KAD SE VERE LATE NEVERNICI: Na koje sve načine se svesno ili nesvesno izrugujemo religiji umesto da je poštujemo

Mediji su objavili nalsov “ćerka Mileta Kitića pokazala krst na zadnjici” i sve to možda i ne bi bilo strašno da nije reč o simbolu vere.  Elenina tetovaža ispostavilo se da je, ne krst - nego egipatski ank, ali ostaje pitanje gde je mesto  krstu među verujućma i onim drugim i gde je opravdano njegovo isticanje  sem na verskim objektima.

Glas javnosti potražo je odgovor na  pitanje  da li se teteovažom krsta iskazuje pobožnost ili nešto drugo, gde su granice umetničke slobode i gde počinje istinska vera, a gde se gubi svaka mera.

Sveštenik Nenad Ilić smatra da je krstu mesto u životu:

-Ako se plaše da ih ne otmu Turci za janjičare - neka se tetoviraju.  To sa tetoviranjem je meni inače nekako tužno kao žigosanje, pa i kad je krst u pitanju.  Krstu je mesto u životu a ne da se njime žigošemo, kaže Ilić i naglašava.

-  Ajde privezak oko vrata, nenametljiv, ali to raspucavanje je bez veze, kaže sveštenik.

Sociolog Ratko Božović kaže da je ne tako davna zabrana verskih simbola u našem društvu dovela do današnjeg preterivanja.

 -Imamo psihološku potrebu za nečim što je dugo bilo zabranjeno u društvu do mere da ga imamo u jednom baroknom maniru, veli Božović i objašnjava:

- Mislim da u ovom slučaju manje znači više, neodmerim isticanjem radimo suprotno onome čemu želimo da težimo. Ne radi se samo o tetovažama na telu. U troli srećemo krstove, u taksiju se krst na retrovizoru klati kao da smo u crkvi, kaže I dodaje.

-Sve to po mom mišljenju traži jedni skromnos i estetičnost i u tom smilsu manje čini više, a više čini mnogo menje nego što bi smo mi želeli tim činom. Mi gde god možemo izgubimo meru, sa verskim simbolima to je opasnije nego kad smo u domenu kičerske kulture.  Za mene je to pitanje i etike i estetike i zato manje znači više. Inače imamo  jednu sveprisutnost koja ne znči ništa. Potrebno je da verseke i religijse stvari stavimo izvan banalnosti i svakodnevice, jer ono što je prisutno svuda nije prisutno nigde, zaključije sociolog.

Dimitrije Stikić, iz “Pravoslavno sportskog udruženja Sveti Srb i ja” koje funkcioniše pri našoj crkvi smatra da mi kao hrišćani pravoslavci nemamo nikakve potrebe da svoje telo šaramo.

-Toga nema u pravoslavnom predanju, a svakako ni u bogoslovskim knjigama.  Ako potražimo bilo kakvo utemeljenje za ovo u istoriji drugih kultura najčešće ćemo sresti tu pojavu i njenu primenu koja se najduže zadržala kod žigosanja stoke, rekao je Stikić.

On naglašava da svaka tetovaža, pirsing nosi sa sobom fizičku bol, te osoba sebe i svoje telo i psihu dovodi u maltene stanje samopovređivanja i da je frapantnnoe da se to što čini na svojevoljnoj bazi, uz prihvatanje i finansiranje nagrđivanja sebe, a i da može biti opasno po zdravlje.

Industrija i finansijska dobit

-Danas ove trendove promovišu javne ličnosti: glumci, sportisti, a nesumnjivo da se iza svega krije ogromna industrija i dobra finansijska dobit onih koji su u njenom lancu od tatu majstora do proizvođača potrebnih materijala.

 Kako Stikić kaže ni samo tetoviranje simbola krsta, manastira i likova svetitelja po svom telu ne opravdava ovu pojavu niti čin te se ovime  rugamo i omalovažavamo pretke koji su stradali zbog svoje vere.

- Njih su tetovirali u logorima Austrougarske, Nemačke, NDH, dajući im na taj način brojeve ukinuvši im imena, zatim su mnogim našim precima urezivali krstove na čelu i grudima kako bi svoju monstruoznost iskazali i kroz stavljanje simbola provoslavnog hrišćanstva na telima mučenika koje su ubijali. Turci su za vreme petovekopvnog ropstva, obeležavali mušku decu otetu u takozvanom nasilnom porezu ”danak u krvi”, napominje Stikić i zaključuje:

-Ima mnogo lepših načina da iskažemo svoju pobožnost: kroz dobra dela, negovanje tih istih svetinja, odlazaka na Svetu Liturgiju, jajan je Stikić.

U današnje vreme pored  “Šala Eboa” koji svojim nerazumevanjem muslimanske vere, ne jednom, izazvao talas nasilja, i hršćanska vera neprestano je na udaru nazovi kritike i umetničke slobode.

Otprilike u ovo vreme  2014. godine tri aktivisktinje Femena protestovale su na Trgu Svetog Petra u Vatikanu protiv Pape Franje i njegovog "mešanja" u politiku. One su bile u toplesu sa ispisanim sloganima preko grudi, a ono što je šokiralo i  naljutilo vernike bio je gest držanja raspeća sa Isusom i guranja istog u zadnjice.  

Prošle jeseni TV koja se dovodi u vezu sa Ruskom pravoslavnom crkvom pripremala je rijaliti, a  kanal je objavio  poziv za prijavu za rijaliti šou s duhovnim zaokretom. Mesto dešavanja je ostrvski manastir na jezeru na pola puta između Moskve i Sankt Peterburga.  Reklama je pozvala potencijalne učesnike da provedu mesec dana "vežbanja poslušnosti", u manastiru Nilov na jezeru Seliger.

 Umetnice Nadežda Tolokonikova i Marija Aljohina, poznatije kao “Pusi rajot” bile su u zatvoru zbog  toga što su februara 2012. ušle u Hram Hrista Spasitelja u Moskvi i održale ono što su same nazvale „feminističkom pank-molitvom“. Udarni stih ove pesme bio je: „Device Marijo, majko Božija, oteraj Putina“, a ovaj događaj iz crkve značio je i kartu za zatvor veoma sličan gulagu.

Leta  2014. u hramu Hrista Spasa u centru Prištine albanska pevačica Era Istrefi snimila je spot obnažena sa golišavim članovima benda koji igraju i pevaju.  

Gradnju hrama Hrista Spasa započeo je 1990. godine tadašnji episkop raško-prizrenski i kasniji patrijarh srpski Pavle, a gradnja crkve prekinuta je 1998. godine izbijanjem oružanog sukoba na Kosovu i Metohiji.

Slično nešto se dogodilo i prolše godine u ovo vreme kada je pevačica albanskog porekla sa švajcarskim državljanstvom, Albana Azizi, zgrozila javnost time što je obnažena snimila spot u Crkvi Svetog Nikole u Novom Brdu, nadomak Prištine. Ona je polugola, naslonjena na stub u crkvi, oslonjena na kapitel jednom savijenom golom nogom, priča svoju prozaični ljubavnu priču.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU