Borba protiv mafije: UBICA SE SAZNA TEK KAD POGINE, NALOGODAVAC - NIKAD (25.deo)
Groblja Beograda, Podgorice, Nikšića, Niša, Jagodine, Ćuprije, Novog Sada i drugih mesta diljem ovog prostora , prepuna su grobova onih koji su verovali da su jači od metka, da im metak ne može ništa, da mogu, njihovim rečnikom kazano, da "svare metak", da mogu svakom da stanu, kako su pričali, dok su bili živi - na crtu.
Posle ubistva Arkana, serija ubistava
- Kako je moguće da kamere po objektima, u koje su uložene velike pare, nikad ne snime ništa kad je potrebno?
- Kamere nisu radile kad je u "Hajatu" ubijen 28. februara 1992. Aleksandar Knežević Knele!
- Kamere nisu radile kad su u "Interkontinentalu" ubijeni 15. januara 2000. Željko Ražnatović Arkan, Milenko Mandić Manda i Dragan Garić!
- Kamere nisu radile, preciznije, nečijim nalogom su isključene, i kad je 12. marta 2003. pred vratima Vlade Srbije ubijen, predsednik Vlade dr Zoran Đinđić
- Zašto MUP ne publikuje te obimne podatke o mafijaškim organizacijama, o mafijaškim grupacijama, jednostavno o mafijašima s imenom i prezimenom, kad su to već "crno na belo" prikupile nadležne policijske, što javne, što tajne službe, usledio je dosta lakonski odgovor tadašnjeg ministra policije, ali koji je "obalio s nogu".
- Ne smemo, tužiće nas oni koje pominjemo...
O mafiji na ovim YU prostorima, u poslednje tri decenije napisano je mnogo.
Mnogo više ostalo je nenapisano.
Piše se i dalje!
Čak, a nedavno mi je došla do ruke i knjiga "Balkanska mafija", ili u originalu na nemačkom BALKAN - MAFIA (u biografiji autora piše - novinar Norbert Mapess Niediek (1953), koji se novinarstvom bavi od početka osamdesetih, od 1992. bio je dopisnik za jugoistočnu Evropu, l994/95 savetnik opunomoćnika UN za bivšu Jugoslaviju Jasuši Akašija).
Piše da je pisao za brojne listove, a objavio je i nekoliko knjiga.
I čovek, stranac, ni manje ni više nego napisa i knjigu o balkanskoj mafiji...
Listajući knjigu, bolje rečeno prelistavajući, jer naravno na njoj piše obavezujuće za Zapad -Copyright, uverio sam se da o mafiji, pogotovo balkanskoj, i najbolje je da pišu stranci!
Jer, em nemaju podatke, em to što slože u štampane redove nikog ne potresa, a uz to, autoru, tamo na Zapadu, i donosi veliku lovu.
Ne želeći da komentarišem sadržaj knjige, mogu samo da kažem, da je tu na desetine podataka, neki su čak i tačni, ali i da više onih dobijenih u nekom razgovoru, ili na osećaj, pa knjiga koja pledira da opiše balkansku mafiju - to zapravo nije.
Možda će u nekom dopunjenom izdanju da bude, ali zasad nije.
Zašto ovo pišem?
Prosto, jer vreme je da se daju, u pisanoj formi, mnogi odgovori koji muče našu, ionako, sluđenu javnost:
o Da li kod nas zaista postoji mafija organizovanog tipa?
o Da li je kriminal zaista organizovan, kako se sad tvrdi?
o Da li su svojevremene sankcije UN otvorile ventile za mafijaške obračune po Beogradu, Novom Sadu, Podgorici, Nišu, Jagodini, Ćupriji i diljem države?
o Da li su uzrok ili posledica?
o Kako je moguće da i danas, 15 godina posle, mnoga ubistva nose epitet - nerazjašnjena. Ili, kako, najčešće, samo mrtvi imaju ime?
o Kako je moguće da kamer po objektima, u koje su uložene velike pare, nikad ne snime ništa kad je potrebno?
- Kamere nisu radile kad je u "Hajatu" ubijen 28. februara 1992. Aleksandar Knežević Knele!
