Kad je KOS (s)rušio DOS : Kako je izgledalo hapšenje i privođenje Perišića i Nejbora - Nisu im stavljali kese na glavu! (42.deo)

Akcija hapšenja potpredsednika srpske vlade Momčila Perišića i američkog diplomate Džona Dejvida Nejbora 14. marta u motelu „Šarić“ na Ibarskom putu trajala je tridesetak minuta.

Sve se odigralo izme|u 19 i 20 sati. Perišić je pola sata proveo u ćaskanju s vozačem-telohraniteljom za stolom u bašti. Kada je stigao diplomata, oni su se rukovali i prešli u unutrašnjost motela.

Dvoja kola specijalaca VJ već su bila na parkingu. Dva automobila nalazila su se i kod vulkanizerske radnje, nedaleko od ugostiteljskog kompleksa „Šarić“.

U hapšenju Perišića i njegovog gosta učestvovalo je, tvrde očevici, desetak „kobri“. U restoran su “kobre” ušli sa zadnje strane, a do stola, za kojim su sedeli Perišić i Nejbor, došli su kroz kuhinju.

- Perišić je povremeno dolazio kod nas sa ljudima iz srpske vlade i sa suprugom, pa nas njegova poseta nije iznenadila – pričao mi je za „Svedok“ jedan od radnika motela.

- Ništa neobično nismo uočili tog dana, ali ni nekoliko dana ranije. Doduše, u prošli petak imali smo  veliku raciju u motelu, ali su nju izveli pripadnici MUP-a.

Specijalci "Kobre“ su akciju hapšenja izveli munjevito. Naš sagovornik priča:

- Prišli su stolu i jedan specijalac je Perišiću rekao:

"Mir i bez priče. Sve ćete saznati tamo gde treba“!

Perišić je pokušao da pruži otpor, ali je brzo smiren. Za čas su se njemu i Amerikancu na rukama našle lisice. Perišića su prislonili uz zid, a Amerikancu glavu na sto. Nije tačno da su im na glave stavili kese ili kapuljače, kao {to se  priča. Osoblju motela su naredili da prekine sa poslom. Brzo su, posle nekoliko telefonom obavljenih razgovora, napustili motel. Rekli su nam da o ovom doga|aju nikom ništa ne pričamo.

Specijalci su uhapšene ugurali u kombi koji su pratila tri automobila.

Na stolu, za kojim su u motelu „Šarić“ sedeli Perišić i njegov gost, ostale su neispijene kajsijevače i kisela vode.

Na parkingu je ostao zeleno-sivi džip s diplomatskim tablicama, kojim se u motel dovezao američki diplomata. Odvezen je tek sutradan.

 Za koga je "igrao" general Tomić?

 Demokratska stranka je tada, po hapšenju Perišića, osula drvlje i kamenje na načelnika Uprave bezbednosti VJ Aca Tomića koji je rukovodio akcijom hapšenja Periši}a i američkog diplomate.

DS je tvrdila da je tom prilikom učinjeno niz nepravilnosti, da je privođenje diplomate međunarodni skandal i da zapravo general Tomić i nije imao uslova da bude general, jer, navodno, nema odgovarajuću {kolu.

Ali, imao je jak adut.

Prijatelj je iz detinjstva sa Ljiljanom Nedeljković, (tadašnjim, primedba autora) šefom kabineta predsednika SRJ Vojislava Koštunice.

Uz to, savezni ministar policije (u to vreme) Zoran Živković grmeo je “da će koliko „ujutro“ (ponedeljak) podneti krivične prijave protiv generala Tomića i Radeta Bulatovića, savetnika za bezbednost predsednika Jugoslavije...

Oni bliski generalu Perišiću obelodanili su da je upravo general AcoTomić bio ljubimac Mire Marković, da je „JULovac“ i slično...

Očito da se i oko njega igra(la) igra, ali šta je istina - teško je razlučiti. 

 Ministar inostranih poslova SRJ Goran Svilanović odmah je, brže bolje uputio izvinjenje ambasadoru SAD Montgomeriju.

I to „zbog kršenja Bečke konvencije, koja štiti osobu sa diplomatskim pasošem“.

 Istina, Svilanović nije srpskoj javnosti objasnio, da li strani diplomata istovremeno može da se bavi špijuniranjem zemlje u kojoj je?!

