Danas se sećamo trojice svetaca, među njima i Nikolaja Žičkog: Upokojio se u Americi, njegove mošti počivaju u Leliću
Autor: Glas javnosti
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju dan posvećen prepodobnom Teodoru Trihini, prepodobnom Joasafu Srpskom i Svetom Nikolaju Žičkom.
Sveti Nikolaj je rođen 4. januara 1881 (23. decembar 1880. po julijanskom kalendaru – tada važećem u Srbiji) od prostih, ali blagočestivih roditelja, Dragomira i Katarine Velimirović. Već na Bogosloviji u Beogradu istakao se velikim besedničkim darom.
Najšire obrazovanje svog vremena stekao je u Evropi i Rusiji. Svojim snažnim religiozno-crkvenim i nacionalnim istupima u javnom životu ondašnje Srbije, izazvao je divljenje i poštovanje kod mnogih, ali i zavist kod drugih.
U vreme Prvog svetskog rata, u Engleskoj i Americi je širio istinu o srpskom narodu. Po završetku rata, izabran je za episkopa Žičkog. Potom je stolovao u Ohridu, pa opet Žiči. Napisao je mnoga izuzetno vredna dela. Kraj Drugog rata dočekao je u logoru Dahau.
Upokojio se u Americi 18. marta 1956 godine, a mošti su mu u rodni Lelić, kod Valjeva, prenete 1991. godine.
Tropar (glas 8):
Zlatousti propovedniče vaskrslog Hrista, putovođo roda srpskog krstonosnog u vekove, raspevana liro Duha Svetoga, ponose i ljubavi monaha, radovanje i pohvalo sveštenika, učitelju pokajanja, svenarodni vladiko, čelovođo bogomoljne vojske Hristove, Sveti Nikolaje Srpski i svepravoslavni, sa svima svetima nebeske Srbije, moli Jedinog Čovekoljupca da podari mir i slogu rodu našemu.
Carigrađanin, i sin bogatih roditelja. Kao mladić ostavio je svoje roditelje, i dom, i bogatstvo, i nastanio se u jednom pustinjskom manastiru u Trakiji. Tu je sebe predao najtežim podvizima. Spavao je na kamenju — da bi samo manje sna imao — išao je vazda gologlav, i odevao se u jednu haljinu od kostreti, zbog čega je i prozvan Trihin ili Kostret.
Zbog svog velikog samomučenja radi spasenja duše Bog ga je obdario velikim darom čudotvorstva i za života i po smrti. Mirno je skončao oko 400 godine. Telo mu se pokazalo mirotočivim.
Jovan Uroš (Duka Paleolog), poslednji izdanak loze Nemanjića. Bio je sin pobožnog cara Epira (1359 – 1366) i vladara Tesalije od (1359 – 1371), Simeona (Siniše) Uroša Paleologa (1359-1370). Simeon je bio mlađi polubrat cara Dušana, i sin svetog kralja Stefana Dečanskog i Marije Paleolog (sinovice vizantijskog cara Andronika II Paleologa). Majka, Jovana Uroša, je bila Tomaida, ćerka epirskog despota Jovana II Orsinija (1323-1335), i sestra od poslednjih epirskog despota Nićifora II Orsinija (1335-1340, 1356-1359).
Jovan Uroš se rodio oko 1349-50. godine. Proglašen je za cara sa deset godina 1359-60, ali je njegov otac ostao da vlada do svoje smrti. Vladao je samostalno od 1371. do 1372. godine. Nakon njegove smrti Epirsko carstvo je nestalo sa političke karte Evrope. Kada mu je došla vest da je postao car, prepodobni je bio tada u Svetoj gori. On je došao u Trikalu prestonicu svoga carstva, ali je više gledao kako da se oslobodi carske porfire i briga ovoga sveta, nego što ga je zanimala sama carska vlast i slava.
U to vreme on se već upoznao sa prepodobnim Atanasijem Meteorskim, koga je izabrao za svog duhovnog oca i vođu na putu spasenja. Zato je predao vladavinu nad svojom zemljom svom srodniku Aleksiju Anđelu Filantropinu, a sam se povukao u manastir na Platilitosu (Široka Stena), to jest na Velikom Meteoru kod prepodobnog Atanasija i odenuo se u bednu monašku rizu, dobivši na monašenju ime Joasaf. Iako beše još uvek car, suvladar, prepodobni se u svemu smireno i krotko potčinjavao prepodobnom Atanasiju i svoj manastirskoj bratiji, provodeći strogi kinovijski (opštežiteljni) život, kakav je ustanovio iguman Atanasije.
On se u monaškom življenju i bogougodnim podvizima i vrlinama toliko usavršio, da je prepodobni Atanasije umirući njega ostavio za svog naslednika i igumana u manastiru. Prepodobni Joasaf sa svetim Atanasijem podigao je i ukrasio hramove Hrista Spasa i Presvete Bogorodice na Meteorima koji se nalaze na strmim stenama. Prepodobni je toliko pomagao svetom manastiru Meteoru svojim darovima, prilozima i svim raznovrsnim služenjima da je sa svetim Atanasijem bio zajedno ubrojan u ktitore toga svetog manastira, kao što se vidi u manastirskim poveljama i na svetim ikonoma i freskama. Osim svoga manastira, prepodobni je pomagao i sve druge meteorske manastire, koje štiteći njihova prava svojim carskim poveljama, koje pomažući darovima i raznovrsnim mudrim staranjima o njima. Uopšte rečeno, meteorski su manastiri u vreme svetog Joasafa procvetali većma nego ikada, jer po smrti prepodobnog Atanasija (1382 g.), on je bio mudri iguman Meteorski i veliki dobrotvor njihov.
U darivanju i snabdevanju manastira njemu je dosta pomagala njegova sestra Marija Angelina, despotica epirska, koja je dobar deo svog imanja stavila svome bratu na upravljanje i raspolaganje. Od toga je on podigao mnoge kelije u manastiru, zatim manastirsku bolnicu, cisterne za vodu i ostale potrebne građevine. Na taj način on zemaljskim dobrima kupovao Carstvo Nebesko. Kada su Turci zauzeli Tesaliju, prepodobni je bio prinuđen da beži za neko vreme u Svetu Goru (1394 g.), gde je proveo nekoliko godina živeći u manastiru Vatopedu. Posle tih godina (oko 1401 g) on se ponovo vratio na visoke Meteore, odakle se zatim i preselio ka Gospodu svome koga toliko ljubljaše i željaše.
Upokojio se živeći u molitvama i podvizima u jednoj maloj keliji na Meteoru, 1422-3. godine. Mošti mu svete počivaju i do danas u njegovoj zadužbini svetom manastiru Preobraženja (Veliki Meteori).
U srpskoj i grčkoj pravoslavnoj crkvi proslavlja se kao svetitelj 20. aprila.
Tropar (glas 3):
Srcem i dušom si zavoleo Gospoda Hrista, sve lepote sveta si ostavio, i više si voleo da u smirenju i poslušanju Bogu služiš, nego da na prestolu carskom sediš. Zato te pobožno hvalimo i svetu uspomenu tvoju proslavljamo, kličući: Oče Joasafe, bogoblaženi, moli Hrista Boga, za spasenje našeg roda hrišćanskog.
Glas Javnosti/ T02S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