- Kamere nisu radile kad su u "Interkontinentalu" ubijeni 15. januara 2000. Željko Ražnatović Arkan, Milenko Mandić Manda i Dragan Garić!
- Kamere nisu radile, preciznije, nečijim nalogom su isključene, i kad je 12. marta 2003. pred vratima Vlade Srbije ubijen, predsednik Vlade dr Zoran Đinđić.
A, ko je ubio Kenedija?!
Kako je moguće, dakle, danas, 2020. godine, da se "ne zna" ko je ubio, da pomenemo samo ona "krupnija medijska ubistva": Branislava Matića Belog (8. avgust l991.), Vlastimira Zečevića - Mićka Talijana (2. septembar 1991.), Aleksandra Kneževića Kneleta (28. februar 1992.), Žorža Stankovića (1. oktobar 1993.), Radojicu Nikčevića (7. oktobar 1993.), Gorana Vukovića ( 12. decembar 1994.), inspektora SUP Dragana Radišića (1995.), Miroslava Bižića (21. maj 1995.), Miodraga Nikšića (11. jul 1995.), Zorana Stevanovi}a (13. avgust 1995.), Baneta Grebenarevića i Zorana Šubaru (27. mart 1996.), Vasa Pavičevića i Joca Vujačića (25. april 1996.), Božidara Baticu Stankovića, sina Žorža Stankovića (23. jun 1996.), Sašu Labovića (15. avgust 1996.), Zorana Dimitrova Žuću (6. oktobar 1996.), Juga Vučiniča (12. januar 1997.), Radeta Ćaldovića i Maju Pavić (15. februar 1997.), Vladana Kovačevića Trefa (20. februar 1997.), generala policije i pomoćnika ministra MUP Radovana Stojičića Badžu (11. april 1997.), Minju Bećira (Budva, 5. avgust 1997.), generalnog sekretara JUL-a Zorana Todorovića Kundaka (24. oktobar 1997.), Bojana Petrovića (1. mart 1998.), Jusu Bulića (4. maj 1998.), Darka Ašanina (1. jul 1998.), Zorana Jeftića Taćija (Ćuprija, 22. januar 1999.) Radomira Nedeljkovića - Malog Zizu (Jagodina, 9. mart 1999.), inspektora MUP Milorada Vlahovića Vlaju (11. mart 1999.), novinara Slavka Ćuruviju (11. april 1999.), inspektora MUP Dragana Simića (6. jul 1999.), Gorana Radulovića - Goksija (1. novembar 1999.), Zorana Šijana (27. novembar 1999.), ministra vojnog SRJ Pavla Bulatovića (7. februar 2000.), Mirka Tomića Bosanca (13. februar 2000.), Radoslava Trlajića - Bata Trlaju (25. februar 2000.), Zorana Davidovića Ćandu (23. mart 2000.), Vanju Bokana (Atina, 7. oktobar 2000.) sudiju Nebojšu Simeunovića (3. decembar 2000.), košarkaškog asa Harisa Brkića (12. decembar 2000.), Darka Raspopovića (Podgorica, 8. januar 2001.), Milutina Šćepanovića i Gradimira Plakalovića (15. februar 2001.), Zorana Živkovića - Fiškala (10. februar 2001.), Miodraga Stojanovića Gidru (18. februar 2001.), Miodraga Đorđevića Bonbonu (11. marta 2001.), Dragana Živkovića - Fiškala (15. mart 2001.), Luku Mirkovića (24. april 2001.), Milana Rajkovića (30. april 2001.), Blagotu Baju Sekulića (30. mart 2001.), Zorana Ristovića Priku (4. jun 2001.), novinara "Novosti" Milana Pantića (11. jun 2001.), Branislava Trojanovića Trojketa (21. jul 2001.), pukovnika DB Momira Gavrilovića (3. avgust 2001.), Miodraga Krstića Mikija (Niš, 7. septembar 2001.), Veljka Cerovića (23. decembar 2001.), generala policije Boška Buhu (10. jun 2002.), Mileta Nikolića - Surovog (Ćuprija, 12. septembar 2002.), Đorđa Topića (5. oktobar 2002.), nekadašnjeg telohranitelja Slobodana Miloševića, saveznog policajca Nenada Batočanina i Željka Škrbu (26. novembar 2002.), Ratka Đokića (5. maj 2003.), Dalibora Mateovića (6. februar 2004.), generalnog sekretara FSSCG Branka Bulatovića (25. mart 2004.), vlasnika i glavnog urednika podgoričkog "Dana" Duška Jovanovića (27. maj 2004.), inpektora MUP Crne Gore Slavoljuba Šćekića (30. avgust 2005.)...
* Ovde nismo pominjali neke od ubijenih jer su suđenja optuženima u žalbenom postupku, ali da samo pomenemo da je takozvani "zemunski klan" optužen da je likvidirao Željka Bodiša, Todora Gardaševića (5. jul 2000.), Srđana Vujičića, Sredoja Šljukića Šljuku i Zorana Šljukića (27. septembar 2002.), Ivicu Jovanovića - Icu Crnogorca (7. novembar 2002.), Ivicu Nikolića (3. avgust 2002.), Branislava Lainovića Dugog (20. mart 2000.), Zorana Uskokovića Skoleta i Miloša Stevanovića (27. april 2000.), Jovana Guzijana i Miloša Cvetića (5. oktobar 2002.).*
* Usput, poslednjih nekoliko godina je u toku "međunarodni obračun diljem Evrope, Nemačke, Grčke, - " Kavčana i Škaljaraca, momaka iz dve zavađeneulice u Kotoru, gde je ubijeno, previzno se ne zna, preko 50 ljudi.
Nastavlja se!
Mnogi koji bi mogli da kažu šta je šta, šta je bilo, ali i zašto - nisu živi!
Oni najbolji poznavaoci srpsko-crnogorskog, do odvajanja Crne Gore - zajedničkog podzemlja, istinu su odneli sa sobom.
U grob!
Samo je Borisa Petkova pokosio infarkt, ostale - metak
I osim, ako se ne varam, Borisa Petkova, koga je pokosio infarkt, većinu ostalih kriminalaca pokosio je hekler, ili neka druga vrsta automatskog oružja...
Svojevremeno, kad sam razgovarao sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, pričao mi je da se priprema da napiše autobigrafsku knjigu - u "kojoj će objasniti sve".
Nije je napisao!
Ubijen je u "Interkontinentalu", 15. januara 2000. godine. Dok je popunjavao tikete za kladionicu!
Nekoliko dana pre njegove likvidacije, bio mi je gost u kultnoj emisiji TV "Belle amie" u Nišu "Svedočenje", gde mi je, na moje pitanje - "Imam utisak da ste se malo opustili oko svog obezbeđenja?", odgovorio dosta lakonski, to tada nisam shvatio baš tako, ali danas je ta njegova izjava ipak antologijska.
Odgovor Arkana: Dinjo, kad te nanišane, spasa ti nema!
Njemu, tog 15. januara 2000. godine, izgleda spasa nije bilo.
Jer je nekoliko sati pre likvidacije, slučajno izbegao pripremljenu zamku, kada ga je Mirko Bosanac (kasnije i sam ubijen) pokušao ponudom oko prodaje automobila da izmami iz "Interkontija", ali je Arkana spasila (privremeno) samo njegova potrošačka filozofija:
"Nemam toliko para da kupujem stare stvari!"
Oni živi koji znaju "o čemu se radi" - mudro ćute.
Istina, povremeno ponešto na kašičicu kažu, ali sve to je još daleko od konačnog komponovanja mozaika - ko i zašto ubija po Srbiji i Crnoj Gori?
I ko sve to osmišljava i naručuje.
Istina, pojavila se "ispod ruke" i "čuvena" - neobjavljena zvanično - "Bela knjiga", podeljena je nekim novinarima, ali na prosto novinarsko pitanje:
Zašto MUP ne publikuje te obimne podatke o mafijaškim organizacijama, o mafijaškim grupacijama, jednostavno o mafijašima s imenom i prezimenom, kad su to već "crno na belo" prikupile nadležne policijske. što javne, što tajne službe, usledio je dosta lakonski odgovor tadašnjeg ministra policije, ali koji je "obalio s nogu".
- Ne smemo, tužiće nas oni koje pominjemo...
Neke novine su, istina malo više smele (ali protiv njih su se vodili sudski procesi, kao što se ministar policije - pribojavao?!), mnoge ni malo, ali ni tad, ni sad, pravog odgovora nema.
Da li u Srbiji zaista postoji stotinak kriminalnih grupa?
Ili ne?
Ubi ga prejaka reč
Svoju priču, za novine, o nekim moćnim mafijaškim grupama platio je glavom - general policije Boško Buha!
Očito je da je u svom kazivanju za medije rekao nešto što je nekog jako potreslo, možda ne baš to što je general Buha rekao, nego ono što nije rekao i - likvidiran je u predvečerje 10. juna 2002. godine, u blizini hotela "Jugoslavija".
Istina, za to ubistvo, svojevremeno je optužena takozvana "Makina grupa", ali je na suđenu - oslobođena.
Kao i akteri optužnice.
Po žalbi tužioca presuda je ukinuta, ali mnogi od optuženih nisu više u pritvoru. Nisu se odazvali sudskim organima.
Oko tog suđenja dignuta je velika prašina: sevale su tužbe i kontra tužbe, visoki policijski funkcioneri, pa i neki u to doba političari na visokim funkcijama bili su optuživani za iznuđivanje dokaza, ali i da su koristili tada surčinski klan (sada je to zemunski) i Dušana Spasojevića da vodi istražne radnje i hapsi tada samo osumnjičene ljude.
O tome je velika rasprava vođena i u Specijalnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu, kada je Milorad Luković Legija, u senzacionalnom svedočenju, nekima od optuženih uputio javno izvinjenje, tvrdeći da su ga visoki policijski funkcioneri doveli u zabludu, pa je pretukao jednog od optuženih (Dragana Ilića Limara) jer je bio ubeđen da je učestvovao u zaveri oko ubistva njegovog prijatelja, kako je rekao, generala Boška Buhe?!
Rekosmo, neki od političara, pokatkad kažu ponešto: neki čak tvrde da Srbiju kontroliše sedam - osam porodica, svidelo se to nekome ili ne, ali sem to "rekla kazala", sve je ostalo isto.
I dalje ubistva, i dalje sačekuše, i dalje reketiranje...
Rečju, priča se nastavlja.
O mrtvima, sve najbolje
Ginuli su ljudi, u srpskim medijima, nazvani "žestoki momci", koji su za života još, istina u podzemnom svetu, postajali legende, a svaka njihova smrt ih je, što u medijima, što u čaršiji pretvarala u svojevrsnog Robina Huda našeg doba, što, u biti, nisu bili...
Ali među Srbima i hrišćanima važi ono pravilo o mrtvima - sve najbolje.
Tako su mnogi - postali bolji - tek posle smrti. Brojne, rđave stvari koje su činili u životu, zaboravljene su im posle smrti. One dobre, ako i retke, postajale su još bolje, tako da se mračna prošlost potrla sa svetlim trenucima u njihovom burnom, brzom, ali i kratkom životu...
Groblja Beograda, Podgorice, Nikšića, Niša, Jagodine, Ćuprije, Novog Sada i drugih mesta diljem ovog prostora prepuna su grobova onih koji su verovali da su jači od metka, da im metak ne može ništa, da mogu, njihovim rečnikom kazano, da "svare metak", da mogu svakom da stanu, kako su pričali, dok su bili živi - svakom na crtu.
Da mogu sve.
Mogli su!
Politička ubistva
Iako se neka ubistva podvode pod politička, Zorana Todorovića - Kundaka, Radovana Stojičića Badže, Žike Petrovića, Slavka Ćuruvije, Milana Pantića, Duška Jovanovića i, naravno, ministra vojnog Pavla Bulatovića, pa bivšeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića i predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića, još nije dobijen pravi odgovor, zapravo nije dobijen bilo kakav odgovor:
Ko je nalogodavac tih likvidacija?
JUL je, odmah, likvidaciju svog visokog funkcionera Zorana Todorovića okvalifikovao kao - politički terorizam, što je, objektivno, moglo da bude tačno, ali i vrlo diskutabilno.
Jer, Zoran Todorović Kundak je bio i jedan od finansijski najmoćnijih ljudi u YU biznisu, ili začetnik sprege biznis-političar.
Zasad se samo pouzdano zna ko je ubijen, manje se zna ko su ubice, a najmanje ko su nalogodavci.
Tako je, usred bela dana, likvidiran je i bivši načelnik SUP Loznica Vojislav Jekić.
Ubica je mirno odšetao, a saopšteno je da je pronađen "audi A6" (dakle, opet "audi"!) za koji se sumnja da su ga koristili ubica i pomagači u likvidaciji Vojislava Jekića!
Moguće je da ubica Jekića bude otkriven, videli su ga ljudi, ali zar svojevremeno "sto svedoka" nije videlo i ko je ubio bivšeg inspektora MUP, čoveka sa mnogim saznanjima, privatnog detektiva u času smrti, Miroslava Bižića Bižu.
Svedoci su videli i ubicu,"u radničkom kombinizonu", generalnog sekretara Jugoslovenske levice Zorana Todorovića Kundaka - i ništa.
Zaprepašćeni gosti restorana "Mama mia", na sto koraka od zgrade MUP-a, gledali su se licem u lice s ubicom "prvog policajca", tada pomoćnika ministra MUP Srbije Radovana Stojičića Badže, i - ništa.
(Policija je imala i ima foto robota ubice, ali ga nikada nije, bar javno, publikovala!?)
Ubistvo na BGD asfaltu, 27. aprila 2006. Vojislava Jekića, bivšeg načelnika SUP, čoveka koji je mnogo toga znao, čoveka koji je trebalo da bude jedan od ključnih svedoka na treći put otpočetom suđenju za ubistvo Željka Ražnatovića, Milenka Mandića i visokog oficira DB Dragana Garića, zasad je izvesno: nije bilo slučajno i planirano je.
Većina medija je "iz prve" ovu likvidaciju ispred kafića "Kontakt" na Novom Beogradu u Ulici Džona Kenedija 10F, povezala sa njegovim navodno važnim svedočenjem na suđenju za trostruko ubistvo u "Interkontinentalu". Čini se, da ne bi trebalo brzati s zaključkom, jer svi oni koji su poznavali prilike tvrde da je Vojislav Jekić znao mnogo toga i o onome što nije bilo vezano za likvidaciju Arkana, Mande i Garića!
Posle ubistva Arkana, serija ubistava
Istina, posle ubistva Željka Ražnatovića, 15. januara 2000. usledila je žestoka serija ubistava.
Već u februaru ubijen je Mirko Tomić Bosanac (13. februar), Radoslav Trlajić - Bata Trlaja (25. februar), Branislav Lainović Dugi (20. mart), Zoran Davidović Ćanda (23. mart), posle lude trke za život po Banovom brdu, i Zoran Uskoković Skole (27. april), za neka ubistva optužen je zemunski klan, ali mnogi i dan danas govore da su neki od ovih pobrojanih radili Arkanu o glavi.
Kad je posle ubistva predsednika Vlade Srbije, dr Zorana Đinđića, pokrenuta akcija "Sablja" ispostavilo se, a uhapšen je krem srpskog kriminalnog podzemlja, da niko nije ni ovlaš neke od "arkanovaca" pomenuo za te likvidacije, o kojima je javnost i čaršija brujala...
Razgovarao sam sa nekim "arkanovcima" posle toga i čuo zanimljiv odgovor:
- Čuti brate, sva je sreća što navataše Legiju, sad nas niko ne dira i ništa ne pita?!
Zbunjujuća izjava?! Ma, ne. Jer, zaista, serijom optužbama protiv tzv "zemunskog klana" mnoga ubistva su navodno - "rešena", jer "konj koji se uhvati vuče dolap". Zar ne?
Na prethodnim suđenjima Vojislav Jekić je rekao mnogo toga, direktno je prozvao i Andriju Draškovića da ga je navodno, uveče video u Loznici, gde se sklonio prvooptuženi za ubistvo Arkana, bivši policajac, tada na bolovanju, Dobrosav Gavrić - čovek za kojeg optužnicva tvrdi da je sam samcijat, poput slavcnih revolveraša Vajata Erpa ili Dok Holideja, za otprilike devet sekundi, ubio Arkana, Mandu i Garića...
- Video sam Andriju Draškovića u džipu "mercedes" na sedištu suvozača. Siguran sam da je to bio on, jer džip je bio ispod ulične svetiljke, rekao je Vojislav Jekić na suđenju.
I dodao da ga je na džip upozorio takođe optuženi, Miki Đuričić?!
Đuričić je energično demantovao da je uopšte razgovarao sa Jekićem i optužio ga da lažno svedoči pred sudom.
Zato i Jekićevu izjavu na sudu - "da je video što tvrdi da je video" trebalo bi uzeti sa rezervom, jer nigde u zvaničnim dokumentima Andrija Drašković, sem u kuloarskim pričama, nije pomenut oko ubistva Željka Ražnatovića.
Uostalom, sam Jekić je na suđenju još nešto rekao:
"Ubistvo u "Interkontinentalu" je samo segment onoga što znam. Ali, odlučio sam da ne govorim o ljudima koji nisu tu. Hoću da se suočim s njima, i sve to im u oči kažem. A posle nak bude šta bude...
Šta je bilo, videli smo i čuli 27. aprila (slučajnost ili ne, na dan likvidacije Skoleta Uskokovića), kad je u 14 sati Vojislav Jekić ubijen.
Zato, čini se da je i povezivanje Draškovića, makar kroz izjave date na suđenju, veoma opasno, pre svega po samog Andriju Draškovića, koji je , kao što jsam u "Svedoku" opširno pisao u dva broja, imao ozbiljnu podmetačinu, kada su mu hrvatske tajne službe, preko svojih medija, pokušale da natovare da on stoji iza ubistva hrvatskog biznismena albanskog porekla Krasnićija.
Ispostavilo se da je Krasnićija likvidirala, bar prema podacima austrijske štampe, štajerska narkomafija...
Istraga o ubistvu Jekića je bila dosta šarena": policija je izdala dva saopštenja, prvo o ubistvu i drugo da je pronađen sumnjivi "audi A6" sivometalik boje, bosanskih registarskih tablica, u kome su bile tri naoružane osobe za koje se pretpostavlja da su umešane u ubistvo Vojislava Jekića...
I prema pisanju u listu "Politika", "sumnjivi audi" uočen je u Ustaničkoj ulici i da su, navodno, uhapšeni vozač i saputnik?!
Beogradske "Novosti" su obelodanile da je u Jekićevom automobilu ("mazda") pronađena tašna puna nekih dokumenata, ali i video kaseta, sve to lepo upakovano i pripremljeno da se nekom preda.
Policija je istovremeno najavljujivala foto-robot ubice, prema kazivanju očevidaca, a na površinu izbijaju i neke druge činjenica...
Beogradski dnevni list "Press" (koji je ugašen)- bez ograde tvrdi da su "Bosanci ubili Jekića" i da su to kriminalci iz Bosne.
Uz to, tvrdio je "Press", da je Vojislav Jekić "tipovan" i praćen već nekoliko meseci, da to ubistvo nema nikakve veze sa njegovim svedočenjem oko ubistva u "Interkontiju" već da je ubijen zbog "sumnjivih poslova" u Bosni?!
U međuvremenu, svoje izjave i svoja saznanja o ubistvu Jekića davali su u lozničkom SUP-u Dobrosav Gavrić, Miki Đuričić, Stojan Ranković, Vujadin Krstić Vule, osumnjičeni da su, svako na svoj način, umešani u trostruko ubistvo u "Interkontintalu".
I svi su pušteni, jer su imali čvrst alibi - gde su bili i šta su radili 27. aprila u 14 časova!
