KOJI SU BIVŠI POLITIČARI I GENERALI BILI ENGLESKI OBAVEŠTAJCI? Britanski dosijei i zvaničnici otkrivaju KAKO SU RADILI NA RAZBIJANJU YU (44.deo)

U ovom nastavku ne bavimo se baš klasičnim kriminalom - već - špijunažom, iliti kriminalnim akcijama jedne države protiv druge suverene države?

Iz dokumenata SOE koji polako izlaze na površinu jasno proizilazi engleska dugoročna orijentacija na efikasno i temeljno pokrivanje Srbije špijunskom mrežom. Već 1940. godine, pred Drugi svetski rat, Englezi su i bukvalno pokupovali veći broj ministara vlade, kao i generale. U dokumentima njihovi tadašnji agenti na terenu navode i iznose mesečnih apanaža za kupljene ljude iz jugoslovenskog vrha.

Ono što je dosad procurelo u Londonu jesu spiskovi saradnje Jugoslovena sa SIS-om, ili u profesionalnom jeziku politike - ova kategorija je označena kao spisak saradnje sa jugoslovenskim izvorima. Ti izvori su, u stvari, pripadnici jugoslovenske političke, vojne i intelektualne nomenklature, vrbovane od SIS-a po principu  važnosti njihove zvanične funkcije, ili procene drugih analitičkih kvaliteta određenih ljudi. Što se nas i Srbije tiče, za Engleze, Nemce, Amerikance, Francuze, naš prostor je danas (otimanje Kosova i Metohije) čini se, još važniji nego pre početka Drugog svetskog rata. Zna se i da su britanski obaveštajci (njihovi izvori to potvrđuju), u periodu januar 1991. - avgust 1992, (dakle, vreme zahuktavanja rata) regrutovali priličan broj IZVORA na visokom i najvišem nivou u vojsci i političkim strukturama svih protagonista jugo- raspada. Još nam je u svežem sećanju hapšenje bivšeg načelnika Generalštaba Momčila Perišića, mračnih igri oko uloge Džona Nejbora, visoko rangiranog obaveštajca i izmišljene DOSovske ujdurme da je navodno poginuo u saobraćajnoj nesreći u Budimpešti, a - nije, ali o tom potom. Ovde ćemo zaroniti i dalju prošlost, koja polako izlazi iz tmine mračnih špijunskih poslova...  

Službe Bezbednosti(Security Service) -  MI5, Tajna Obaveštajna Službe (SIS) - MI6.

Malo ljudi je čulo za ser Patrika Vokera i ser Kolina Mak Kola, engleske šefove dveju glavnih  britanskih obaveštajnih službi?! Voker je bio na čelu Službe Bezbednosti(Security Service), poznatije kao  MI5, a Mak Kol šef Tajne Obaveštajne Službe (SIS), ili poznatije kao MI6.

Do 1991. godine Voker i Mak Kol nisu  bili uočljivi ni u izdanju " Ko je ko" u Britaniji, bili su obavijeni potpunim velom tajnosti. Šef Tajne obaveštajne službe, ser Kolin Mek Kol, proizveden je 1991. godine u kraljevskog Viteza, u svojoj 59. godini, i tako je obznanjen kao javna ličnost. Datum je važan za priču o delatnostima ove službe u redovima političke nomenklature umiruće SFR Jugoslavije.

I ovaj datum je istorijski: 6. maj 1992. godine, a događaj se zbio u britanskom Parlamentu. Premijer Džon Mejdžor na sednici  obznanjuje postojanje SIS (tj. MI6) i saopštava da je na čelu službe ser Kolin Mak Kol.

Toga dana već su događaji u Sarajevu odmakli u žestini, a Mak Kolovi ljudi su na jugo-terenu odradili puno poslova.

Engleski špijuni su do tada u Mađarskoj i po Istočnoj Evropi istovremeno pružali usluge novim režimima koje se ne zaboravljaju, a za sopstvenu službu i državu su uspostavljali novi nadzor i mrežu koju će u XXI veku biti vrlo teško neutralisati, ako dođe do lomova novonastalih saveza i NATO pakta.

Po proceni engleskih stručnjaka za oblast špijunaže, Britance su tukli u ovom poslu jedino Nemci, i to jedino na prostoru Hrvatske. Nemačka obaveštajna služba BND premrežila je Hrvatsku tako efikasno, nemački, da za dugo ni jedna druga služba neće moći " ni da prismrdi", uključujući moćne Amerikance.

Englezi su u startu prihvatili ovu novu podelu interesne špijunske sfere i insistirali na prostoru u kome su već decenijama " carevi"- na srpskoj teritoriji, pre svega samoj Srbiji.

Špijuni premrežili Srbiju

Uostalom, iz dokumenata SOE jasno proizilazi engleska dugoročna orijentacija na efikasno i temeljno pokrivanje Srbije špijunskom mrežom. Već 1940. godine, pred Drugi svetski rat, Englezi su i bukvalno "pokupovali" veći broj ministara vlade, kao i generale. U dokumentima njihovi tadašnji agenti na terenu navode i iznose mesečnih apanaža za kupljene ljude iz jugoslovenskog vrha.

I danas lukavi Englezi, majstori svetske diplomatije i velemajstori strategije svađanja-pa-mirenja malih naroda i plemena, dobro procenjuju da su njihove šanse u Srbiji uvek znatno veće od Nemaca. (Srbi, naravno, još jednom u ovom veku, naivno upadaju u ovakvu zabludu!)

Kada se imaju još podaci o budžetu za englesku obaveštajnu službu za ceo svet, stvar postaje jasnija...Postavlja se opravdano pitanje: zašto mala Jugoslavija, napadana kako jeste, razarana koliko jeste, pod sankcijama kakve su bile, zašto jedna takva država zavređuje da SIS odvaja na nju čak 10 odsto svog budžeta?

Da budemo još precizniji: britanska špijunaža troši preko 20 miliona funti na svoje aktivnosti kod nas. Uz to, ovde je reč o zvaničnom budžetu, a ovakve službe imaju bar još duplo para u crnim fondovima, dakle, otprilike 40 miliona funti za špijuniranje naše zemlje godišnje.

Ovo ukazuje na još jednu važnu činjenicu: polovi  geopolitike se menjaju i preraspodela sfera je u toku. Što se nas tiče, za Engleze, Nemce, Amerikance, Francuze, naš prostor je sada još važniji nego pre nekoliko decenija.

Kako je pisao veliki poznavalac svetskih obaveštajnih službi, Englez Džejms Adams, jugo-test je započeo 1991. godine, "pošto se zemlja podelila na tri odvojene zemlje: Bosnu, Hrvatsku i Srbiju".

 - Kada smo mi u pitanju, britanska tradicija je, pomenuli smo ranije, u temeljnom prisustvu i saznavanju svih, i najmanjih, detalja oko eventualne državne politike, vojnih planova i socijalnih kretanja. To znači da je SIS radove na našem terenu započela znatno ranije od pomenute 1991. godine, pričao mi je jedan od najboljih srpskih poznavalaca špijunskih igara, ugledni publicista i novinar, sad počivši Zoran Petrović - Piroćanac .

Ono što je dosad procurelo u Londonu jesu spiskovi saradnje Jugoslovena sa SIS-om. U profesionalnom jeziku, ova kategorija je označena kao spisak saradnje sa jugoslovenskim izvorima. Ti izvori su, u stvari, pripadnici jugoslovenske političke, vojne i intelektualne nomenklature, vrbovane od SIS-a po principu  važnosti njihove zvanične funkcije, ili procene drugih analitičkih kvaliteta određenih ljudi.

- Kako su u pitanju vrlo sveži događaji, iz iskustva znamo da je gotovo nemoguće provaliti konkretna imena. Njih ćemo znati u daljoj budućnosti, kada vrbovanih agenata fizički više neće biti. To je zakon dosijea, objašnjavao mi je Zoran Petrivić - Piroćanac.

Međutim, ti dosijei su izričiti u drugom podatku: reč je o federalnim zvaničnicima SFR Jugoslavije. Džejms Adams pisao je o njima da SIS nije došla do značajnih podataka o novostvorenim državama u Jugoslaviji(1991-1992), da nisu bili od naročite koristi. Ne moramo to da uzimamo zdravo za gotovo, zato što su ljudi iz vrha itekako znali o mnogo čemu što se događalo iza kulisa. Dovoljno je setiti se Stipe Mesića kada, prosto šepurio govoreći na slovenačkoj televiziji šta je sve radio on sam, i kako je davao obaveštajne podatke američkoj službi.

Britanski obaveštajci, tvrde dakle, nisu od ovih federalnih funkcionera saznali bogzna šta. Ali su ih Englezi ipak kupili za svoj posao! Upravo zato što "ne znaju bogzna šta!?!"

Zna se i da su britanski obaveštajci (njihovi izvori to potvrđuju), u periodu januar 1991. - avgust 1992, (dakle, vreme zahuktavanja rata) regrutovali priličan broj IZVORA na visokom i najvišem nivou u vojsci i političkim strukturama svih protagonista jugo- raspada.

Vrbovani jugoslovenski funkcioneri, dakle, pružali su londonskoj centrali znatno više i važnije podatke nego što se u ovom času priznaje. Činjenice govore drugo.

Još u vreme SFR Jugoslavije, ključni podaci su neprestano cureli, pa su i Mejdžor na početku, i UNPROFOR i UN i, naravno, Amerikanci, imali prilično vernu sliku unutrašnjih događaja. Naravno, tvrdnje mnogih analitičara naših događaja  da " Zapad nije imao jasnu sliku", spadaju u domen zamagljivanja istine.

Zajedničkim naporima britanskog HUMINT-a (Human Intelligence), američkog SGINT-a (Signals Intelligence) i ELINT-a (Electronic Signal Intelligence), informacije vrbovanih jugoslovenskih funkcionera i oficira su obrađene u tim centrima. Rezultat su bile detaljne obaveštajne slike Jugoslavije.

Jugo-agenti, pripadnici državne nomenklature, bili su toliko prilježni u radu da su pružili najpre vojne planove svih zaraćenih strana, zatim sliku rezervi vojne tehnologije, municije, hrane. Ipak, možda najdragocenije informacije ovih izvora bila su rana upozorenja o političkim namerama sukobljenih.

Englezima je bila naročito zanimljiva srpska strana, kao vojno, geopolitički presudni faktor balkanske drame (kao i uvek). Pomenuti SOE  dokumenti potvrđuju tradicionalnu srpsku Ahilovu petu: ništa lakše nego kupiti njihovu elitu. Zato su i ovoga puta, kao i kada su nas namagarčili u Drugom svetskom ratu, poturajući srpsku zadnjicu na nemačko rešeto, insistirali na informacijama iz Srbije. SIS je imao zadatak da Forin ofis "hrani" podacima sa najopasnijeg dela ratišta - iz Srbije, koja nije proglasila rat.

Politički krugovi Zapada, pa i Forin ofis, svojim službama su na brifinzima stručnih službi i ministarstva, obeležili metu: Srbija je označena kao velika pretnja stabilizovanju regiona. Pritom je pojam stabilizovanja regiona, naravno, podrazumevao vojno, privredno i političko slabljenje Srbije, stavljanje resursa regiona pod totalnu kontrolu, i naročito kontrolisanje Dunava, kao krajnji domet čitavih ratnih operacija u ovom regionu.

Zato su i bukvalno svi novinari koji su se od februara 1992. pojavljivali na ovom terenu, od Sarajeva i referenduma, bili brifovani neverovatnim glupostima o Srbima kao narodu, o njegovim genocidnim namerama, o njegovom fašizmu.

Autor ovog teksta je od mnogih zapadnih novinara, na ratnom prostoru, od ratišta u Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Sloveniji odakle je izveštavao, slušao ovakve unapred pripremljene klišeizovane stavove, koje su kasnije pretapali u histerične kampanje protiv Srba.

Naravno da i SIS imao udela u tome, kao jedan od obaveštajnih stubova Zapadne Alijanse.

Šta su činili?

Ekonomski pritisak na Srbiju osećao se već dve-tri godine pre raspada Jugoslavije. Krediti su prestali i ekonomnski stručnjaci su jasno videli politiku iza toga. Videli su je i mnogi političari ove zemlje, ali su već bili angažovani od SIS-a i drugih obaveštajnih službi, petokolonaški talas u državi bio je u to vreme veoma efikasan.

Ipak, i pored svih angažovanih vrbovanih izvora, London, Pariz, Vašington i Bon, znatno duže su morali da se znoje kako bi postigli cilj strategijskog krojenja Srbije. U Londonu se došlo do zaključka, u obaveštajnim krugovima, da je rat u Jugoslaviji "prvi pokazatelj stvarnih ograničenja obaveštajnog rada u post- hladnoratovskoj eri".

 Autor knjige "Novi špijuni", Džejms Adams, piše o tome: "Srbija je bila tradicionalni izazov: naći i usmeravati izvore koji mogu da proizvedu tačnu i blagovremenu obaveštajnu informaciju".

Šta jasnije govori o strategiji koja je Srbima bila namerena, gledano iz ugla SIS-a? Da bi se sve to postiglo, Englezi su se uspešno infiltrirali i obaveštajne i druge službe su Srbiji uspešno obavili mnoge zadatke razbijanjanja naše zemlje.

Imena vrbovanih su i dalje tajna, arhive će biti otvorene za tridesetak godina, ali se podrazumeva da su neki od vrbovanih svakako bili u političkom i vojnom vrhu SFRJ, pa i među najvažnijim funkcionerima bivše države. Na čitaocima je da sami analiziraju ko je sve mogao da radi za SIS (i ostale službe).

Odgovor i ne bi morao da bude toliko težak, ako pažljivo proučite poteze mnogih od njih i konačne rezultate njihove delatnosti u ovoj zemlji.

Preraspodela para za Jugoslaviju

Mak Kol je od 1992. izmenio preraspodelu troškova za špijunske poslove. Odvojio je "tek" 15 odsto budžeta za Rusiju, koliko i za Bliski Istok. Malo čudno zvuči podatak da se na Kinu i Hongkong odvajalo samo 5 odsto budžeta. Možda u tom podatku leži i strategijska odluka Velike Britanije da s predajom Hongkonga Kinezima definitivno kažu zbogom borbi za ovaj deo Azije. Ako je tako, to je još jedan pokazatelj mudrog strategijskog promišljanja, jer, očito, nema te sile koja će polomiti Kinu.

U ostalim budžetskim preraspodelama troškova špijunaže, Argentina je dobila četiri odsto, 10 odsto borba protiv terorizma, 10 odsto proliferacija oružja, pet odsto Južna Afrika, tek dva Japan, pet odsto za britanski doprinos borbi protiv pranja novca, i isto toliko za borbu protiv svetske narko-mafije.

Vršljanje po Istočnoj Evropi

Tajna Obaveštajna Služba (SIS, ili MI6) igrala je u  periodu navodnog kraja Hladnog rata, od sredine osamdesetih, veoma važnu ulogu na međunarodnom planu.

SIS je odigrala ključnu ulogu u transformaciji obaveštajnih službi novonastalih kapitalističkih država bivšeg Varšavskog pakta. Najviše u Mađarskoj, ali i u Poljskoj, Litvaniji, Ukrajini, i generalno na čitavom evropskom Istoku.

Kao ilustrativno prilažemo i zanimljivu epizodu koja se na slavonskom ratištu (u zoni Banjalučkog Korpusa) zbila u zimu 1992-1993. Jedna specijalna jedinica VRS zarobila je hrvatskog pukovnika, bivšeg oficira JNA koji se pridružio, kao Hrvat-patriota, Franji Tu|manu. U detaljnom istražnom postupku, ovaj oficir nije se mnogo libio da otkrije kako je i sam bio u grupi oficira JNA koji su krajem osamdesetih, tajno prisustvovali specijalnim kursevima NATO pakta. Na tim kursevima, naravno, nije bilo Srba i Crnogoraca, već ostalih, jer je cilj bio priprema za otcepljenje.

Ovo je, ipak, retkost u savremenoj istoriji da oficiri armije međunarodno priznate države, prisustvuju po NATO bazama u Nemačkoj i drugde, pripremama za razbucavanje svoje države.

O ovome dosad nigde nije bilo reči, pa je zanimljivo saznati zašto su i ovakve stvari u redovima naše vojske bile zataškavane?

Za koga su zapravo radili ti koji su skrivali i ovakve podatke?

Beogradski puč isplaćen britanskim funtama                       

Mito i korupcija nisu svojstveni bili Britancima samo 1991. godine. Oni su se tim poslovima bavili još davnih tridesetih godina. To dokazuju otvoreni dosijei u skorašnjoj prošlosti.

U nastojanju da rasvetli okolnosti pod kojima se odigrao puč 27. marta 1941, kada je svrgnut njen otac, knez Pavle Karađorđević i čitava porodica prognana u egzil, princeza Jelisaveta Karađorđević je uspela da dobije dokumentaciju britanske obaveštajne službe SOE koja se odnosi na ove događaje. I čini, upravo, dokazni materijal o kome istoričari na našim prostorima imaju samo pretpostavke, ali ne i činjenice.

Zahvaljujući ljubaznosti gospodina Kauela Džervezea (bio u aktivnoj službi Njenog Kraljevskog Veličanstva Elizabete II), koji je prethodno odbio princa Čarlsa (koji je pokušao da dobije ova dokumenta, na kojima leži stogodišnji embargo za objavljivanje i bilo kakvu drugu vrstu upotrebe) princeza Jelisaveta je, ipak, uspela da dođe do ovih značajnih papira za nju lično, i za savremenu istoriju srpskog naroda.

Gospodin Džerveze je učinio i korak više. Pored traženih dokumenata o puču, dao je i ona koja zahvataju širok spektar delovanja vrhunskih britanskih obaveštajaca, pripadnika SOE, u burnim predratnim i ratnim vremenima na prostoru prve Jugoslavije. Dokumenta je uz ekskluzivno pravo za korišćenje princeza Jelisaveta Karađorđević mi je lično predala...

 Ekskluzivno objavljivanje otpočinjemo korespondencijom između Hjua Daltona, šefa britanske centrale SOE u Londonu, neposrednog nalogodavca operativcima na terenu, i Džordža Tejlora, glavnog operativca SOE za Balkan (sa sedištem u Beogradu) uoči samog puča i u vreme njegovog neposrednog odigravanja.

Ovom prilikom izabrali smo tri segmenta iz ove jedinstvene špijunske korespondencije koja se tiču uspešnog podmićivanja vodećih ličnosti tadašnjeg državnog i vojnog aparata.

Telegram majora Džordža Tejlora iz Beograda upućen u London 26. 3. 1941.

1. SO2 nastavlja sa pripremama za državni udar kojim bi se zbacila sadašnja Vlada, koji oni započinju sa Ministrovim ovlašćenjima približno pre nedelju dana, radi prvenstveno preko Tupanjanina i srpske Seljačke partije, ali takođe se nastoji da se ostvari saradnja sa akcijama Trifunovića, Radovića, slovenačke organizacije i drugih manjih grupa.

2. Da bi se ostvarile ove pripreme, potrebno je određeno vreme, uglavnom zbog vremena koje je potrebno da naši politički prijatelji ispitaju generale i otkrili stepen vojne podrške koja je potrebna za uspešan državni udar. I, možda, nedovoljnu pripremu da omogući akciju koja bi bila preduzeta u prvih nekoliko dana posle potpisivanja pakta, kada se očekuje da će raspoloženje naroda biti najsnažnije i nasilno.

3. Zbog toga je u međuvremenu uspostavljen direktni kontakt preko vazduhoplovnog Atašea sa svim vojnim elementima, da bi se videlo da li bi samo vojni udar bio jednostavnije organizovan pod pretpostavkom da bi naši politički prijatelji odbace njihovu podršku, s uz novom Vladom koja bi došla na vlast posle ove akcije. Zadovoljni smo što ovakav direktan pristup neće ni na koji način dovesti u pitanje Tupanjaninov pokušaj da organizuje političko-vojni pokret.

4. Drugi deo akcije pripremamo kroz Tupanjaninovo i Trifunovićevo uništavanje vitalnih komunikacija, koncentrišući se na blokiranje Dunava, železničkog mosta kod Maribora, mosta preko Save u Beogradu, železničke pruge između Niša i Caribroda (Caribroda?), kao i mosta u blizini Velesa, označenog od strane C-I-C-a.

Pismo Hjua Daltona Predsedniku Vlade 28. 3. 1941.

Otkako sam preuzeo Obaveštajnu službu, u Jugoslaviji smo potrošili oko 100.000 funti. Ovaj novac je uglavnom otišao na finansiranje srpske Seljačke partije i za različite oblike podmićivanja, uključujući i isplatu povratnih akta manjih sabotaža. Takođe smo uspeli da stvorimo rezerve za hitne slučajeve u vrednosti od 16 miliona dinara, koje bi se upotrebile u slučaju da veze sa Londonom postanu nemoguće. Verujem da smo postigli dosta sa ovom sumom.

Na ovaj način, parama, naši agenti su bili u mogućnosti da ostvare poznanstva sa glavnim Jugoslovenima, orijentisanim protiv sila Osovine (kao što su Tupanjanin iz srpske Seljačke stranke i Trifunović iz Narodne odbrane), a naša tajna propaganda konstantno stimuliše želju naroda za otporom. Videćete iz trećeg priloga da je sam državni udar uglavnom delo Trifunovića, dok stvarna politička potpora, bez koje bi teško mogao biti izveden, leži van starog Kabineta i srpske Seljačke stranke - u glavnom instrumente naše politike i (kao Narodna odbrana) pod našom pažnjom i plaćanjem. Ponosan sam na rezultat, za koji treba pohvaliti Tejlora i njegove pukovnike u Jugoslaviji - Mastersona i Beneta.

Telegram majora Džordža Tejlora iz Beograda upućenog u London 27. 3. 1941.

A. Državni udar izvršen pod nespornim vođstvom Simovića i njegovog pomoćnika Markovića uz pomoć Trifunovića i određenih oficira. U zaveru nisu bili uključeni generali, već je izveden uz pomoć kapetana, majora, i pukovnika.

B. Trifunović nas je obaveštavao o zaveri pod obećanjem o najstrožem ćutanju.

(Glas javosti) 

SKINI APLIKACIJU