Puna kuća miševa, bubašvaba i buđi – mala Milica (11) iz Sremske Mitrovice plete kaiševe da bi njena porodica preživela! (video)

„Zovem se Milica, imam 11 godina i najviše volim da pomažem mami i tati oko pletenja kaiševa” – ovim rečima počinje svoju nimalo laku životnu priču, mala Milica Mijatović iz Kuzmina kod Sremske Mitrovice, čiji je osnovni zadatak, pored pletenja, da kao najstarija brine o mlađoj braći i mlađim sestrama.

 Mlade supružnike Pericu i Tanju Bog je nagradio sa šestoro dece, tri dečaka i tri devojčice, na ravne časti. Pored Milice, tu su Goran i Gordana (10), Jelena (6), Zoran (3) i Mihajlo (1). Ipak, osim dece, u ovoj trošnoj kući  nepoželjni "stanovnici" jesu miševi, bubašvabe, a dodatni problem stvara im i buđ!



„Ima dosta miševa, a kad je jaka kiša izađu i bubašvabe. Plašimo ih se” – dodaje Milica.

Ova porodica preživljava od skromne socijalne pomoći, od skromnog dečijeg dodatka i sezonskih poslova. Pored toga, oni pletu kaiševe za obuću, kako bi uspeli da prežive.

„Jedna žena donosi materijal za neku firmu iz Rume, pa pravimo. Zaradi se koji dinar. Navikavamo i decu bar na neke posliće koji nisu teški. Ipak, jako su mala primanja. Dok platimo struju, kiriju i ostale troškove, malo nam ostane, pa to provlačimo ceo mesec. Dok ne idu u školu i nekako, ali kad krenu sve je mnogo teže. Koliko puta zafali za užinu ili nešto” – uključuje se majka Tanja u razgovor.

Uprkos katastrofalnim uslovima, deca su zdrava, što je najbitnije.

Međutim, pored teške finansijske situacije, ovu porodicu nije zaobišla još jedna muka, naime, domaćin Perica imao je ozbiljnih problema sa pritiskom i bio je jedno vreme u bolnici. To ih je baš uplašilo. Tanja je tada još bila trudna, pa je morala sama da brine o deci i svemu. Sada pije terapije i mora da se pazi, ali mora i da radi. Mnoge materijalne blagodati nisu im još uvek na dohvat ruke.

Nedostatak materijalnih stvari ovu skromnu porodicu ne boli koliko duševna bol uzrokovana ljudskom bezobzirnošću. To je majka Tanja posebno istakla:

„U školu i kad je kiša i kad je sneg idu peške. Niko neće da ih poveze pošto misle da su siromašni, da nemaju ko što oni imaju. Dođu tako iz škole mokri, a ovde ih sačekaju vlaga i hladnoća. Tišti ih to, mada ne govore. Bude mi žao zbog nemoći, majka sam im!”



Mijatovići nikada nisu putovali. Na ekskurzije ne idu jer je jako skupo, a i, kako kažu, kad bi mogli da pošalju jedno dete, bilo bi im žao druge dece. Zato ih ne puštaju uopšte. Zbog toga je najviše žao malom i tihom dečaku Goranu. On najviše voli da gleda fudbal, ali u poslednje vreme ne radi televizor. Na pitanje da li ima neku želju, stidljivim glasićem odgovorio je:

„Pozivam jako dobre ljude da mi kupe kuću, voleo bih da pozovem moje drugare iz škole da mi dođu. Ova kuća gde smo sada nije lepa.”

Većina ljudi danas se ne bi usudila da ima čak ni kućnog ljubimca, a da pritom nemaju rešeno stambeno pitanje, siguran i stabilan posao i mnogo toga drugog što bi im u svaku ruku olakšalo život, što je nažalost danas nametnuto kao neki društveni kriterijum da bi se zasnovala porodica.

Mijatovići su se hrabro upustili u bračne vode, ne čekajući ništa od toga i čvrsto rešeni da imaju brojno potomstvo kao i njihovi roditelji, kako u šali kažu „da im ne bude dosadno u igri”, a i da sutra pomažu jedni drugima. Ne sede skrštenih ruku, ali nisu uspeli da obezbede dom. Zato je ova porodica rešila da se za pomoć obrati humanitarnoj organizaciji "Srbi za Srbe".



Novi zadatak za Humanitarnu organizaciju Srbi za Srbe i sve njene donatore jeste da pokušaju da njihove snove o porodičnom domu pretvore u stvarnost. Možda je upravo najmlađi Mihajlo, dok je spavao za vreme posete, snivao snove o novoj kući, ne znajući da će mu se oni možda uskoro ostvariti

Svi dobri ljudi mogu da se uključe u novu akciju pomoći, mali Mijatovići zaslužuju da imsvi  pomognemo da žive kao njihovi vršnjaci!

Sve dodante informacije oko uplate mogu se pronaći na sajtu humanitarne organizacije "Srbi za Srbe".

SKINI APLIKACIJU