GLAS JAVNOSTI istražuje našu zaboravljenu prošlost - nacionalni heroj albanskog naroda, nije njihov ujedinitelj i nije Albanac: ĐURAĐ  KASTRIOT  SKENDERBEG – SRPSKI JUNAK (1)

Englezi, koji kroz istoriju Srbima često nisu bili naklonjeni,  u ''Enciklopediji Britanika'' su eksplicitno zapisali: ''Đurađ Kastriot ili Skenderbeg je srpskog etničkog porekla''.

Pošto mnogi Srbi, a naročito Albanci nedovoljno poznaju sopstvenu istoriju, nisu ni čuli ko stvarno je bio Đurađ Kastriot. A bio je jedna od najveličanstvenijih ličnosti XV veka u celoj Evropi.        U vreme najveće najezde Osmanlija i njihove premoći i sile, nanosio im je uzastopne i teške poraze.

                                                *********

 Već odavno smo konstatovali: Srbi slabo pamte, brzo zaboravljaju...Ili, gad god i gde god možemo uništavamo svoju slavnu prošlost koje ni u čemu ne bismo smeli da se stidimo, sadašnjost nam je neizvesna, a budućnost, sve je izvesnije - nemamo...

Sad se recimo, u nas, Srba vodi na sreću samo - medijski rat oko gradnje spomenika rodonačelniku moderne Srbije Stevanu Nemanji...S, mahom besmislenim argumentima: onima, koji su protiv svega, Nemanja je pregolem, "ruši vidik" ka staroj železničkoj stanici, "neka se gradi u Rasu, jer nikad nije bio u Beogradu", "struka nije konsultovana"...Istovremeno, froncle nekadašnje "žute vlasti" kritikuju i spomen obeležje velikom Pekiću, smeta im obeležje Patrijarha Pavla, spomenik Romanovu...Ne bih voleo, ali uveren sam da će se sličnim "argumentima", samo s druge strane, nipodaštavati gradnja spomenika Zorana Đinđića...I, jedino u čemu se Srbi slažu je - da se ne slažu ni u čemu?!

Ako Srbi nastave da se ponašaju prema svojoj istoriji, istorijskim spomenicima, znamenjima, obeležjima, ličnostima, ljudima i sa nipodaštavanjem, zaboravljajući  bitne istorijske činjenice, uskoro će i najpoznatiji manastiri srposke baštine na Kosovu i Metohiji postati albansko "istorijsko nasleđe".

Uostalom, zar nismo svedoci da se i stari i jedino  ispravan geografski naziv za veliki deo južne srpske pokrajine – Metohija,  skoro više i ne koristi u mas medijima, pregovorima, pa i u državnim dokumentima.

Sasvim nezainteresovano, s neshvatljivim mirom i nirvanom - Srbi posmatraju kako se iz našeg nacionalnog bića otimaju i formiraju nove hibridne nacije...Kako se naš nacionalni jezik - srpski - proglašava književnim jezikom drugog naroda, pa, se recimo i kako se jedan naš srednjovekovni vlastelin proglašava najvećim junakom vekovno - neprijateljski nastrojenog naroda, koji je čak i za svoju nacionalnu zastavu uzeo zastavu tog srpskog  velikaša?!

Da, pogađate, nadam se: reč je o Đurađu Kastriotu - Skenderbegu!!

I što je najčudnije to čine pod prisvojenim dvoglavim orlom, znamenjem srpskog srednjovekovnog velikaša Đurađa Kastriota i sa njegovim imenom na usnama koga su preimenovali u Đerđa Kastriotija.

                                *********

Naročito među drugosrbijancima, kvazi intelektualcima, koji za šaku dolara ili evrića "postaju Eufanatici, NATO lobisti, poštenije rečeno "srbomrzitelji", kojima u Srbiji sve što ima prefiks - srpski - je mrsko...

Među takvim kvaziintelektualcima vlada duh samoporicanja, negiranja i ponižavanja svega srpskog, gedžovanskog...Sa čudnim, blago rečeno,  mirom Srbi se odriču izuzetnih nacionalnih vrednosti kakve ljubomorno čuvaju svi narodi sveta i kojima se ponose...

