Đorđe Vukadinović: Još uvek nas ima više, ali...
Autor: Glas javnosti
Pravi naslov ovog teksta, zapravo, glasi: „Od gotovog, veresija – iz mata u pat“. Posle ćemo da ga objašnjavamo, kontekstualizujemo i u izvesnoj meri relativizujemo
Ali osnovni nalaz septembarskog istraživanja NSPM, a što se moglo videti i osetiti još u junu i julu, jeste da se režim (privremeno?!) stabilizovao i da se tokom letnjih meseci nije nastavio trend opadanja njegovog rejtinga – nego je čak došlo i do izvesne konsolidacije.
Uostalom, nije vam ni potrebno istraživanje. Ako smo iole realni i iskreni prema sebi, golim okom se može videti splašnjavanje energije i u kvalitativnom i u kvalitativnom smislu, kako na političkom, tako i na simboličkom planu. Stoga, kada sam prethodnih meseci govorio kako, još tamo od sredine marta, „ne dinstamo mi njega, nego on već godinama dinsta nas“ to nije bila samo aluzija na problematične kulinarske dosetke iz repertoara Jove Bakića („dinstamo, pržimo“, „karamelizujemo“ i slične gluposti), već upozorenje i gorko podsećanje na našu društvenu i političku realnost pod režimom Aleksandra Vučića.
Sem pomenute „normalizacije nenormalnog“, Vučićev najveći uspeh u proteklom polugodišnjem periodu jeste to što je od vizure „pobunjeno društvo protiv režima“ uspeo da se dokotrlja do slike (i stvarnosti) podeljenog i „pocepanog“ društva
Vučićeva ideja sa „ćacilendom“ i „studentima koji žele da uče“ (zapravo, šačicom mlađih SNS aktivista, dopunjenih grupom specijalaca i kriminalaca, postavljenih da budu neka vrsta tampon zone oko zgrade Predsedništva) bila je bizarna, providna i komična. Baš kao i opsesivna želja da, pošto mu je krenulo sa „studentima“, produkuje i svoje „bajkere“, „veterane“ i „traktoriste“. Pa, na kraju i svoje „blokadere protiv blokada“. Ali, malo po malo, korak po korak, on je uspeo da tu bizarnost „normalizuje“, kao i gotovo sve ostale, dok je otpor toj nenormalnosti klizio u neorganizovani bes i postepeno evoluirao u rezignaciju.
Kao što rekoh, ne treba vam istraživanje. Uporedimo samo sadašnju situaciju i atmosferu sa onom od pre šest meseci, kada Vučić i njegovi „lojalisti“ širom Srbije bukvalno nisu smeli nos da pomole, a oni par skupova koje su s mukom organizovali u Jagodini, Sremskoj Mitrovici i Beogradu bili su vrlo jadni i imali kontraefekat (zato se od tog formata i odustalo). Nasuprot tome, opozicioni (jer sve što je protiv vlasti jeste opozicija), studentski i građanski protesti odisali su samopouzdanjem, snagom i akcionim jedinstvom – kojih sada nema, ili jedva da se mogu naći u forenzičkim tragovima.
U stvari, sem pomenute „normalizacije nenormalnog“, Vučićev najveći uspeh u proteklom polugodišnjem periodu jeste to što je od vizure „pobunjeno društvo protiv režima“ uspeo da se dokotrlja do slike (i stvarnosti) podeljenog i „pocepanog“ društva. I još, kolateralno, (takoreći, „ekstra-bonus“) u velikoj meri uspeo da protivnicima umesto sebe i svoje katastrofalne vladavine u fokus ubaci kontroverzu „opozicija-građani-studenti“.
To sve ne znači da je „sviran kraj“, niti da je Vučić „pobedio obojenu revoluciju“, jer, za početak, nikakve „obojene revolucije“ nije ni bilo. Bilo je samo masovne erupcije gneva koji je pokuljao nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, a naročito nakon početnih bezobraznih reakcija vlasti da se iz te stvari izvuče po principu „ni luk jeo, ni luk mirisao“.
Vučić nije pobedio i zato što se, za razliku od nekih ranijih slučajeva, protest nije ugasio i što ostaje latentna pretnja odnosno mogućnost njegovog ponovnog razgorevanja. A nije pobedio ni zbog toga što mu se, uprkos udarničkom trudu njegovih propagandista da dokažu suprotno, rejting ipak nije vratio na onaj nekadašnji nivo, a da i ne govorimo o „istorijskoj“ i „nikad većoj“ podršci, i sličnim bajkama.
Ali jeste uspeo da se, šahovski rečeno, izvuče iz mata i jednu skoro već izgubljenu partiju prevede u pozicionu igru sa i dalje relativno neizvesnim ishodom. Sad, retroaktivno, možemo razmišljati i o tome da li je ona zimska i martovska pretnja bila zbilja „matna“, ili se samo tako činilo. I, ukoliko jeste bila ozbiljna, znači li to da u međuvremenu nisu povlačeni adekvatni i najjači potezi, s obzirom da mu je omogučeno da se iz te matne krize izvuče?
Nije, dakle, stvar bila samo u „letnjoj pauzi“, „vrućini“ i „ispitnim rokovima“, kao što su se tešili odveć entuzijastični analitičari, aktivisti i revolucionari sa društvenih mreža. Ne računajući onaj vidovdanski izuzetak, protesti su nakon martovske kulminacije uglavnom u većoj ili manjoj krizi i opadanju. To je donekle i očekivano, delom zbog prirodnog „zamora materijala“, a delom i zbog i sve očiglednijeg lutanja i konfuzije oko pravca u kojem bi protesti dalje trebalo da idu. Ali čak i ako je fenomen bio očekivan, ne treba pred njim zatvarati oči.
Dobro je verovati i širiti optimizam. Ali je za opštu stvar loše, čak pogubno, kada se pojavi preveliki raskorak između sve ratobornije „revolucionarne“ retorike i sve slabijih i problematičnijih odjeka i učinaka tih revolucionarnih objava, poziva i proglasa
Na ovim stranicama smo već govorili o štetnosti kvazi-motivacionih mantri tipa: „Gotov je, samo mu još nisu javili“ i sličnih. Dobro je verovati i širiti optimizam. Ali je za opštu stvar loše, čak pogubno, kada se pojavi preveliki raskorak između sve ratobornije „revolucionarne“ retorike i sve slabijih i problematičnijih odjeka i učinaka tih revolucionarnih objava, poziva i proglasa.
Lično mislim i da su letošnji incidenti, napadi na SNS prostorije i istrajavanje na totalnoj blokadi fakulteta (za šta više, u tom trenutku, nije bilo većinske podrške ni među profesorima, ni među studentima), ma koliko možda trenutno podizali adrenalin i bili „televizični“ za živo izveštavanje, u suštini bili štetni i kontraproduktivni sa stanovišta borbe za smenu režima, jer je Vučić te scene iskoristio da se pred spoljnim faktorima predstavi kao „žrtva“ i „faktor stabilnosti“. Znam da je, naravno, moguće i drugačije gledanje na tu stvar, ali nešto svakako mora da se menja, jer, sviđalo nam se to ili ne, društvo ne čine samo „ćaciji“ i „Če Gevare“ (odnosno, „blokaderi“), i upravo će ti „treći“, tj. oni između te dve grupacije, odlučiti ishod budućih izbora.
Da li to znači da treba dići ruke od protesta i posvetiti se samo pripremi za izbore, koji će, pre ili kasnije, neminovno doći? Ne. Ne treba, naravno, odustajati od protesta, pored ostalog i kao načina da se do izbora uopšte dođe, kao i da se oni održe u što boljim, ili bar podnošljivim izbornim uslovima. Ali ti protesti bi morali biti demonstracija odlučnosti i snage, kao što su u periodu decembar-mart i bili, a ne slabosti, osipanja i frustracije. Stoga, verujem da je umesto svakodnevnih jalovih blokada i haotičnog jurcanja sa policijom potreban reset na mirna i masovna, ali periodična okupljanja, koja bi demonstrirala slogu, odlučnost i istrajnost antirežimskog fronta.
Verujem da je umesto svakodnevnih jalovih blokada i haotičnog jurcanja sa policijom potreban reset na mirna i masovna, ali periodična okupljanja, koja bi demonstrirala slogu, odlučnost i istrajnost antirežimskog fronta
To ne znači automatski pledoaje za „jednu kolonu“ (i, uopšte, mislim da priču o kolonama treba ostaviti po strani), ali znači da taj „front“ zbilja mora biti front, ne u vojnom, nego u političko-organizacionom, operativnom i psiološkom smislu. I, pre svega drugog, mora definitivno i jasno razlučiti i razgraničiti – ko je „neprijatelj“ (tj. protivnik), a ko su saborci i saveznici. Intuitivno, to nam je svima jasno, ali čim se malo zagrebe ispod površine iskaču skoro sve moguće sumnje, nedoumice i dileme u pogledu svega i svakog. Dok na „drugoj“ tj. suprotnoj strani tih nedoumica i dilema apsolutno nema – i to je njena, tj. Njegova ogromna prednost, čak i nezavisno od inače enormne prednosti koju ima u logistici i resursima.
Vlast, naravno, neće biti zadovoljna (a i ne treba da bude) ovim našim nalazima, jer je po njima i dalje osetno (desetak odsto) više protivnika nego pristalica režima, a i zbog toga što su brojčani pokazatelji režimskog oporavka minimalni i uglavnom u granicama statističke greške. Sem toga, oni, razume se, nikada nisu ni priznavali da su u bilo kakvom problemu ili opadanju, da bi se sada radovali simptomima blagog oporavka.
Uzgred, postoji jedan krajnje neobičan, ali prilično pouzdan indikator koji se može iščitati iz Vučićevih gestova i izjava. Kad je u najgoroj krizi, kad mu se po ulici i pod prozorom valjaju stotine hiljada gnevnih demonstranata, kad se rejting stropoštava, a najbliži saradnici slabo javljaju na telefon, on glumi ludilo i vrišti kako je „jači nego ikad“. A kad cunami prođe, kad se protesti izduvaju, rupe zakrpe, a rejting konsoliduje, onda krene da se prenemaže, femka kako je „sve neizvesno“, kako su „oni jaki, a on slab – ali boriće se“ itd. I sada je upravo opet na pragu te druge faze.
Doduše, objektivno gledano, sve i jeste neizvesno. I dalje je, kao što rekosmo, više onih koji su protiv, nego za vlast. I dalje, uz svo režimsko „pumpanje“, nema većinske podrške Vučićevim paradnim projektima (na čelu sa EKSPOM i „nacionalnim stadionom“). Na kraju krajeva, da je zbilja siguran u svoje brojke i nalaze svojih „nepogrešivih“ agencija i fokus grupa, raspisao bi izbore još koliko letos, ili u danima koji su pred nama.
Ako je uopšte i bilo razloga u početku za toliko, po mom mišljenju, preterano, neumesno i neukusno otrađivanje od opozicije u celini (a nije bilo, iako donekle mogu da razumem motivaciju), ti su se razlozi u međuvremenu dodatno istrošili i pogubili. Tim pre što ni „studenti“ nisu bili ništa uspešniji od opozicije u realizaciji svog zahteva za vanrednim izborima
Najzad, dok se ovde opširno bavimo time da li je ili nije vladajući blok porastao za jedan procenat, imamo fenomen „studentske liste“ koja je, takoreći, na neviđeno za dva meseca porasla za 4-5 odsto (a od maja, kada smo je prvi put stavili u ponudu, za čak više od osam procenata), što, čini se, opravdava neobičnu odluku njenih tvoraca da još uvek ne izlaze u javnost sa imenima koja se na njoj nalaze. Nažalost, taj rast je gotovo u potpunosti došao sa konta već opoziciono naklonjenih birača, a ne na uštrb apstinenata, ili, eventualno, onih „mekših“ prorežimskih – što je bila nada, odnosno opasnost koju je Vučić svojim agresivnim, teatralnim i za naše oči često apsurdnim i tragikomičnim nastupima i akcijama (od „ćacilenda“ do ovih aktuelnih „protesta protiv blokada“) u velikoj meri sanirao i zapušio.
Drugim rečima, ako je uopšte i bilo razloga u početku za toliko, po mom mišljenju, preterano, neumesno i neukusno otrađivanje od opozicije u celini (a nije bilo, iako donekle mogu da razumem motivaciju), ti su se razlozi u međuvremenu dodatno istrošili i pogubili. Tim pre što ni „studenti“ nisu bili ništa uspešniji od opozicije u realizaciji svog zahteva za vanrednim izborima. Protesti su im izgubili masovnost, slično onim ranijim u organizaciji „Srbije protiv nasilja“, a i totalne blokade fakulteta uglavnom propale. A demonstrirali su i sličnu neslogu, neodlučnost i sporost u donošenju odluka – dakle, skoro sve ono što su pripisivali i zamerali opoziciji. I utoliko pre niko nema prava na aroganciju, osionost i eksluzivizam.
Da zaključimo sa dve podjednako tačne, ali vrlo različito zvučeće konstatacije. (1) „Nas“ – ma šta to u konkretnom slučaju tačno značilo – ima ipak više. (2) Da, ali sa sve studentima (međusobno vrlo raznobojnim), levom i desnom opozicijom, pro-evropljanima i pro-briksovcima, suverenistima pravim i lažnim, onima koji su „protiv vlasti, ali još uvek ne znaju za koga“, Nestorovićem i „nebeskim letačima“ svih boja – što je družina koju ni sam Bog ne bi mogao (a ne bi ni trebalo) da sastavi u jednu celinu.
A pošto sve to, kad stavite jedno pored drugog, realno govoreći, baš i ne deluje previše optimistički, evo, na kraju, i jednog zbilja ohrabrujućeg momenta.
Naime, u protekli 5-6 meseci, protivnici režima, na čelu sa studentima, napravili su skoro sve moguće greške, dok je Vučić u vatru ubacio i spalio doslovno sve moguće i nemoguće karte i adute – represiju, ucene, kazne, pojeftinjenja, povišice, legalizaciju, vojnu paradu, Putina, Sija, Dodika, Ursulu i Rubija – i uspeo je samo da koliko-toliko zaustavi ili uspori osipanje.
Hoću reći, rejtinzi mogu povremeno ići i malo gore i dole, ali taj balon jeste definitivno probušen i drži se samo uz neprestano i sve veće upumpavanje novog vazduha, energije i resursa – koji ni na toj strani ipak nisu neograničeni.
(Kraća verzija teksta objavljena je u nedeljniku Vreme, br. 1813)
Glas javnosti/NSPM
SKINI APLIKACIJU
