Godišnjica operacije Maslenica: ZABORAVLJENO STRADANJE SRBA U HRVATSKOJ!

Već po običaju, godišnjica stradanja Srba u hrvatskoj akciji „Maslenica“ (tako se u Srbiji naziva, iako joj je vojno šifrovano ime Hrvatske vojske bilo „Gusar“),  prošla je nezapaženo, tog datuma sete se samo porodice onih koji su u njoj poginuli.

Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas“,  ni 28 godina posle sa srpske strane niko se od vojnih istoričara, ili analitičara, nije potrudio da iz dokumenata Srpske vojske Krajine, ili tadašnje Vojske Jugoslavije, razotkrije kako je do nje došlo i zašto je dočekana nespremno.

         A dokumenti postoje, i u arhivama sadašnje Vojske Srbije, koje je nasledila od Vojske Jugoslavije, kao i u onom što je HV zatekla u „Oluji“ u Glavnom štabu SVK u Kninu. Ali, to je stvar za istoričare, sa obe strane.

          Ako se izuzme pristrasna uloga Unprofora, koji ne samo da je zatvarao oči pred pripremama HV, dovlačenju snaga i borbene tehnike, ostaje skoro tri decenije nerazjašnjeno pitanje šta je radila krajiška vojna obaveštajna služba i Državna bezbednost, kako im je to „promaklo“.

Da su operativci na terenu dobro radili, svedoči i jedan dokument službenika DB RSK, koji nekoliko dana uoči napada izveštava da je u Sinju počela masovna histerija točenja goriva na benzinskim pumpama, bez ikakvog zvaničnog povoda, što je znak da se nešto sprema. Taj izveštaj završio u nekoj fioci.

          I sam napad Hrvati su dobro „tempirali“, 22. januar, drugi dan posle Svetog Jovana, jedne od najčešćih slava, kada su srpski borci, obučeni u uniforme „milicije“, zbog sporazuma sa UN i famoznog „Vensovog plana“, koji im je naturio Slobodan Milošević, uglavnom bili van položaja, kod kuće, a i oni koji su držali liniju bili su neretko mamurni, tako da je otpor lako savladan. Ići tenkom i artiljerijom na automatske puške i pištolje – to mogu i afrička plemena.

          Na Srbe naoružane samo automatskim oružjem ispaljene su tog jutra u 07:05, u snažnoj artiljerijskoj pripremi, salve granata i raketa iz svih mogućih oruđa, a onda su krenuli tenkovi i oklopni transporteri. I sve to uz otvorenu saglasnost Unprofora, jer je, po sporazumu, tenkovima i artiljeriji mjesto bilo u skladištima pod njihovim nadzorom.

          Dan uoči napada, sa dubrovačkog i hercegovačkog ratišta u Zadar je stigla kolona 4. Gradijske brigade od 30 tenkova , 30 oklopnih transportera i dva borbena oklopna vozila, plus desetine kamiona sa ljudstvom i logistikom, što nije moglo da bude neprimećeno. Obaveštajci RSK se, očigledno, bili „uljuljkali“, podlegli „svetojovanskom slavlju“, ili možda nečem drugom.

Hrvatska specijalna policija popela se na Velebit, a 112. taktička grupa HV, potpomognuta bojnom „Frankopan“ Hrvatskog vijeća obrane Hreceg-Bosne, došla je na obod Maslenice i Novskog ždrila, gdje su spremno čekali napad. U bojni „Frankopan“ bilo je više bivših pripadnika Legije stranaca, i prema priznanju njenog komandanta Bruna Zorice – Zulua, koji je i sam bio legionar, zahvaljujući toj činjenici francuski vojnici iz sastava Unprofora pustili su ih da prođu kroz „tampon-zonu“ i privuku se srpskim bunkerima, a čak su ih upozorili i na minska polja.

Hrvatska televizija je o akciji „Maslenica“ snimila i dokumentarni film, koji svedoči o tome da su pripreme za nju tekle nesmetano i da im Unprofor nije bio nikakav problem.

U tom filmu se, takođe, otkriva kako su srpski vojnici i policajci uspeli da se brzo reorganizuju, slome ofanzivu i povrate deo položaja, kao i da su uneli pometnju u hrvatske redove. Da bi opravdali tu činjenicu, autori dokumentarca daju nezasluženo veliku ulogu „arkanovcima“, zasluženo pominju podvige „Vukova sa Vučjaka“ Veljka Milankovića, ali nijednom rečju ne govore o pripadnicima SVK i Martićeve milicije i njihovoj odsudnoj odbrani i kontranapadu u kome su naneli paniku u hrvatskim redovima. To su samo „četnici“, i ništa više.

A ti „četnici“, posebno oni iz interventne jedinice kninskog SUP (njih osamdesetak iz Knina, Benkovca i Obrovca), kao i Benkovčani iz 92. brigade SVK zaustavili su hrvatsku ofanzivu, uz nadljudske napore, i nema nikog od njih, kao i ostalih koji su bili tamo, koji će ikad u životu zaboraviti toponime, Paljuv, Pedići, Ramići, Naraddžići, Barabe, Kašić...

Kasnije, kad su stigli Kordunaši i Banijci, kad su iz skladišta izvučeni tenkovi i artiljerija (uz opasne pretnje Unprofora da ne smeju da to čine), situacija se preokrenula, ali taj momenat zaustavljanja ofanzive ostao je zapostavljen, sa hrvatske strane je i razumljivo, jer im nije odgovaralo da njihova javnost sazna kako je praktično šačica ljudi zaustavila ofanzivu, ali sa srpske je nejasno zašto se o tome svo vrijeme ćutalo.

Iz Srbije su, neki dobrovoljno, a neki nevoljno, poslane neke starešine vojske, čime je odbrana dobila mogućnost da ispravi linije odbrane i iz očajničkog suprostavljanja agresiji krene u kontranapad.

Primjera radi, iz filma HTV se vidi kako su pripadnici 112. taktičke grupe HV koji su krenuli od Novigrada i ušli u Paljuv, u vakuum prostor, pošto nije bilo nikakvog otpora, zašli šest kilometara u dubinu i upali u klin. Onda je počeo snažni srpski kontranapad, koji ih je naterao na povlačenje, a svoj poraz u tom dokumentarcu pokušavaju opravdati „nesporazumom u komandovanju“. A kad bi samo znali koliko malo ljudi je bilo u tom kontranapadu... jedan srpski borac na pet do deset hrvatskih.

„Takav protivnapad nismo očekivali, bilo je kod nas panike i haosa, i u komandi i kod vojnika na terenu“, priznao je general „Zulu“.

Poseban strah, kako su sami priznali, kod njih su izazivali pripadnici „Vukova sa Vučjaka“. „Zavijali su oko nas, to je stvaralo dosta veliku jezu kod ljudi, kosa se dizala na glavi. I kod mene samog“, priznao je u filmu oficir 2. gardijske brigade Branko Mikulić. Ta brigada je, po naređenju komandanta Zbornog područja Split, došla helikopterima u ispomoć 112. taktičkoj grupi, čiji pripadnici su se u haosu povlačili od Paljuva. Tog Paljuva, gde je ofanzivu slomilo ne više od 20 pripadnika Milicije RSK.

Zbog snažnog srpskog otpora na potezu Islam Latinski – Islam Grčki – Kašić,  pripadnici 4. (splitske) gardijske brigade su se već demoralisali i povučeni su, a zamenila ih je 3. (slavonska) gardijska, Slavonci nenaviknuti na kamenjar. Helikopterom su iskrcani kod Kašića, kako priznaje jedan od njih „spušteni kao na Mars, ne znaš gde je koja strana sveta“. U Kašiću su se, doslovno, pomešali srpski i hrvatski vojnici i tenkovi, bila je borba za svaku kuću, Hrvati su pali u okruženje, pokušavali da se pod borbom izvuku, a samo iz jednog bataljona 3. gardijske brigade u Kašiću je u jednom danu poginulo njih 25.

Zanimljiv detalj, koji se u filmu otkriva, jeste i oko Škabrnje, jer je i sam Franjo Tuđman, koji je došao da položi kamen temeljac za novi Maslenički most, poverovao u propagandu HTV da je to selo oslobođeno. Škabrnja – selo mučenik za hrvatsku propagandu. Prikazan je, po prvi put, snimak kad on na prijemu u Zadru, okružen vrhom Hrvatske vojske, kaže „Želim obići Škabrnju“. Gotovina mu, čuje se, tiho govori kako nije bezbedno, a on uzvraća „Proći ćemo brzo“. I tek onda mu je rečeno da Škabrnja nije oslobođena, pa Tuđman, umesto tamo, odlazi obići ranjenike u bolnici.

U akciji „Maslenica“, prema dostupnim podacima, poginulo je 348 srpskih vojnika i civila, među njima i 35 žena i troje djece, a na drugoj strani bilo je 127 poginulih hrvatskih vojnika.

Iz filma HTV o Maslenici vidljiv je i surov odnos prema srpskim zarobljenicima, ali i ljudska priča i zahvalnost.

Prtipadnici specijalne policije tako otkrivaju da zaseda koju su postavili na Malom Alanu, a u kojoj su stradala 22 srpska borca, nije dala nijednom od njih šansu da preživi, niti su imali priliku da im bude pružena pomoć. Nijednom rečju nisu pomenuti ranjenici, iz prostog razloga što su svi takvi poubijani.

Na Ražovljevoj glavi iznad Škabrnje, priča jedan iz bojne Frankopan, koji je tada imao 19 godina, u kući u koju je ušao ispod kreveta se nalazio naoružani „četnik“ kako on kaže, i taj srpski borac nije pucao u njega, iako je mogao. Onda  je, dodaje, ušao Irac Tom (plaćenik), primetio četnika ispod kreveta i ubio ga iz pištolja. Kakvo zarobljavanje, to je kod „Frankopana“ išlo po kratkom postupku.

S druge strane, Jozo Šerić iz 4. gardijske brigade ispričao je kako je u Kašiću, u kućici hidrofora, koja mu je bila iza leđa, ostao jedan „neprijateljski vojnik“, koga, u jeku borbe, nije primetio. „Mogao me ubiti, ali nije pucao. Tražili smo da izađe, čovek se predao i odveden je u Zadar. Imao sam sreću i ja mu i danas zahvaljujem što me nije ubio“, iskren je bio Šerić.

Hrvatski vojnik Robert Herkov iz varaždinske 7. gardijske brigade  imao je još zanimljiviju priču. U selu Drače on lično zarobio je „četnika“ Slobodana Gagića, a potom su ga lisicama zavezali za stolicu koja se tu našla i poseli na putu. „Kad je počelo pucati (artiljeriska priprema SVK za kontranapad), na njega smo zaboravili, i on je pobegao zajedno sa stolicom“, objasnio je Herkov.

Kada je, malo kasnije, ranjen, ostao je ležati, izgubio je puno krvi, pokrio se jaknom po glavi od straha kad su naišli srpski vojnici, i pravio mrtav. „Četnik je rekao: Evo još jednog mrtvog ustaše. Udario me nogom i ja sam počeo jaukati. Počeli su me tući i tukli dok nije došao onaj četnik koga smo mi zarobili (Gagić). Rekao je: Nemojte, on je mene spasio da me ne ubiju. Stavili su me u tačke (kolica), odveli u komandu, pa u Benkovac u kasarnu, tu me izmlatili, pa u Knin u bolnicu, gde sam bio 82 dana na lečenju“, ispričao je svoju sudbinu Herkov.

Oko akcije „Maslenica“ (ili „Gusar“) i dalje se ćuti, a priče učesnika sa srpske strane nikog uglavnom ne zanimaju. Ono što je u medijima bilo, odnosilo se uglavnom na „ispovesti „ raznih „arkanovaca“, koji su imali pristup medijima i davali svoju verziju istine. O činjenici šta su sve radili tamo i zašto ih je Martić proterao, nema ni pomena. Kao što nema ni priča o herojstvu kninske specijalne jedinice MUP, pripadnika oklopnih jedinica sa Korduna, ni podvizima „Vukova sa Vučjaka“. Ili pilota Vojske Republike Srpske koji su sa helikopterima „Gazela“ došli i raketama „maljutka“ skidali jedan po jedan hrvatski tenk u selu Kašić, što je unelo pometnju na suprotnoj strani. Koliko marketinga – toliko istine!

(Glas javnosti )

SKINI APLIKACIJU