NIKOLA SARAĐUJE SA SVETSKIM ZVEZDAMA ALI IMA JEDAN SAN: Povratak u Srbiju! (VIDEO)

Za razliku od većine srpskih emigranata u Americi, koji rukama i nogama kopaju da sebi obezbedi “papire” koji će im omogućiti da ostanu u obećanoj zemlji, Nikola Dokić godinama nije želeo da dođe u SAD iako je imao sve što mu je bilo potrebno, tačnije ono najvažnije – zelenu kartu.

Došao je tek kada je procenio da će mu to pomoći da ostvari snove koje je sanjao na beogradskom asfaltu, još kao tinejdžer svirajući sa lokalnom ekipom na Banovom brdu. Nije se prevario. Danas je Nikola muzički producent i inženjer koji radi sa jednom od najvećih američkih rok grupa, Smešing Pampkins, sa kojima je već snimio tri studijska albuma.

– Sviram otkako znam za sebe, mislim da sam gitaru prvi put uzeo u ruke kada sam imao deset godina. To je bila ljubav na prvi pogled, sve drugo je bilo manje važno. Bio sam odličan đak, ali sve moje misli bile su usmerene ka tome da živim sa muzikom i od muzike, priseća se svojih početaka.

-Kada sam bio u srednjoj školi moji roditelji su konkurisali za zelenu kartu i dobili je. Posle, kada su rešili da presele ja nisam hteo da idem s njima. Bilo mi je lepo u Srbiji, imao sam svoje društvo, već sam počeo da sarađujem sa nekim domaćim muzičarima koji su posle napravili lepe karijere…

Kada je završio školu, Nikoli se pružila prilika da upiše Muzičku akademiju na Kolumbija koledžu u Čikagu, pa je, iako ga je mnogo toga vezivalo za Beograd, odlučio da spakuje kofer i poleti za novi svet.

-To je iskrslo kao šansa da napredujem u muzičkom smislu, da priđem korak bliže tom mom davnašnjem snu. Upisao sam odsek za za muzičku produkciju, a onda su me moja interesovanja vukla dalje, pa sam na kraju završio i odsek za džez gitaru. Ti prvi dani u Americi, privikavanje na novi način života, mi nije teško palo jer sam došao sa planom. I to me nosilo sve vreme. Naravno, ovde sam stekao nove navike, pre svega radne. U početku sam radio razne poslove, pre nego što sam počeo da se bavim onim što volim. Na studijama sam imao sreće da sretnem svoju muzičku braću i prijatelje za ceo život…

-Slučaj je, naime, hteo da među četiri neamerička studenta na Muzičkoj akademiji budemo nas trojica sa Balkana. Robert Paloš je došao iz Tuzle, Adis Siribubalo iz Sarajeva, ukačili smo se na prvu loptu i počeli da se družimo i sviramo zajedno mimo fakulteta, a Robert i ja vec 15 godina nastupamo zajedno u bendu “Ode”.

Bend je u međuvremenu snimio tri albuma i prerastao u lokalnu čikašku atrakciju. U njihovoj muzici oseća se miris Balkana iako im to, kako Nikola kaže, nije namera.

-Ta balkanska veza nije prekinuta ni kada smo završili fakultet, nastavili smo da sviramo i imali nastupe u više gradova, kao i u svim najpoznatijim čikaškim klubovima, poput “House od Blues”, “Metro”, “Double Door”… Publika koja nas sluša je raznolika. Naravno, imamo podršku iz naše, balkanske komune, ali dolazi i dosta ljudi iz svih krajeva sveta. Robert i ja smo sa drugim članovima benda nastavili da radimo i kada je Adis odlučio da se vrati kući, u Bosnu, gde danas ima uspešnu karijeru, kaže Nikola.

Jedno drugo poznanstvo iz studentskih dana ostavilo je još većeg traga u njegovom životu. Godine 2003., kao brucoš upoznao je legendarnog producenta Bjorna Torsruda, koji je tada već dugo radio sa čuvenim bendom Smashing Pumpkins.

-Imao sam sreće da upoznam Bjorna preko zajedničkih prijatelja, njemu se dopalo kako radim i razmišljam pa me pozvao da budem asistent na prvom solo albumu Bilija Korigana, frontmena Smešing Pampkinsa. Dok su drugi studenti išli na neplaćenu praksu po nekim klubovima i radio stanicama, ja sam završio u studiju jednog od najvećih američkih i svetskih bendova, gde sam bio solidno plaćen! Kada sam prvi put ušao u njihov studio bilo je kao da sam ušao u muzej rok istorije. Tamo sam zatekao konzolu na kojoj su Bitlsi snimili čuveni “Serdžent Peper`s” album, tu su bili instrumenti i oprema na kojima su svirali i snimali Bob Marli i Vejlersi, grupe Kvin i Led Cepelin, i još mnogi drugi. Sva ta oprema još uvek nije prevaziđena i fantastično zvuči. S druge strane, imao sam priliku da radim sa vrhunskim majstorima, što je bilo neverovatno iskustvo, naučio sam mnogo i otkrio neke sasvim nove domene te profesije, poput sinteze zvuka, koji su me zainteresovali da dalje istražujem, kaže sagovornik.

Posle godinu dana. kada je album završen, Nikola je odlučio da krene dalje svojim putem, svirao je, radio u nekoliko muzičkih studija i izdavačkih kuća u Čikagu, da bi na kraju od ušteđenog novca otvorio svoju muzičku produkciju.

U narednih pet godina snimio je veliki broj albuma, muzike za igrane i dokumentarne filmove, reklama i džinglova za velike svetske kompanija.

-Dobro nam je išlo, snimali smo reklame za Nike, Leo Burnett, Cramer&Crusselt, Corona pivo…A onda je jednog dana zazvonio telefon. Sa druge strane je bio Bjorn, koji me je pozvao da ponovo sarađujemo, ovaj put na albumu “Oceania” benda Smešing Pampkins, koji se ponovo okupio. Priključio sam se ekipi, a po završetku snimanja Bjorn je odlučio da odseli iz Čikaga, tako da mi je Bili Korgan, alfa i omega benda, ponudio da zauzmem njegovo mesto. Bila je to velika čast za mene, jer Smešing Pampkins važe za jedan od bendova koji izuzetno mnogo drži do produkcije i sve rade precizno do savršenstva. Od tada smo zajedno snimili tri studijska albuma i dva solo albuma Bilija Korgana.

Ostalo je istorija. Rok muzej sa svom onom opremom na kojoj se stvarala muzička istorija postao je njegova druga kuća.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU