Ko su drugosrbijanci i kako su nastali?

Kako u poslednje vreme sve više ljudi pita ko su drugosrbijanci, reših da napišem nešto o tome, a koliko vidim termin je počeo i da se zloupotrebljava.

Ukratko, drugosrbijanci su autošovinisti, oni koji preziru „svoj“ narod, a ljube skute našim dželatima. Sami sebi su to ime dali. Termin je nastao od kvazi elite slučajnih Srba, i sada je ušao u obični svet.

Nama dođe koristan da bi se distancirali od njih, i to je jedina podela među Srbima koju podržavam. Jer najveći neprijatelji Srbije imaju srpsko ime i prezime.

U nekom širem smislu, drugosrbijanci su neokomunjare, koje prodaju veru za večeru.

Neoliberali koji usvajaju anglicizme kao nešto sasvim „kul i moderno“, da bi uhvatili korak sa „normalnim zapadnim svetom“ (koji nas je nelegalno i milosrdno bombardovao). Oni se stide srBske tradicije, opanka, i svog seljačkog porekla, ali ne mogu da se oslobode palanačkog malograđanskog kompleksa.

Oni se svađaju danima da li se piše srbski ili srpski, to im baš bode oči, ali ne smeta im što se SrBljanovićka ne preziva SrPljanović, ili habzburška monarhija ne zove haPSburška monarhija.

Oni daju podršku Zagrebu posle zemljotresa, dok u požaru koji je odneo 6 života u Beogradu, ne daju ni pet para. Oni su titovi jugopatofili. I dalje veruju u bajku zvanu „bratstvo i jedinstvo“.

Oni kupuju burek podrške u Borči kod šiptara, koji pokazuju rukama dvoglavog orla. Sa druge strane šiptar apotekar, koji je nedvano spasio jednog Srbina tako što mu je dao veštačko disanje (u vreme koronavirusa) ne smatraju za ništa posebno, on za njih nije heroj, jer eto, spasio je život Srbinu. Poneki i podele tu vest, ali u cilju lizanja sa šiptarima, a ne u cilju čestitke čoveku koji je spasio život jednom Srbinu.

Oni kupuju burek na veliki petak, i to radosno „šeruju“ na tviteru. Smeta im „lizanje kašičice“. Oni misle da su pametniji od svih jer ne veruju u Boga. A one koji veruju smatraju primitivcima iz srednjeg veka.

A ne zna, nesoj, da je recimo Mihailo Pupin veliki svetski naučnik, bio veliki vernik i redovno išao u crkvu. Da je Nikola Tesla bio veliki nacionalista, kao i Ivo Andrić.

Oni smatraju da je NATO humanitarno intervenisao a ne napravio zločin, oni smatraju Milicu Rakić kolateralnom štetom, ako je uopšte i pomenu. Oni su žene u crnom, NATO lobisti i propagandisti. Oni govore kako uranijum kojim su nas zasuli nije štetan, još će da nas ubede i da je lekovit. Kasetne bombe koje su zabranjene, su za njih bile neophodnost.

Oni KosMet ne smatraju našom kolevkom, već našim teškim teretom koji nas sprečava da uđemo u Evropu.

Oni su, jednostavno rečeno, domaći izdajnici i strani plaćenici(ili samo korisni idioti). Oni su kancer Srbije, koji nam ne daje da se uspravimo, dok uporno mantraju kako su upravo ovi drugi najveći teret ovoj zemlji. Ti drugi su patriote, i nacionalisti koji vole majku Srbiju, sve ono što je suprotno od njih, tako da logično je da će na njih svaliti svu krivicu. Njima smeta što svi „ližu istu kašičicu“ prilikom pričešća, ali ne smeta im da se žvalave sa pevaljkom u kafani. Smeta im liturgija za Vaskrs, uz poštovanje svih mera, ali im ne smetaju puni autobusi, prodavnice, banke, fabrike, sada su otvorili i teretane i frizeraju. Njima smeta pravoslavlje, „turbovernici“ i crkva najviše od svega. Oni koriste infiltrirane komunjare kačavende, da bi crkvu naružili i predstavili sve sveštenike takvima, iako je u pitanju manjina.

Oni su drugosrbijanci, za njih smo mi krivi za sve.

Ako ste se našli negde u ovim redovima, ne mora da znači da ste drugosrbijanac. Izuzeci uvek postoje, možda ste samo pali pod uticaj „mejnstrim“ medija (kako režimski tako i „opozicionih“) koji su pod njihovom kontrolom. Priznajem malo sam i nakarikirao, da bi jasnije razdvojio one koji naginju druosrbijanštini, od ljudi kojima je otadžbina iskreno u srcu.

Postoji dva tipa drugosrbijanaca, jedni su plaćeni da to budu, a drugi to rade besplatno (korisni idioti).

