Hoće li prosvetni radnici biti jedine žrtve sveopšte borbe za pravnu državu?

Najave države da će prosvetni radnici biti plaćeni onoliko koliko su radili ispostavile su se netačnim, jer je isplata prvog dela februarskih zarada još jednom pokazala da ova vlast ne samo da ne zna šta radi i da ne ume da upravlja krizom, već da svaku kriznu situaciju dodatno raspiruje i da na haos odgovara još većim haosom.

Bezmalo dve nedelje upozoravaju direktori škola da im se dostave precizna uputstva na koji način da obračunaju akontaciju za februar, budući da su uputstva koja su prethodno stigla iz Ministarstva prosvete nejasna, nedorečena i što je najvažnije neutemeljena u propisima.

Tražili su i direktori i sekretari škola da ih vlast ne tera da krše zakon, ukazujući da su upravo oni najodgovorniji za njegovo sprovođenje u obrazovnim ustanovama, te da bi postupanje po nekakvim dopisima s potpisom ministarke moglo da rezultira tužbama prosvetnih radnika, što bi na koncu državu skuplje koštalo jer će morati da, osim zarada, plaća i sudske troškove.

Prosvetna vlast se o takva upozorenja oglušila i nastavila da insistira na nezakonitom postupanju kada je reč o obračunu prvog dela februarskih plata, pa je najpre odbijala obračune na pune zarade tamo gde su nastavnici u potpunoj obustavi ili zakonskom štrajku, a potom je prihvatila korigovane tabele u koje je svako unosio šta je hteo.

Tako se dogodilo da su prosvetni radnici u nekim gradovima ostali bez ijednog dinara, ako su direktori napisali nula radnih sati.

Neki su dobili po hiljadu, dve što je naknada zarade za jedan dan državog praznika u februaru.

Posebno sporno je to što su nastavnici koji su u obustavi dobili različite iznose, u zavisnosti od toga koliko radnih sati im je obračunato. Ispalo je da je sedenje u zbornici nekima donelo 6.000, a nekima više od 20.000 dinara.

Posebna priča su zaposleni u školama u kojima su se smenjivale povremene obustave i zakonski štrajk. Šta tek reći za nastavnike koji rade u više škola. Niko živo ne zna šta i kako im je obračunato na platnom listiću.

Kažnjeni su i prosvetni radnici koji su želeli da rade, ali nisu imali kome da drže nastavu jer su đaci proglasili blokadu.

Razdori u kolektivima koji nisu složni su posle isplate februarske akontacije još veći. Netrpeljivost se javlja i prema zaposlenima na univerzitetima koji takođe ne rade, ali primaju pune plate.

Strategija države da jedne posvađa sa drugima je očigledna. Hoće li u tome uspeti videćemo u danima koji slede.

Iskustvo pokazuje da je odbijanje od zarada uvek bilo efikasno sredstvo za gušenje štrajka. Tužbe protiv države kojima prete neki sindikati i političke stranke su skupa i dugotrajna rabota sa neizvesnim ishodom.

Prosvetni radnici su za sada jedine žrtve sveopšte borbe za pravnu državu. Tapšanje po ramenu, poruke podrške, pa i jednokratna finansijska pomoć koju najavljuju neki građani jesu lep gest solidarnosti, ali nije dovoljan.

Ako nastavnici ostanu sami na vetrometini, ko im može zameriti što su ih slomili.

 

Glas javnosti/D01S

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
00:00
/
02:08