Više od veka i po, a naročito agresivno poslednjih decenija, Albanci potpomognuti takozvanom međunarodnom zajednicom, nastoje da nam otetom Kosovu i Metohiji  zatru sve što podseća na srpsko. Prisiljvaju nas da mahom svojim parama gradimo besmislen put od Niša do bespuća Albanije (svojevremena analiza Ministarstva saobrćaja Vlade Srbije u doba Velimira Ilića pokazivalala je da je to apsolutna besmislica i neisplativa investica, kojom prolazi od 14 do 17 putnika dnevno?!). Ili, i to da kažem: trasa prolazi preko, mahom, plodnog zemljišta koja su vlasništvo Srba...Sva uporna objašnjavanja da "ova NATO trasa" znači najviše za - SRBE su još besmislenija i graniče se zdravom pameću...To, naravno, bolje od mene zna i Aleksandar Vučić i Zorana Mihajlović, ali - da se ne lažemo, taj put se gradi po projektu - "veži konja gde ti gazda kaže"!

Mislim, da je poslednji čas da naša država spreči zlonamerno korišćenje srpskih simbola, znamenja  i istorijskih ličnosti u antisrpske svrhe.

U istorijskom sećanju francuskog naroda se nalaze srpski kraljevi Petar I i Aleksandar I, kojima su u nekim gradovima u Francuskoj izgrađeni i spomenici pa ih Francuzi ne svojataju.

U Beogradu se nalazi spomenik ruskom caru Nikolaju II iz dinastije Romanov, koga Srbi izuzetno poštuju ali ga ne smatraju Srbinom.

Tačno je da su brojni albanski ratnici toga doba na teritoriji današnje Albanije ratovali u vojsci Đurađa Kastriotija i da ga smatraju zaštitnikom od turskog zuluma, ali to Albancima ne daje za pravo da ga proglašavaju pripadnikom svog naroda.

Iz zahvalnosti prema tako velikoj ličnosti tog vremena svi, pa i Albanci, mogu da mu odaju razna priznanja i izgrađuju obeležja ali ne smeju da iskrivljuju istorijske činjenice, što su potaknuti raznim uticajnim državama i neprotivljenjem srpskog korpusa uradili.

KO SU BILI PRECI ĐURAĐA KASTRIOTA

 Do ruku mi došao  tekst-studija pukovnika u penziji  Sc Miodraga Jevtića, dipl. inž. Tokom službe radio je u vojnom školstvu, bio je načelnik informativne službe u Generalštabu Vojske i inspektor u Inspektoratu odbrane Ministarstva odbrane. Nakon penzionisanja bio je profesor na Visokoj školi strukovnih studija za kriminalistiku i bezbednost u Nišu. Pisao je za vojni magazin ''Vojska'' o - Đurađu Kastriotu, koji je, ne znam iz kojih razloga, samo naslućujem, sem u nedeljniku "Svedok" koji sam uređivao, bio prećutan i skrajnut... Za čitaoce Glasa javnosti prenećemo neke delove te studije i prećutane istoriji...

Pošto mnogi Srbi, a naročito Albanci nedovoljno poznaju sopstvenu istoriju, nisu ni čuli ko stvarno je bio Đurađ Kastriot. A bio je jedna od najveličanstvenijih ličnosti XV veka u celoj Evropi.        U vreme najveće najezde Osmanlija i njihove premoći i sile, nanosio im je uzastopne i teške poraze.

Pognute glave pred vojskovođom Đurađem,  sa bojnog polja - poražen je odlazio ne samo silni Murat II, već  možda i najmoćniji turski sultan Mehmed II Osvajač.

Đurađ Kastriot, kako je sam sebe nazvao u jednom pismu pisanom ćirilicom 1450. godine, došao je na svet 06. maja 1405. godine na porodičnom posedu (najverovatnije u selu Šine), u okolini grada Debra u pograničnom području između današnje Makedonije i Albanije.

Prvi Kastriot koji je ušao u istoriju bio je Đurađev pradeda Branilo, kefalija, a prethodno čelnik u vojsci cara Stefana Dušana. Višegodišnjim vojevanjem zaslužio je feud na reci Gardi sa kastelom Kastri, starom vizantijskom tvrđavom po kojoj su se i nazvali Kastrioti.

Branilov sin Pavle imao je tri sina: Konstantina, Aleksija i Jovana. Đurađev otac Jovan (katolici su ga nazivali Ivan), bio je knez Epira i držao je pod svojom upravom središnji i severni deo današnje Albanije sa teritorijom  od Lješa do Prizrena, odnosno oblasti : Mat, Kroju, Mirditu i Diber. Oženio je Vojislavu, princezu iz roda Brankovića, sa kojom je izrodio devetoro dece. Đurađ je imao tri starija brata: Stanišu, Repoša i Konstantina te sestre: Maru, Jelenu, Anđelinu, Vlajku i Mamicu.

Iako se među prvima suprotstavio upadima Osmanlija, Jovan Kastriot nije imao dovoljno snage da pruži jači otpor vojsci sultana Bajazita I, pa je krajem XIV veka bio prinuđen na vazalski odnos. Kao vazal isplaćivao je danak osmanskom sultanu, a davao je i vojsku (kao u bici kod Ankare 1402. godine).  

SRBIN ILI ALBANAC

 Albanci se predstavljaju kao autohtoni narod na Balkanu i insistiraju na ilirskom poreklu Nikako ne žele da ih istoričari, ma koliko ozbiljni bili, povezuju sa albanskim carstvom na Kavkazu koje je trajalo nekoliko vekova. Ta znamenita država u II veku pre nove ere je neko vreme bila i u vazalnom odnosu prema državi Aleksandra Velikog. Nasuprot mitomaniji današnjih Albanaca o svom ilirskom poreklu, postoje i druga ozbiljna istorijska istraživanja koja dokazuju da je deo tog naroda nakon propasti njihove države početkom II milenijuma doveden u Evropu, u južnu Italiju (prema Krsti Dragoviću na Siciliju, Kalabriju, Apuliju), pre nego što je prebačen na Balkan 1043. godine. Ratom između srpskog kneza Vojislava i vizantijskog cara Konstantina srpska pokrajina Zeta je bila opustošena i nenaseljena i po svedočenju vizantijskog istoričara Mikaila Ataliote, Albanci su razmešteni oko Kroje, a taj kraj je nazvan Arbanon. Pre 1043. godine Albanci nisu pominjani na Balkanu niti postoje njihovi tragovi, dok se tragovi srpskog bitisanja nalaze posvuda.

U vizantijskim izvorima ime Albanci kao ''Albanoi'' (dovedeni doseljenici, a ne narod), prvi put je pomenuto 1081. godine, kada princeza Ana Komnina opisuje napade Albanaca oko Kroje na normanske invanzione odrede koji su tada napadali Vizantiju. U tom području tokom vekova Albanci su se množili i živeli prvo u vizantijskoj, potom u srpskoj, a zatim u turskoj državi. Albanci su ratovali u vojskama svih tih država u sastavu vojnih formacija koje su  predvodili oblasni vlastelini .

Tako je i Đurađ Kastriot – Skenderbeg, koji se odmetnuo od turskog sultana i ratovao kao hrišćanin protiv osmanske imperije u svojoj vojsci imao Srbe, Albance, Grke, Italijane, Cincare pa i Nemce. Nesumnjivo je da su u Skenderbegovoj vojsci svi ratnici bili hrišćanske veroispovesti. U protivničkoj vojsci koja ga je napadala, pored Turaka bilo je takođe i Albanaca (koji su ratvali protiv njega), Srba i Grka.  Nikako se ne može reći da su svi Albanci bili ujedinjeni pod Skenderbegom u borbi protiv Osmanlija, tako da on nije bio ujedinitelj albanskog naroda, kako se to od kraja 19 veka želi predstaviti.

Takođe, nedvosmisleno je da su preci Đurađa Kastriota, Branilo, Pavle, Jovan,  pa i on sam  bili srpskog etničkog porekla što se može potvrditi nizom argumenata:

-          njihovom pravoslavnom verom,

-          porodičnom slavom, karakterističnom samo za srpski mentalitet,

-          njihovim statusom srpske vlastele, koji po Dušanovom zakoniku mogu imati samo Srbi, Grci i Nemci,

-          bliskim rodbinskim vezama sa srpskim velikaškim kućama i hilandarskim monasima iz njihove najuže familije.

Pošto mu je majka iz porodice Branković (ćerka Grgura, starijeg brata Vuka Brankovića), to dokazuje da je i po očevoj i po majčinoj liniji srpskog etničkog identiteta, a da je samo po vlastelinstvu, jer je vladao u području Kroje-Severnog Epira, epirske ili albanske pripadnosti. U brojnim prepiskama sa evropskim vladarima potpisivao se kao gospodar Albanije.

Albanski hroničar Đon Muzaka, pripadnik jedne od najmoćnijih arbanaških kuća u srednjem veku piše 1510. godine da je Đurađ Kastriot bio ''srpske prirode''.

OD SRPSKOG DO ALBANSKOG JUNAKA-FALCIFIKATOM

 Krajem 19. i početkom 20. veka srpska država je postala nezavisna kraljevina, snažno se razvijala i jačala u svim segmentima, što se nije sviđalo mnogim tadašnjim velikim silama. Vojno jačanje Kraljevine Srbije  naročito je ugrožavalo posrnulo osmansko carstvo, a sve nespokojnija je bila i Austrougarska koja je u svom sastavu imala brojno slovensko stanovništvo. Mnogi od njih su u primeru Srbije, a ne u Austrougarskoj videli svoju budućnost.

Beč je sa nezadovoljstvom pratio teritorijalno širenje Kraljevine Srbije i  nastojao je da spreči svaku mogućnost njenog izlaska na Jadransko more, što je postalo realno tokom balkanskih ratova. Zajedno sa još nekim uticajnim evropskim državama Austrougarska je suzbijala težnje Srbije takozvanim Albanskim faktorom. U tom cilju u drugoj polovini 19. veka podržavali su albanske nacionaliste i poticali nacionalno buđenje kod Albanaca, kako bi se stvaranjem albanske države onemogućila srpska ekspanzija na Jadran. U vezi sa tim  treba naglasiti da islamizacija srpskog stanovništva u značajnoj meri predstavlja istorijsku bazu za razvoj albanskog nacionalnog pokreta, a samim tim i preduslov sticanja neophodne dominacije albanskog etnosa. Srbi su primanjem islama u otomanskom carstvu registrovani kao Turci, a upravo su oni kasnije činili znatan deo albanskog etnosa koji je krajem 19. i početkom 20. veka pokrenuo pitanje svojih nacionalnih prava.

Veliki problem za njih je predstavljao nedostatak srednjovekovne albanske države, istorije, kao i mitskih junaka i događaja oko kojih bi se homogenizovali. Da bi se prevazišao navedeni problem bečki istoričari su falcifikovali istorijske činjenice u nameri da poarbanaše srpskog velikaša Đurađa Kastriota-Skenderbega i od njega načine albanskog nacionalnog vođu.

Tog nečasnog posla prihvatio se austrougarski diplomata i albanolog Teodor Anton Ipen (1861-1935) iz konzulata u Skadru. Rođen u porodici pokrštenih Jevreja Ipen je tokom karijere službovao u Skadru ( od 1897. do 1903. godine), Pljevljima, Istanbulu, Jerusalimu, Londonu i Atini. Nije birao sredstva kako bi se uspostavili albanski mitovi, te stvorio i ojačao albanski nacionalizam...

ŠTA NAM JE ČINITI

Šta bi država Srbija trebala da uradi kako bi vratila istorijsko  sećanje na blistavu ličnost srednjevokovnog srpskog vlastelina, i pobedničkog vojskovođu protiv osmanskog zavojevača? I da li smo mi kao narod imali pravo da ga se odreknemo kad su ga Albanci prisvojili?

U istorijskom smislu ličnost Đurađa Kastriota – Skenderbega treba staviti uz rame sa Nemanjićima, Mrnjavčevićima, Hrebeljanovićima, Brankovićima, Balšićima, Crnojevićima  i ostalim velikašima toga doba. Putem javnih glasila na različite načine stanovništvo treba upoznati sa njegovom borbom za hrišćanstvo i protiv turske okupacije.

Iako u Beogradu postoji Skenderbegova ulica, ne treba se libiti da se i u drugim gradovima ulice i trgovi nazivaju njegovim imenom, kao i da mu se podigne odgovarajuće spomen obeležje. U udžbenicima istorije i enciklopedijama (konkretno Vojnoj),  ličnost Skenderbega treba osvetliti i sa srpskog stanovišta, a ne samo sa albanskog.

Nije realno da se o velikom veziru turskog carstva Mehmed- paši Sokoloviću zna bukvalno sve, a o Đurađu Kastriotu skoro ništa.

Skenderbeg je ostavio dubok trag u istoriji albanskog pa i italijanskog naroda i oni će  i dalje sa pijetetom i zahvalnošću obeležavati njegova dela.

Ali ako Albanci nastave da  zloupotrebljavju i prisvajaju tog srpskog vlastelina kao i da srpska istorijska znamenja predstavljaju kao svoja, ne treba kao dosad sedeti skrštenih ruku.        U krajnjem slučaju država Srbija argumentovano može da povede spor pred međunarodnim sudom i zaštiti svoja prava.

(Glas javnosti - Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU