"Bosanskoga jezika" nema nigde pa ga ne može biti ni u Sandžaku

Valjalo bi da Savet za jezik upozna Vladu Srbije s razmerama razaranja srpskog školstva u „Sandžaku“, a srpska javnost – da se raspita kako je u sandžačke škole na teret budžeta Srbije ušla strana država i unela strani jezik

Na znanje i Odboru za standardizaciju srpskog jezika

Sead Šemsović, istaknuti funkcioner BNV i, uzgred, docent na DUNP-u, pozvao je na uzbunu zbog nemogućnosti da na Programu za srpsku književnost i jezik zasnuje studije „bosanskoga jezika“ i bošnjačke književnosti. Kao nastavnik književnosti, naime, on još nije čuo da se nigde u svetu ne može dogoditi da jedna suverena država nabaci drugoj obavezu da na stranom jeziku školuje svoje sugrađane koji se odriču svoga jezika i prihvataju onaj tuđi. Niti je čuo da se takvi odnosi uređuju posebnim zakonima i međudržavnim ugovorima na principima reciprociteta.

Sve to – može. A jedino što neće moći svodi se na tvrdoglavu činjenicu da se ni s „bosanskoga“ ni sa „bošnjačkoga“ jezika ne mogu ukloniti – Vukovi brkovi…

Na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru uzburkale su se strasti zbog jezika koji – ne postoji. Odbor za standardizaciju srpskog jezika, naime, davno je „objasnio“ da se jezik imenuje prema narodu-nosiocu (ne prema državi-nosilji), ali se njegovi „bošnjački“ nosači takvim terminološkim začkoljicama, po svemu sudeći, mnogo ne opterećuju: oni znaju da su se iz BH-Fed. Srbi već skrajnuli, računaju da će to brzo oposliti i s Republikom Srpskom (s Hrvatima će se „o ostatku“ lakše dogovoriti) i imaće „jedno ime“ i za državu i za njene žitelje.

SKANDALOZNO BAHAĆENJE SNS VLASTI U ZRENJANINU!

A dok sve te svoje zamisli ne ostvare, oni se pozivaju na traženje „rješenja za ostvarivanje ovog Zakonom zagarantovanog prava Bošnjaka koji žive u Republici Srbiji“. I to nas stavlja pred drugi ozbiljan problem koji valja rešavati: koji Zakon oni imaju na umu? Ja mislim da takav „Zakon“ – ne postoji: muslimanima u Srbiji zagarantovana su sva prava kao i svim drugim njenim građanima-žiteljima, ali ako neka nacionalna zajednica (kakva je u našem slučaju „bošnjačka“) „hoće nešto i preko toga“ – to se onda mora rešavati po posebnim procedurama predviđenim međunarodnim ugovorima i bilateralnim sporazumima zasnovanim na reciprocitetu. Sve dotle, naime, dok su muslimani građani Srbije, pretpostavlja se da će oni biti nosioci srpskoga jezika, ali ako im je to „malo pa hoće da su »Bošnjaci«“, tada im ostaje jedino da se raspitaju kako je to predviđeno onim Zakonom koji su usvojile i BiH i Srbija i ratifikovali njihovi parlamenti. I tada će „Bošnjacima“ biti lako: oni mogu tražiti da im se u Srbiji prizna onoliko prava koliko su sami Srbima priznali u Bosni. (Oni će, istina, i tada imati „problem više“ jer u Srbiji neće moći nastupati pod „bosanskim jezikom“ i moraće se vratiti „bošnjačkom“ – ako već neće da ga okrste kao „islamski srpski“.)

Time smo uspostavili i stručni i „zakonski“ okvir za razmatranje problema pred kojim se nalazimo: u Srbiji „bosanskog jezika“ nema – kao što ga ne može biti ni u Bosni ako će se poštovati neki međunarodni naučni terminološki standardi, a ako Bošnjaci kao bivši Srbi pristaju na to da imaju „književnost bez jezika“ (kao što hoće da imaju „jezik bez književnosti“), Srbi neće imati razloga da im se „mešaju u izbor“, ali će imati osnovu da se raspitaju koja je to „književnost bez jezika“ i da joj poravnaju status s „jezikom bez književnosti“. Ako li, međutim, odluče da se ponašaju u skladu s dobrim običajima i da jezik okrste prema narodu-nosiocu, Srbi im to neće moći osporiti, ali će ih prizvati da se ponašaju u skladu s onim Zakonom koji su usvojile i Srbija i BiH jer drugog „Zakona kojim bi se garantovala prava Bošnjaka“ u Srbiji, naprosto, nema niti ga može biti.

I ne može se dogoditi da se iz srpskog državnog budžeta školuju građani druge države i na tuđem državnom jeziku. Mogu se, istina, „Bošnjaci“ pozivati na to da „nakon zaokruženja osnovne i srednje škole na bosanskom jeziku imaju studijski  program na kome bi se izučavale „tekovine bosanskog jezika i bošnjačke književnosti“ od 27. sept. 1993. do danas jer su pre toga znali da su „potomci pravoslavnih praoca“ i da je „njihov jezik [bio] čisto srpski“. Valja im, pri tom, priznati i još nešto: izvođenje nastave na „bosanskom jeziku“ privatnim pisamcetom „odobrio im je“ neki činovnik – ne znam je li bio iz Ministarstva ili iz nekog Zavoda – ali je izvesno da srpska ministarska štetočina to pisamce nikad nije opozvala i dozvolila da se u Srbiji i na teret njenog državnog budžeta nabaci i strana država i strani državni jezik i da se već 12 ili 13 godina takvo stanje održava pod nadzorom Bošnjačkog nacionalnog vijeća (BNV i njegovog potpredsjednika) i po diplomama koje se pazaruju na njegovim šalterima i određuju kao „sertifikovana bošnjačka pamet“ (a obrasce im odredio jedan Esad – koji je srpsko prezime zamenio vlaškim nadimkom).

Kao pokretač svih ovih sporova pojavljuje se jedan majstor od književnoga zanata i on ima opravdanje da priča o stvarima koje ne razume pa mu je i politička retorika uverljivija od učiteljske (svakako zato što je on prvo funkcioner „duboke države“ i tek potom, pomalo i uzgred, i učitelj):

Dve nedelje od Vidovdana. Da li smo progledali?

- on veli da je DUNP osnovan s ciljem da se bavi bosanskim jezikom u Sandžaku, bosanskom medicinom, bosanskom matematikom, bosanskim arhitekturom, bosanskom psihologijom;
- da se u okviru „jednog programa“ mogu studirati francuski i bosanski jezik ili bosanski jezik i bosanska matematika;
- da je naučna i obrazovna pozicija DUNP-a svedena na „povlađivanje ultradesničarskim ideolozima“;
- da je „duboka država angažirala Bošnjake-petokolonaše u smjeru antibošnjačkih i antisandžačkih interesa“ i da se na DUNP-u nalaze „egzekutori bošnjačke kulture“;
- da u svemu o čemu govori „ništa ne ukazuje na zreli akademizam, već na otvoreno ucjenjivanje, odnosno latentni mobing“;
- da iza svega o čemu govori „stoji politička odluka donesena u cilju asimilacije Bošnjaka“ i da se to ne može postići „bez zdušne saradnje petokolonaša“, pri čemu „cijela ekipa sastavljena od rektorke, prorektora, šefova i sekretara, nekada nema snage da se bori za vlastiti stav, nekada i nema vlastiti stav, ali radi isključivo, što se vidi na svim nivoima urušavanja i propadanja ovoga univerziteta“;
- da su Sandžačke saznale da se „sve radi preko tri asistenta koji očekuju izbor u zvanje docenta i koji su iz materijala za akreditaciju studijskog programa uklonili sadržaj iz bosanskog jezika i bošnjačke književnosti, očito po nalogu srpskih nacionalističkih krugova“.

I tako dalje – do apsurda.

Koji se overava navodom da je „očigledno bilo isuviše teško ispuniti standarde za akreditaciju nastave bosanskog jezika. Da je u pitanju drugi problem onda bi postavili pitanje kako su akreditovali Bosanski jezik i književnost na drugom, privatnom Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru. Da je do politike i države, logika bi bila da nigde na teritoriji Republike Srbije nema akreditacije bosanskog jezika“.

I time se problem o kome govorimo „izvodi na čistinu“: nigde se u Srbiji ne bi mogao akreditovati „bosanski jezik“ jer takav ne postoji ni u Sarajevu ni u Novom Pazaru, ali ga eno na Esadovim i Seadovim šalterima BNV i u svim sandžačkim osnovnim i srednjim školama, a ne samo na onom trgovačkom univerzitetu na kome se studira „do poslednje rate“. I do koje srpska zakonodavna pamet još (ili nikad) neće stići.

Ili će biti da se Sead Šemsović „pobunio u nevreme“: on se u Sarajevu dohvatio zvanja redovnog profesora, a u Novom Pazaru ostao u zvanju docenta i „probudio“ se tek kad je shvatio da se „duboka država“ ne može odmeravati plitkom pameću i kad je postalo izvesno da se francuski i bosanski jezik mogu studirati u okviru „istog programa“ u kojima i „bosanski“ jezik i „bosanska“ matematika. Pokazuje se, pri tom, da mnoge sandžačke adrese još nisu obaveštene da „bosanskoga jezika“ nema nigde pa bi ga trebalo ukloniti i sa tezgi BNV i mesto njega tamo instalirati „bošnjački“, ali i to pod uslovom da se pokaže da su Bosna i Srbija usvojile (i njihovi parlamenti ratifikovali) onaj Zakon po kome bi se taj „jezik“ mogao širiti po Sandžaku jednako kao i srpski po BiH-Fed.

A kad se o svemu tome govori, moglo bi se reći da rektorka DUNP-a nije specijalista za „bosanski jezik“, ali je zanimljivo da je ona odmah shvatila problem koji Šemsoviću (kao „naučniku i lingvisti“, a naročito kao funkcioneru BNV), nikako da dokreše do svesti: nejma „bosanskoga jezika“ niđe na dunjaluku i ne mere ga bit ni u Sandžaku.

I valja tome dodati i jedan detalj pred kojim se „bosanski Bošnjaci“ mogu naći: šta činiti ako se pokaže da u BiH-Fed. više nema Srba, tj. da su oni tamo, jednostavno rečeno, iščezli. Pa onda „nevoljni Bošnjaci“ neće imati kome da obezbeđuju prava kakva traže za „svoje sunarodnike u Sandžaku“.

I hoće li tada, opet, biti uigrana priča o genocidu nad „nekim“ narodom?

AUTOR: profesor dr Dragoljub Petrović

SKINI APLIKACIJU