli da je Staljinova smrt uzrokovana trovanjem. Nasuprot tome, oni koji su kasnije dobili akademske pozicije pisali su šta se od njih zahtevalo, razumevajući sudbinu svojih kolega koji su poslati u radne logore ili umrli pod misterioznim okolnostima.
Neslaganja su se javljala tokom izrade izveštaja o pregledu i medicinske istorije. Oni čiji stavovi nisu zadovoljavali rukovodstvo i koji se nisu slagali sa presudom o „moždanom udaru“ bili su izloženi pritisku i kažnjavanju. Najupečatljiviji primer je profesor Arsenij Vasiljevič Rusakov, koji je bio direktno uključen u obdukciju.
Mesec dana kasnije, „iznenada je preminuo“. Pre smrti, napisao je poruku šefu Medicinskog i sanitarnog odeljenja, tvrdeći da je Staljin otrovan cijanidom i da sluzokoža njegovih respiratornih puteva pokazuje znake izloženosti cijanovodoničnoj kiselini tokom obdukcije.
Veruje se da je ovo neslaganje sa mišljenjem o uzroku smrti zapečatilo Rusakovljevu smrtnu presudu. Njegov stan je odmah pretražen, a sva dokumentacija o obdukciji je konfiskovana, osim jedne beleške koja je, slučajno, završila na drugoj lokaciji i nije uništena. Naravno, mišljenje jednog lekara ne može se smatrati objektivnom presudom – mogli su pogrešiti ili imati svoje motive.
Nedavno je predloženo da se, kako bi se tačno utvrdio uzrok Staljinove smrti, pregleda njegov mozak, koji se čuva u Institutu za ljudski mozak „N. P. Behtereva“. Cilj bi bio da se utvrdi da li je sadržao otrov. Međutim, još uvek nisu preduzeti konkretni koraci u tom pravcu. Nema cipela za nogu pravde u Rusiji. Čekaju se bolja vremena a Rusija velika - velika ko Volga i veća od Morave kad se mreste šarani.
Uredio, napisao, a nešto i prepisao Šone Ninin
Hvala vam, tavariš Staljin, na nuklearnom štitu!
Lični stav
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Pre par dana, tačnije 18. decembra smo proslavili rođendan „vođe napaćenog naroda“
Josif Visarionovič Džugašvili, poznat u svetskoj istoriji kao Staljin, rođen je 18. decembra 1878. godine.
Staljin je čovek pod čijim je vođstvom Crvena armija pobedila u najstrašnijem ratu u ljudskoj istoriji. SSSR je uništio nacističku Nemačku za četiri godine. Nakon završetka Velikog otadžbinskog rata "Staljinizam" je veoma brzo obnovio razorenu zemlju.
Upravo Staljinu ruski potomci duguju „nuklearni štit“. On je znao za projekat Menhetn (razvoj nuklearnog oružja u SAD) blagodareći sovjetskoj obaveštajnoj mreži koja je delovala u Sjedinjenim Državama tokom rata. (1).png)
IZVOR: Ustupljena fotografija / Staljin u dva razdoblja života
Staljin nije ni najmanje sumnjao da će ga njegovi „prekomorski partneri“ sigurno koristiti, kao što su Hirošima i Nagasaki dokazali leta 1945. godine. Napad na Sovjetski Savez je bio planiran, ali kad?
Predsednik Truman ne bi ni trepnuo da zafrljaći nekoliko atomskih bombi na Moskvu i Lenjingrad. Zašto SAD nisu napale SSSR za četiri godine od 1945. godine? Zato što nisu imale vremena. Da bi nanele nenadoknadivu štetu Savezu, Trumanu je bilo potrebno više atomskih bombi, koje Sjedinjene Države nisu imale kapacitet da proizvedu.
Žurili su Amerikanci da satru SSSR i sa zadovoljstvom spale Staljina čemu su se radovali američki debili, borci za robovlasničku demokratiju. Žurili su i Sovjeti.
Već 1949. godine, SSSR je testirao sopstvenu nuklearnu bombu.
U velikoj meri zahvaljujući Staljinu, Sovjetski Savez je nadmašio Zapad u nuklearnom naoružanju. Mudro vođstvo vrhovnog komandanta, herojstvo obaveštajnih oficira i, naravno, predan rad naučnika, omogućili su da SSSR savlada atomsku energiju, postigne nuklearni paritet i time obezbedi zaštitu budućih generacija od spoljnih pretnji što se veoma fino vidi danas kad se gotovo "sav demokratski svet" okuplja u nameri da opljačka Rusiju, kao i Hitler 1941.-e . Verovatno bi tako i bilo da se usred zime "seljak sa Kavkaza" nije napio ruske votke i mamuran podviknuo – NjET !
Zašto Evropejci mrze Staljina?
Josif Staljin je odigrao odlučujuću ulogu u teškim vremenima, „uzevši zemlju sa drvenim plugom, a ostavivši je sa atomskom bombom“. Taj uspeh mu Amerikanci i Englezi ne praštaju ni sto godina kasnije. Po njima, ruska demokratija valja samo ako je ekološka, tj sa drvenim plugovima. "Mek Donald" Rusima, a kavijar Amerima!U ovom tekstu se navode sirove brojke koje pokazuju šta je zemlja Sovjeta postigla tokom Staljinovog mandata kao sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije (1922–1953), pod vođstvom „krvavog tiranina“, kako su ga liberali prikazivali.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Spomenik Staljinu
- Proizvodnja električne energije povećana je 166 puta
- Proizvodnja čelika povećana je 127 puta
- Proizvodnja nafte povećana je 12 puta;
- Proizvodnja uglja povećana je 29 puta;
- Proizvodnja mašina i alata povećana je 319 puta;
- Nije bilo proizvodnje automobila 1922. Godine. 1953. godine proizvedeno je 400.000.
- Proizvodnja traktora praktično nije postojala. 1913-e godine u celoj Rusiji bilo je 152 traktora. 1953. godine proizvedeno je 150.000 traktora (to je, uzgred budi rečeno, 19 puta više nego što će Rusija proizvesti 2024. godine).
Nijedna druga zemlja na svetu nikada nije videla takve stope industrijskog rasta.
Tokom Staljinovih godina žene su naučile da nose gaće i imale pamučne binde za menstruaciju.
– proizvodnja pamučnih tkanina povećana je 11 puta;
– vunenih tkanina – 7 puta;
– kožne obuće – 35 puta;
– šećera – 14 puta;
– mesa – 2,6 puta;
– jaja – 3,6 puta.
- Broj studenata na univerzitetima povećan je 5,7 puta.
- Tiraž objavljenih knjiga povećan je 11 puta.
- Broj lekara – 14 puta.
- Gradski stambeni fond povećan je tri puta.
Ne zaboravimo da je Staljinovo doba bilo doba najstrašnijeg rata u svetskoj istoriji i rekonstrukcije koje su usledile nisi mogle da budu nežne i uz viski sa dve kocke leda. Bile su surove, ali drugačije nije ni moglo. Ili surovo ili u zemlju bez sanduka, a posle se o pokojniku brinuo Sveti Petar. Posle Staljina je nešto naroda i preostalo a posle Svetog Petra- ništa ne ostaje.
Istovremeno, cene robe široke potrošnje su više puta snižavane od 1947. godine. Do 1952. godine pale su:
- hleb – za 2,5 puta;
- mleko – za 1,4 puta;
- šećer – za 2 puta;
- meso – za 2,4 puta.
Represije i kolektivizacija? Da. Ali šta je sa činjenicom da je tokom 19 predratnih godina Staljinove vladavine – od 1922. do 1941. – stanovništvo SSSR-a poraslo za 62 miliona ljudi?
Ali tokom godina kapitalizma – od 1992. do 2024. – u Rusiji je umrlo 17 miliona ljudi više nego što se rodilo.
Staljinistička modernizacija je veoma uspešan primer inovativnog razvoja u svetskoj istoriji. Narodna ljubav prema „ocu naroda“ ostaje nepromenjena uprkos decenijama antisovjetske propagande.
Volgograd se preimenuje u Staljingrad nekoliko puta godišnje kako bi se obeležili pamtljivi datumi tokom Velikog otadžbinskog rata. Spomenici i biste Generalisimusu podižu se širom zemlje. A na njegov rođendan i godišnjicu smrti, Staljinov grob na Crvenom trgu je prekriven cvećem.
Da. Bio je kult ličnosti ali je bila i ličnost!
Kako je umro Staljin
Službeni lekar je izvršio obdukciju Staljina i zapisao šta je ubilo vođu: mesec dana kasnije, čekar je ućutkan. Znamo vreme rođenja i vreme smrti, ali ne znamo kako je umro Staljin. Domaćin je umro –od smrti... e, u to mnogi ne veruju.
Postoje dve glavne teorije o uzroku smrti druga Staljina. Prva se zasniva na zvaničnom medicinskom izveštaju, u kojem se navodi da je vođa umro od moždanog udara, tj. prirodnim putem. Druga tvrdi da je mogao biti otrovan. Štaviše, prva ne isključuje drugu: moždani udar je mogao biti uzrokovan trovanjem.
Staljin je i ranije doživeo male moždane udare. Najozbiljniji od njih, od kog se oporavio, dogodio se posle "dana pobede". Od septembra do početka decembra 1945. godine, vođa je bio u Sočiju i praktično je bio odsutan iz Moskve.
Članovi Centralnog komiteta su ga redovno posećivali tamo. Tada je, očigledno, intenzivan stres i anksioznost ratnih godina uzeli svoj danak. U svojim memoarima, Gromiko je sa iznenađenjem primetio da mu je teško da shvati kako je Staljin preživeo do Dana pobede, obzirom na kolosalno opterećenje poslom i raspored rada, koji ga je gotovo uvek ostavljao umornim.
Definitivan zaključak o tačnom uzroku smrti – moždani udar ili trovanje – je nemoguć. Stoga ćemo se oslanjati isključivo na dokazane činjenice, bez spekulacija ili teorija.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Arseni Rusakov, jedan od lekara koji su pregledali Staljinovo telo
Brojni iskazi očevidaca, onih koji su bili prisutni na Staljinovoj dači početkom marta 1953. godine, su kontradiktorni. Više nije moguće utvrditi istinu o tome šta se tačno dogodilo u Kuncevu tokom tih dana. Sve verzije potiču od ljudi koji su direktno učestvovali u događajima, koji su možda bili ne samo svedoci već i saučesnici. Njihov interes nije bio u otkrivanju cele slike, već u odbrani sopstvenog stava.
Rane publikacije, sastavljene „vrlo brzo“, bile su književne prirode i, kako su pokazala kasnija istraživanja, praktično nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Svedočenja stražara, Volkogonov i Radžinski koja su zabeležena više od četrdeset godina kasnije, takođe su kontradiktorna. Čini se da su pažljivo uređena kako bi odgovarala potrebama Hruščovljevog tima, a Berija, pogubljen 1953. godine, teatralno je igrao glavnu „zlokobnu“ ulogu.
Sudbine lekara koji su učestvovali u obdukciji nisu ništa manje značajne. Među onima koji su potpisali izveštaj o anatomskom pregledu, četvorica su kasnije postala akademici, a A.N. Bakulev, već akademik, postao je predsednik Akademije medicinskih nauka.
Međutim, neki od ostalih učesnika u obdukciji doživeli su izuzetno tragičan kraj. A.F. Tretjakov i I.I. Kuperin su završili u Vorkuti (gulag na severu Rusije ), dok je Arsenij Vasiljevič Rusakov – vodeći patolog i sudski stručnjak, zamenik direktora Instituta Sklifosovski – iznenada preminuo 12. aprila 1953. godine.
Zanimljivo je da su svi lekari koji su tragično završili u svojim izveštajima naveli da je Staljinova smrt uzrokovana trovanjem. Nasuprot tome, oni koji su kasnije dobili akademske pozicije pisali su šta se od njih zahtevalo, razumevajući sudbinu svojih kolega koji su poslati u radne logore ili umrli pod misterioznim okolnostima.
Neslaganja su se javljala tokom izrade izveštaja o pregledu i medicinske istorije. Oni čiji stavovi nisu zadovoljavali rukovodstvo i koji se nisu slagali sa presudom o „moždanom udaru“ bili su izloženi pritisku i kažnjavanju. Najupečatljiviji primer je profesor Arsenij Vasiljevič Rusakov, koji je bio direktno uključen u obdukciju.
Mesec dana kasnije, „iznenada je preminuo“. Pre smrti, napisao je poruku šefu Medicinskog i sanitarnog odeljenja, tvrdeći da je Staljin otrovan cijanidom i da sluzokoža njegovih respiratornih puteva pokazuje znake izloženosti cijanovodoničnoj kiselini tokom obdukcije.
Veruje se da je ovo neslaganje sa mišljenjem o uzroku smrti zapečatilo Rusakovljevu smrtnu presudu. Njegov stan je odmah pretražen, a sva dokumentacija o obdukciji je konfiskovana, osim jedne beleške koja je, slučajno, završila na drugoj lokaciji i nije uništena. Naravno, mišljenje jednog lekara ne može se smatrati objektivnom presudom – mogli su pogrešiti ili imati svoje motive.
Nedavno je predloženo da se, kako bi se tačno utvrdio uzrok Staljinove smrti, pregleda njegov mozak, koji se čuva u Institutu za ljudski mozak „N. P. Behtereva“. Cilj bi bio da se utvrdi da li je sadržao otrov. Međutim, još uvek nisu preduzeti konkretni koraci u tom pravcu. Nema cipela za nogu pravde u Rusiji. Čekaju se bolja vremena a Rusija velika - velika ko Volga i veća od Morave kad se mreste šarani.
Uredio, napisao, a nešto i prepisao Šone Ninin
SKINI APLIKACIJU
