NAJLEPŠI JE MAMIN RUČAK: Zašto Srbi i u kasnim tridesetim žive s roditeljima?

Kultura, siromaštvo, društvena nesigurnost ili možda i nečija lična odluka, sve su to faktori koji doprinose tome da se kod nas mladi i u kasnim tridesetim, sve teže odlučuju da napuste roditeljski dom. Statistika govori da je najlepše na "maminom ručku" i da su žene mnogo sposobnije u odnosu na muškarce za samostalni život.

Mladen L. ima 27 godina i živi sa roditeljima, kaže da je mažen i pažen jedinac, ali da sada ima duboku potrebu da počne samostalo da živi.

- Sada imam 27 godina i imam devojku do koje putujem, što mi naravno utiče na vezu veoma negativno ali kod kuće još uvek nema priče o selidbi – kod nas nije bilo priče o tome kako ja mogu sam naći svoj smeštaj pošto je to bilo nepotrebno u očima mojih roditelja koji znaju da sam kod njih ‘bezbedan’ od svega. Pre manje od godinu dana sam ja odlučio da zivot sa roditeljima više nije moguć ali i nakon toga, svaki moj pokušaj je bio sprečen nekom bolešću, pandemijom i ostalim izgovorima. Ali kako vreme prolazi, moja želja da imam svoju potpunu privatnost i svoj život sve više raste i odlučno vodi ka tome da se uskoro odselim u svoj dugo očekivani stan - priča Mladen.

Prema podacima Eurostata 59 odsto mladih iz Srbije, starosti od 25 do 34 godine, živi sa roditeljima, podaci ukazuju i da su u Srbiji žene gotovo duplo samostalnije od muškaraca – 41,1 odsto prema 75,6 odsto.

Kada je u pitanju prosek godina mladih koji se odlučuju na samostalan život, u Srbiji on iznosi 31,1 godinu.

Srbija se nikako ne može meriti sa Skandinavijom, naravno, međutim, vredi pomenuti kakvo je tamo stanje – samo 4 odsto Danaca, 4,8 odsto Finaca i 5,7 odsto Šveđana u tridesetima živi sa roditeljima.

Mladi uglavnom prekarni radnici

Sociološkinja Smiljka Tomanović kaže da ovom problemu doprinose tri vrste faktora – strukturalni, kulturalni i institucionalni.

- Strukturalni se tiču pre svega stabilnosti i uređenosti tržišta rada, koje bi mladima omogućilo stabilno zaposlenje i prihode, kao i sva prava koja proističu iz radnog odnosa i garantuju im materijalnu sigurnost koja je preduslov za odseljenje. To kod nas nije slučaj, jer naša istraživanja pokazuju da se se mladi uglavnom zapošljavaju na tzv. prekarnim ili nesigurnim poslovima – povremenim i privremenim, ispod stečenih kvalifikacija, sa niskim primanjima i bez radnih prava. U strukturalne faktore spada i nepristupačnost stambenih resursa – nepostojanje socijalnih stanova i onih sa zaštićenom rentom, pristupačnih stambenih kredita. Istraživanja pokazuju da se mladi stambeno osamostaljuju uglavnom uz pomoć roditelja – zamenom ili kupopoprodajom ili nasleđivanjem stambenog prostora ili uz roditeljsku pomoć kod stambenih kredita - objašnja Tomanović.

Teret odgovornosti svakako pada i na državne institucije – one nisu podstičuće za osamostaljivanje mladih, ne postoje podsticajne mere za zapošljavanje, u oblasti stanovanja, zasnivanja porodice, navodi sociološkinja. Sa tim je saglasan i sociolog Ratko Božović. On nam je na samom početku razgovora rekao da su mnogi njegovi studenti u sličnoj situaciji – nezaposleni su i bez perspektive.

Slično razmišlja i sociolog Ratko Božović, koji podvlači da živimo u partijskom i zatvorenom društvu.

- Imamo siromašno društvo, društvo ekonomske oskudice i neadekvatne socijalne mobilnosti. Masovni odlasci iz zemlje su slika jednog partijskog, zatvorenog i nemodernog društva. Kad vam odlaze najpismeniji, treba se zapitati kakvo je to društvo i kakva je njegova perspektiva- upozorava sociolog.

Kad govorimo o tome da mladi ostaju kod roditelja, moramo znati da uglavnom ne ostaju jer je to bogata porodica, niti porodica sigurnosti, nego je i porodica sama kao društvena institucija doživela veliko propadanje, ističe Božović.

- Kriza, sankcije, ratovi, sve to je delovalo kao cunami i potpuno su razorili porodicu, koja je inače bila sklona padu, bila je na isteku. A nova se nije formirala. Ostala nam je tranziciona porodica – niti je tradicionalna niti savremena. To je jedno stanje koje nije dobro, jer u društvu u kojem vlada haos i nasilje, porodica po mom mišljenju mora da bude osnova - kazao je on.

Predugo oslanjanje na porodicu takođe ostavlja jasno vidljive posledice i na pojedinca, i na društvo.

- Usporava individualizaciju mlade osobe, preuzimanje odgovornosti za vlastite izbore, proizvodi intergeneracijske konflikte zbog pseudo-solidarnosti unutar nekih porodica, odlaže zasnivanje porodice – roditeljstvo, a time i utiče na smanjenje broja rođene dece - navodi Smiljka Tomanović.

Običaji i kultura

Postoji još jedan faktor za ovu negativnu pojavu, kulturološki, koji se tiče se običaja i kulture življenja na našim prostorima.

- Kulturalni faktori se odnose na to da Srbija pripada zemljama južnoevropskog kulturnog kruga gde postoji snažna povezanost roditelja i dece tokom čitavog životnog toka pojedinca, sa moralnom obaveznošću intergeneracijske solidarnosti - ukazuje Tomanović.

Uticaj kulture jednog društva na ovaj fenomen oslikava se i u podacima Eurostata – mladi u Slovačkoj, Bugarskoj, Malti i Italiji takođe tek nakon 30. godine napuštaju roditeljski dom.

- Kulturološke razlike, ali i institucionalno okruženje koje u zemljama severa Evrope različitim merama finansijske i stambene podrške podstiče nezavisnost mladih osoba, dok se na jugu Evrope države oslanjaju na vrednosti porodične solidarnosti i računaju da će mladi ključne resurse za samostalnost ostvariti preko svojih porodica - zaključuje Tomanović.

(Glas javnosti/Nova)

SKINI APLIKACIJU