Kako je sve krenulo? Pa od lažne elite.

Kako je nastao izraz „druga Srbija“

Danas je „drugosrbijanac“ neprivalčna etiketa, pa su počeli njome da se služe upravo i drugosrbijanci, što je bila inicjalna kapisla za pisanje ovog teksta. Valjda im se izlizao termin fašista, jer je 95% ljudi protiv naseljavanja „migranata“.

Preneću samo odlomak iz knjige uvaženog profesora Slobodana Antonića, koji je to profesorski elaborirao u knjizi „Višijevska Srbija“.

Pogrešno je shvatanje da je termin novijeg datuma, on samo doživljava svoju kulminaciju u širokim narodnim masama.

Njega su, navodno, izmislili „srpski nacionalisti“ kako bi dezavuisali kritičke glasove koji dolaze iz soroševih medija.

Izraz „druga Srbija“ nastao je na osnovu knjige Druga Srbija koju su priredili Ivan Čolović i Aljoša Mimica, a izdali Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju, 1992. godine, u Beogradu. Ona predstavlja zbirku od 80 govora sa deset javnih tribina držanih svake subote, od 11. aprila do 20. juna 1992, u velikoj sali Studentskog kulturnog centra.

Isti krug intelektualaca nastavio je da se okuplja i govori u Domu omladine, od 3. oktobra 1992. do 20. februara 1993, takođe u deset navrata. Govori su objavljeni u knjizi Intelektualci i rat (1993). Godine 2002. obe knjige, objedinjene nazivom Druga Srbija – deset godina posle (1992-2002), objavio je Helsinški odbor za ljudska prava. Te tribine, tokom 1992. i 1993, bile su protest jednog dela srpskih intelektualaca protiv nacionalizma, autoritarizma i rata.

Kada je 2007. godine pokrenut sajt „Peščanika“, na njemu je formirana i rubrika koja je nazvana „Druga Srbija“. Autori, koji su svrstavani u tu rubriku, na sajtu su opisani kao „intelektualci građanske orijentacije“, u koje su eksplicite uvršćeni: Vojin Dimitrijević, Biljana Kovačević Vučo, Srđa Popović, Ivan Čolović, Mirko Đorđević, Dubravka Stojanović, Vesna Pešić, Vladimir Gligorov, Milutin Petrović, Miljenko Dereta, Petar Luković, Teofil Pančić, Nikola Samardžić, Nadežda Milenković, Biljana Srbljanović, Srbijanka Turajlić, Latinka Perović, Vesna Rakić Vodinelić, Ljubiša Rajić, Svetlana Slapšak, Laslo Vegel, Marko Vidojković i drugi.

Naziv „Druga Srbija“ kritičari su ubrzo, sa „Peščanika“, proširili i na druge, ideološki i politički bliske grupacije: na LDP (kao na stranački izraz ovoga pokreta), na Helsinški odbor za ljudska prava i ceo „ljudskopravaški“ NVO sektor (kao na „narodnofrontovsku“ podršku LDP), i, najzad, na E-novine, „Danas“ i B92 (koji su medijska osnova celoga projekta).

Tokom 2007. i 2008. godine ova nova i radikalna „Druga Srbija“ dala je nedvosmislenu podršku secesiji Kosova. Tako je „Druga Srbija“ iz 2008. došla na poziciju da zahteva legalizaciju ratnog osvajanja i etničkog čišćenja izvršenog tokom rata. To je, mora se primetiti, u potpunom neskladu sa idealima izvorne Druge Srbije, iz 1992, koji su podrazumevali odbacivanje svakog „zakona topuza“ i rešavanje sukoba dogovorom. Ili je zakon topuza (tj. „načelo realizma“) neprihvatljiv samo onda kada je topuz u srpskim rukama, a savršeno plauzibilan kada je on, recimo, u rukama SAD?

Najpogubniji uticaj, međutim, „Druga Srbija“ je imala na širenje netrpeljivosti, isključivosti, pa i prostaštva u javnom prostoru Srbije. Njeni autori su proglasili kao vrlinu načelo da se u emisije ne zove niko ko misli drugačije, jer, „zašto biste zvali nekoga od koga, po vašem shvatanju, ništa istinito, tačno ni pametno ne možete čuti?“. Oni su javno zastupali stav da čak ni u medijima koji su u državnom vlasništvu „ne sme da cveta hiljadu cvetova“. Oni su ne samo sve svoje protivnike nazvali „fašistima“, već su ih zasuli izrazima koji su se ranije mogli naći samo na vratima staničnog klozeta (vidi primere navedene u tekstu „Psovačka strana ’druge Srbije‘“, u ovoj knjizi).

Osnivači „Druge Srbije“, s početka devedesetih, bili su uglavnom ugledni univerzitetsk profesori, pristojni, ozbiljni i staloženi ljudi. Danas, neki od njenih najistaknutijih predstavnika, prosto se takmiče u vulgarnostima, uvredama, cinizmu i seksualno-verbalnom egzibicionizmu. Zaista žalosna devolucija.

Na kraju, posebno licemernu, pa i nečasnu ulogu, „Druga Srbija“ je odigrala kada je reč o „suočavanju“ Srbije sa ratnim zločinima. Ona se sastojala u sistematskom relativizovanju ratnih zločina činjenih prema Srbima – od Knina do Kosova, i od Klečke do Dobrovoljačke, kao i u nekrofilskoj apsolutizaciji zločina koje su činili Srbi i u proširivanju odgovornosti za te zločine na sve Srbe – uključujući čak i na još nerođenu decu („U Srbiji samo kamen nije kriv!“ – Pavel Domonji, šef kancelarije Helsinškog odbora za Vojvodinu, na Okruglom stolu „Šta blokira proces suočavanja u Srbiji“, Beograd, 5. decembar 2006).

Finale tog projekta trebalo bi da bude najavljena rezolucija Skupštine Srbije kojom se priznaje „genocid“ u Srebrenici i time, praktično, daje konačna legitimacija NATO agresiji na Srbiju, 1999. godine (koja je i preduzeta s opravdanjem da se njome sprečavaju Srbi da počine još jedan „genocid“). Ako imamo u vidu da je „Druga Srbija“ danas na čelu kampanje za ulazak Srbije u NATO, onda drugosrbijanski projekat „suočavanja“ Srba sa svojom „genocidnom“ prošlošću dobija svoj jasan strateško-politički kontekst.

Tako će devolucijski krug biti završen. Nekadašnje pacifističko suprotstavljanje upotrebi sile u rešavanju konflikata, okončava se u apologetici militarističke mašinerije jedne Imperije i u propagandnom ubeđivanju svojih sunarodnika da nema alternative bezuslovnom prihvatanju svega što nam je ta Imperija činila u prošlosti ili što nam čini danas. „Bela reka“ postala je „Borska reka“. Čista planinska voda postala je otrovni kolektor. I treba li sada u Srbiji ikome zameriti što iz takve reke više neće da pije vodu?

Kako su nastali drugosrbijanci?

Pravo pitanje je kako su nastali drugosrbijanci?

Odgovor je jednostavan, a većina je između redova i sama ukapirala. Oni su nusproizvod komunizma, ili bolje rečeno titoizma. Njima je najveći problem srBski nacionalizam (namerno pišem sa B da ih nerviram), jer im je upravo taj nacionalizam stvorio državu koju danas preziru. Oni okreću glavu od činjenice da su srBski nacionalisti bili i Tesla, i Pupin, Milanković, pa čak i Ivo Andrić, J.J. Zmaj, Jovan Dučić, i namerno navodim naše velikane iz istorije, čija je ljubav prema domovini nesporna a pritom su bili i veliki naučnici koje ceo svet poštuje.

Odakle tolika mržnja prema rodoljubima (patriotama) i domoljubima (nacionalistima) ?

Za vreme „druga Tita“ ili bolje rečeno najvećeg zlikovca našeg naroda i narodnosti, , smatrano je da
„velikosrpski hegemonizam“ (više ovde TRI “VELIKOSRPSKE” LAŽI zbog kojih će doći do novog rata na Balkanu) može da sruši državu (!?), i da je najveća pretnja bajkovitom bratstvu i jedinstvu. Kao rezultat imamo samomrzeće Srbe, ili slučajne Srbe, ili jugonostalgičare. Za njihovu informaciju, Hrvatska i Slovenija su protivustavno rasturile državu, koju je srBski narod krvlju stvorio u Velikom ratu, a ne vaš agent tito. Dok se država raspadala oni su ćutali. A nama je nacionalna svest i nacionalni interes srozan u tolikoj meri, da su drugosrbijanci u većini, a mi smo dobili nezavisnost tek kada se i poslednji „brat“ odvojio od nas 2006. godine.

Dok se bore protiv srpskog nacionalizma, ne smeta im hrvatski klerofašizam. Letuju u Hrvatskoj i radosno objavljuju na tviteru, dok braća Hrvati objavljuju slike kako će da prave sapun od Srba, lome automobile sa našim tablicama, prebijaju nam vaterpoliste, ponosno ističu znak „za dom spremni“ u Jasenovcu, dok Jadovno nazivaju dečijim kampom itd. Za njih to je minorna manjina, ali kada državni vrh slavi Oluju (najveće etničko čišćenje posle 2. sv rata) i to uz fašistu Tompsona, oni ostaju nemi. Žale za Jugoslavijom, koja je toliko zla učinila prema Srbima.

Eto to vam je drugosrbijanština, protiv koje se mi borimo.

Glas javnosti /I03S

SKINI APLIKACIJU