*****

U ekskluzivnoj ispovesti za "Svedok" Vladan Vlajković otkriva pozadinu afere Perišić i kaže: Čist sam, nisam bio generalov kurir, iza svega stoji obračun dve struje starog DOS-a

 Tužilac Vojnog suda u Beogradu podigao je optužnicu protiv generala u penziji Momčila Perišića, lidera PDS-a i bivšeg potpredsednika Vlade, za krivično delo špijunaže.

Vojni tužilac, pukovnik Nikola Petrović, optužnice je podigao i protiv potpukovnika Miodraga Sekilića za krivično delo odavanja vojne tajne, i civila iz Obrenovca Vladana Vlajkovića, za isto delo učinjeno pomaganjem.

Sud će proceniti da li je optužnica zasnovana na zakonu, a zatim će nastaviti postupak...

Bio je to povod Vladanu Vlajkoviću (33) da, posle šest meseci ćutanja, "otvori dušu" novinaru "Svedoka" Sredoju Simiću i  ekskluzivno ispriča (svoju) priču i svoju istinu u "aferi Perišić".

- Priveden sam 14. marta uveče, - kaže Vladan Vlajković. - Stajao sam ispred kuće kad su došli pripadnici "Kobri", koje je predvodio pukovnik Kljajić. Prošli su pored mene. Promašili su kuću. Greškom su došli da uhapse mog kuma Dragana Leštarića. On, međutim, poznaje Kljajića, pa mu je rekao da stojim na ulici. Zamolili su me da pođem na informativni razgovor. U Upravi bezbednosti su me saslušavali pukovnik Komarčevi} i potpukovnik Ćosić.

Razgovarali smo do ponoći. U početku nisam znao ša hoće, ali sam, posle sat vremena, shvatio da je "meta" Momčilo Perišić. Hteli su da me privole da svedočim protiv Perišića. Rekli su:

"Imamo izvor, imamo korisnika. Potrebna nam je karika u lancu". Pitao sam šta to znači, a oni kažu: "Treba da kažeš da si nešto preuzeo od Sekulića i nosio Perišiću. Mi ćemo stati iza te priče. Perišić i Sekulić će odgovarati, a ti ćeš biti slobodan". Trebalo je da "odglumim" kurira.

Poto to nije istina, odbio sam da razgovaram o tome. Sličan razgovor je, u drugoj sobi, vođen i sa Sekulićem. Čuo sam kako galami. Čak su mu odneli i moju, navodnu, pismenu izjavu u kojoj pristajem na saradnju. Pukovnik Komarčević je rekao da je za njih najveći neuspeh kad moraju da pritvore onog za koga su verovali da će svedočiti. Mučio ih je, međutim, motiv. Komarčević je sam rekao da je veoma teško da odrede motiv. Dao mi je broj mobilnog telefona, da se javim kad izađem, da idemo na ručak. Tražio sam da me, isto veče, vodi na poligraf, da me suoče sa kim god hoće, ali nije hteo. Shvatio sam da se nešto ozbiljno dešava, ali ni u jednom trenutku nisam posumnjao da je Perišić uhapšen. Mislio sam da je reč o političkim igrama.

Pošto sam oko ponoći odbio takav razgovor, u toku noći su, četiri puta, pokušavali da me privole da sarađujem, nudeći razne usluge. Našao sam se "u neobranom grožđu". Zaprećenom mi je zatvorom do pet godina. Druga mogućnost je bila da lažno optužim Perišića i Sekulića i - da idem kući!

Ujutro su me odveli u vojni istražni zatvor gde me je, veoma korektno, "preuzeo" istražni sudija, kapetan Zoran Mičić. Kad su videli da me gube kao svedoka, da moraju da me puste, odlučili su da me okrive. Noću, dok sam bio u pritvoru, pretresli su mi kuću, bez mog branioca i dva svedoka. Zaplenili su diskete, video kasete i fleš-kartice. Oduzete stvari su popisali rutinski, nisu ih obeležili, niti stavili u koverat i zapečatili. Kad su otvorili kasete, na njima, međutim, nisu našli ništa što bi me teretilo, pa su ih vratili. Nisu uspeli da nađu ni svedoke koji bi svedočili protiv mene i Sekulića.

Saslušani smo tek sutradan, 15. marta i, posle pola sata, pušteni kući. Kad smo izlazili iz pritvora, morali smo da potpišemo izjave da ništa i nikom nećemo pričati o spisima. Ni sada o tome ne mogu da govorim, jer spise nisam ni video. Služba vojne beznednosti nam je, iz straha da istina ne iza|e u javnost, "vezala ruke". Toga smo se pridržavali. Od sredine marta do danas u javnosti su, međutim, plasirane mnoge neistine, i to me podstaklo da progovorim, da kažem istinu.

Dok sam, 9. jula, bio u Beogradu, vojna policija je ponovo došla kod mene kući. Kad su popili kafu, opet su pokupili kasete. Odneli su i ono što prvi put nisu. Uzeli su sve što im je supruga dala, čak i laptop i hard-disk jednog računara. Posle dva dana došli su i za štampač! Ponovo su sve oduzeli bez mog branioca i dva svedoka. Kad sam pitao vodnika Ćurića gde je nalog da oduzimanje stvari, on je rekao:

"Vlado, niko ništa neće da potpiše. Samo traže da im bilo šta donesemo".

Tek posle devet dana, u spisu se pojavila naredba o oduzimanju predmeta. Diskete su razvili i odštampali, bez znanja i prisustva odbrane, a onda poslali na veštačenje na Katedru za bezbednost Vojne akademije, koja je direktno podređena Upravi bezbednosti?! Ne mogu, i neću, da prihvatim takvo veštačenje, jer diskete nisu otvarane u mom prisustvu, prenošene su 50 kilometara, nisu obeležene i mogle su lako da budu zamenjene. Nemam pravo da pričao o pojedinostima, ali na jednoj disketi, na kojoj moje dete drži video - igrice, je, posle tri meseca, navodno "nešto pronađeno".

Bilo je bitno da me održe u priči, da me optuže da sam bio kurir između Perišića i Sekulića. Jer, ako nema mene u priči, onda nema ni Sekulića, a tada padaju i optužbe protiv Momčila Perićića, nema njegovog umišljaja. Nije sporno da li je on nešto od vojnih i državnih tajni imao, ili je trebalo da ima. Naravno da ih je, kao potpredsednik Vlade, imao i da je trebalo da ih ima. To niko ne spori. Ali, sporan je način kako ih je pribavio, ko je u tome učestvovao, a izuzetno je sporno da li je on nekom nešto dao. Ja to ne znam.

Kad smo pitali zašto je američki diplomata Džon Dejvid Nejbor zadržan 15 sati, rečeno nam je da nisu znali o kome je reč. A, Nejbor je sedeo u drugom redu, iza Koštunice, na proslavi Dana policije, odmah iza generala Pavkovića na vežbi u Nikincima. Ne radi se, znači, o anonimusu, već o zvaničnom diplomatskom predstavniku SAD. Nejbor je, u Vladi Srbije, držao predavanje pripadnicima Uprave bezbednosti, kako treba da se služba reorganizuje.

A, oni kažu da nisu znali ko je on. Ali, reč je o nečem drugom. Cilj je bio da se uđe u Vladu i uzme arhiva iz kabineta Perišića, da se montiraju "dokazi". Veliki izazov za službu bezbednosti je bila i Nejborova diplomatska torba. Nema obaveštajne službe koja neće otvoriti torbu ako, pre toga, uradi sve ono što su oni napravili. Zapisnik o oduzetim predmeti od Nejbora napravljen je u topčiderskoj kasarni, 30 kilometara od motela "Šarić" gde je uhapšen. To niko ne spori. Tvrde da su se bojali da ih ne napadnu Amerikanci, u Lipovačkoj šumi, u Šumadiji. To je skandalozno.

Ono što je potvrdilo moje sumnje je tzv. "afera Pavković". On je rekao da je Rade Bulatović  predsedavao kolegijumom Uprave bezbednosti, da postoje izjave oficiira bezbednosti da se načelnik Generalštaba ne sme obaveštavati o svemu što se dešava. Ustav SRJ ne dozvoljava prisluškivanje i praćenje. Ustav Srbije, međutim, omogućuje da predsednik Vrhovnog suda Srbije, na predlog određenog organa, preduzme takve operativne i tehničke mere.

Ako se te instance preskoče, moguće su svakakve mahinacije. Ako načelnik Generalštaba kaže da su zloupotrebljeni, da nikad nije potpisao naredbu o našem pra}enju, onda je to problem druge vrste. Mene brine što je Služba državne bezbednosti, u našem slučaju, bila potpuno ravnodušna. Niko me nije pitao otkud ja u toj priči. Saznao sam da je, onog trenutka kad je vojna bezbednost "nagazila" Perišića, bila obavezna da slučaj preda republičkoj državnoj bezbednosti, jer je reč o potpredsedniku Vlade. Đinđić je o tome morao biti obavešten. Imam neoborive dokaze da je ceo slučaj pod kontrolom politike, pre svega DSS-a. Krajnji cilj je rušenje republičke vlade.

Mene uopšte ne zanima šta je Perišić radio. Nisam bio u motelu, ne poznajem Nejbora. Nikad ga nisam sreo. A, novine su pisale svašta, da sam uhapšen u motelu, da sam pukovnik VJ. Za mog brata su rekli da je član PDS-a. Naši odnosi su, posle toga, zahladneli. Moj brat, pukovnik Milovan Vlajković je već dve godine vojni ataše u Beču, i sa ovom pričom nema nikakve veze. U toku istražnog postupka vršena je sistematska opstrukcija. Nismo tretirani, kao što zakon kaže, kao ravnopravni učesnik u postupku. Optuženi smo za davanje i pomaganje.

Perišić je optužen da je, za novac, u motelu "Šarić" odavao vojne tajne američkom diplomati. Znači, treba naći dokaze i svedoke, da je davao i da je uzimao. Zapisnik o oduzimanju predmeta kod Perišića govori sasvim drugo. Kad je uhapšen imao je samo olovku, adresar, mobilni telefon i 1420 dinara. A, zapisnik o oduzetim stvarima od Nejbora napravljen je 40 kilometara od motela, bez svedoka, okrivljenog diplomate i odbrane. Zašto Uprava bezbednosti sebi dozvoljava da tako grubo krši Zakonik o krivičnom postupku?

Ako se on poštuje, ne postoji mogućnost zloupotrebe ni od njihove ni od naše strane. Postupak, međutim, ne teče kako treba i, uveren sam, neće završiti kako treba. Nije reč o propustima u dosadašnjem toku postupka, već o nameri da nas, pod svaku cenu, proglase krivim. Neka se oformi komisija nezavisnih pravnika i neka oni kažu ko je u pravu. Mi ne tražimo oslobađaju}u presudu, već fer suđenje, javnost postupka, da se odredbe ZKP primenjuju na nas kao i na svako drugo krivično delo, a ne da nas žigošu unapred. Ali, tražićemo i odgovornost za sve one koji su ovu aferu "zakuvali".

Dobio sam uveravanje predsednika Vojnog suda, pukovnika Đorđa Trifunovića da će nam omogućiti da pregledamo spis, onoliko vremena koliko smatramo da nam treba. Stekao sam utisak da nije bio obavešten o svemu što se, do sada, dešavalo. Naši advokati kažu da spis ima oko 13.000 stranica. To se ne može razgledati, i pripremiti odbranu, za sat-dva. Spis nisam do sada video i ne znam njegov sadržaj. Nemam pravo, ali ni ne želim da o tome govorim. Ukazujem jedino na kršenje zakona, lakrdiju od postupka, omalovažavanje osumnjičenih i odbrane od vojnog tužilaštva.

Kada bismo imali normalan pravosudni sistem, istražni sudija bi pregledao dokaze i rekao: "Film ne može da bude dokaz, jer su pribavljeni na neustavan način i jer su ga gledale neovlašćene osobe. Kao dokaz ne možemo da uvrstimo diskete, jer su oduzete, razvijene i veštačene suprotno zakonu". Desilo se sasvim suprotno - podigao je optužnicu. A, samo dan pre nego je spis dostavljen tužilaštvu, filmovi o praćenju Perišića su se na volšeban način našli u predmetu. Nisu hteli ranije da ih dostave u spis, iako smo to tražili. Opstrukcija je bila velika, jer su znali da bismo tražili njihovo veštačenje. Siguran sam da sadržaj filma nije isti kao i kad su ga gledali Koštunica, Svilanović, Živković i drugi državni rukovodioci - kaže Vladan Vlajković.

(Glas javnosti - Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU