Kako godine prolaze, sve više ličim na oca.... Momo Kapor o mladalačkim pobunama i sukobu generacija

Kako godine prolaze, sve više shvatamo da nasleđe nije samo ono što dobijemo u testamentu, već i ono što nesvesno nosimo u sebi – od crta lica, preko navika, pa do unutrašnjih borbi

Ovakav kratak zapis o  nasledstvu oca i sina, ispričana kroz intimnu i pomalo ironičnu refleksiju, ostavio je Momo Kapor: 

"Otac mi je ostavio u nasleđe prezime, zlatan sat koji je dobio kad je odlazio u penziju, visok pritisak i sklonost da se nakon spavanja, posle ručka, budim umorniji nego što sam legao. Apsurdno je to što otkrivam što sam stariji sve više ličim na njega. Otkrivam isti smeh, isti način na koji držim cigaretu, istu sedu kosu. Danas posedujem sve ono što nisam voleo kod oca i smejem se samom sebi u lice kada se ujutru brijem pred ogledalom. Tako se završavaju sve mladalačke pobune i stara bitka između generacija", napisao je Kapor.

Nasleđe nije samo opipljivo, poput satova ili prezimena, već i ono što se tiho ukorenjuje u nama – od gestova do mana. Prihvatanje tog nasleđa, uz osmeh u ogledalu, možda je kraj mladalačkih pobuna, ali i početak razumevanja ko smo zaista postali.

Glas javnosti

SKINI APLIKACIJU