Dakle, čini se da je "slučaj Arkan" ovde - nevin!
Kraj ili početak?!
No, vratimo se osnovnoj temi: da li je ubistvo Ranka Rubežića, sad već daleke 1985. u Beogradu, bilo početak rasplamsavanja sukoba među tada YU, a sada srpsko-crnogorskim klanovima, ili je to, tada, bilo - samo nečija odluka - da se nepredvidljivi Ranko Rubežić, ne bez razloga nazvan Dač Šulc, ukloni?
Mnogi koji su bili umešani, pa i osuđeni za njegovo ubistvo, danas nisu živi, ima ih još, ali su daleko i odavde, a izgleda i od sveta podzemlja...
Zasedu kod Kapija Beograda na Konjarniku, Ranku Rubežiću, tog 19. febrauara 1985, postavili su: Dragan Popović Dadilja (ubijen 17. jul 1995.), Milovan Vujisić Vuja, Boris Petkov (umro, 15. decembra 2004.) i Bojan Petrović (ubijen 1. marta 1998.)...
Ili je ipak, sve počelo onda, kada je Goran Vuković Majmun, kasnije neprikosnoveni vođa tzv. voždovačkog klana, (koji je 12. decembra 1994. naprosto izrešetan), te davne 1986. godine, 10. novembra, pred zgradom Zemaljskog suda u Frankfurtu, ubio, u to doba, priznatog lidera YU podzemlja, bivšeg boksera, Ljubomira Magaša - Ljubu Zemunca.
Ili su ta oba slučaja, ipak bili sporadični...
Jer, prema crnim hronikama, sve je ovde počelo monstruoznim ubistvom Branislava Matića Belog (4. avgust 1991. godine, na kućnom pragu.)
U sačekuši, koja je u kasnijim likvidacijama postala gotovo osobenost srpskog podzemlja i "zaštitni znak" krvavih obračuna...
Tada se zemlja već ozbiljno raspadala, avet građanskog rata se nadvila nad mnogim delovima Jugoslavije, a počeo je da cveta ilegalni biznis...
Da cveta, zbog uvođenja sankcija, šverc benzina, nafte, oružja, cigareta, pića...droge...
I to je, čini se, bio dodatni motiv da se naši, a svetski kriminalci, vrate... kući.
Da umru u rodnoj grudi!
Velika lova bila na vidiku. I velika frka.
Tada se, sad već počivši Radoslav Trlajić - Bata Trlaja svojom izjavom:
"Mala bara puno krokodila" smestio u - večnost!
Sve ovo, ipak, nije odgovor na jedino pitanje: otkud i zašto toliko kriminala na ovim prostorima. Jasno je da je nekom nadirući, neki tvrde građanski, drugi bratoubilački rat, treći agresija. bio pogodno tlo za razvijanje semena zla.
I bogaćenje.
Mnogi od onih, koji su bili sinonim za reč uspeh: mladi, bogati, besna kola, zgodne ribe, preselili su se u - čitulje.
Ali, mnogi i nisu.
Zasad!
Jasno je i to da je raspad Jugoslavija i rat nekom postao brat, a nekom ostao rat!
Ratno okruženje, nagomilane količine oružja, pištolji, hekleri, bombe, eksploziv...
Beda, glad, siromaštvo u četiri petine domova... Uz to, narkomanija u porastu. Svaki drugi klinac, prema anketama, dakle budućnost i nada ovih prostora, bar jednom je "liznuo" drogu, svaki deseti se, bar jednom "bocnuo", a mnogi "duvaju" svakodnevno, da bi uspešnije "kulirali"...
A gde je narkomanija u porastu, tu se i veliki novac vrti...
Gde je veliki novac, tu je rat za prevlast.
Gde je rat za prevlast, tu su i - mrtvi!
Ne može se reći da naša država, zapravo ostatak velike Jugoslavije, nije pokušala da doaka ratnim profiterima. Pokušala je, ali bez mnogo uspeha. Iako ovde "svi znaju" kako je ko od danas najimućnijih, uglednih stanovnika došao do para, sve se svelo na dobru ideju i Zakon o ekstraprofitu, ali i na slabu realizaciju.
Kada je svojevremeno Bogoljubu Kariću oduziman ekstraprofit, negde oko 67 miliona maraka, on je plaćao, žalio se, ali i po medijima "grmeo":
- Pa nije Bogoljub Karić švercovao naftu, nije Karić švercovao oružje, nisu Karići švercovali duvan i alkohol... Zna se ko su.
Istina, sve je kod Karića ostalo, tada, a i sada na tome "zna se ko su".
Uostalom, zar mu Božidar Đelić nije vratio uzete pare za ekstraprofit?!
Jeste!!
Ne pitaj me za prvi milion...
Činjenica je da su se mnogi, tokom ratnih strahota obogatili, neki i enormno.
Dakle, oni koji znaju kako su se obogatili, pokušavaju na sve načine to bogatstvo da - sačuvaju!
Oni drugi, koji znaju kako su se oni prvi obogatili - pokušavaju da zagrizu parče, tog olako i na brzinu stečenog bogatstva.
Ne pitajući za cenu!
Takođe, nekadašnji ministar finansija u Vladi Srbije Mlađan Dinkić i šef Poreske uprave Vlada Ilić pripremali su i dodatni pritisak na nelegalno stečen novac i bogatstvo.
Pokušava se unakrsnim ispitivanjem prihoda, rashoda i evidentnog bogatstva, da se uđe u trag pravim ekstraprofiterima, ili poštenije rečeno, mafijašima.
Jer, zar nismo bili svedoci - "slučaja stečajna mafija", "saobraćajna mafija", "carinska mafija", "drumska mafija", "indeks-mafija","naftaška mafija" , "grobljanska mafija", pa serije hapšenja u akciji koju je započeo svojevremeno još Dušan Mihajlović (u izgledu su otvaranje slučajeva fudbalske, stambene, zdravstvene...), hapšenja do juče uglednih sudija, advokata, biznismena, direktora, šefova finansijskih službi po firmama?
Svima preti optužnica za "zločinačko udruživanje"?
Među uhapšenima, gle ćuda, našao se i Slavko Pavlović, samostalni inspektor Poreske uprave Srbije, čovek koji je medijima, svojevremeno, pre početka primene Zakona o dodatnoj vrednosti (PDV) upravo predstavljen, a tako se i sam predstavljao kao ekspert za PDV.
Tada je osiono, kako i čoveku koji ima vlast na ovim prostorima izgleda prirodno, novinarima, glavnim urednicima i direktorima, koji su ga, s pravom upozoravali, da to nije baš tako kako on priča, pretio, vikao, ali i u primeni PDV-a bez milosti slao inspekcije i inspektore.
Tada je, a nije bilo to davno, pre nekoliko godina, medijima objašnjavao šta se može, a šta ne, šta se sme, a šta ne, ali, ako je verovati rezultatima policijske pretrage, upravo ono što je zabranjivao medijima, primenjivao je kao " savetnik naftaške mafije"!?
To što se ekspert uključio u poslove mafije, nije ni srpski, ni izum gospodina Pavlovića, ali je odmah po njegovom pritvaranju najsmešnija stvar bila da su svi počeli da peru ruke od njega, a malo je falilo da on postane direktor Poreske uprave Srbije.
Sad se ispostavlja da je on bio "običan samostalni inspektor", da ga niko malte ne i ne zna, a zapravo on je dugo bio desna ruka Ministarstva finasija i Poreske uprave...
Istovremeno, ostaje potpuno nejasno kako je moguće, da praktično "drugi čovek" pojedinih ministarstava dopane zatvora zbog osnovanih sumnji zloupotrebe položaja ili pribavljanja materijalne koristi, a da glavnim ljudima ne fali ništa.
Tako je uhapšena pomoćnik ministra prosvete, pa ništa, tako je sad uhapšen ekspert za PDV Poreske uprave i ništa, uhapšen sudija Vrhovnog suda!
Pa, šta?
Predsednik Trgovinskog suda...
Istina, dramatičnije deluju, na izgled, ubistva, sačekuše i otmice, ali je mnogo pogubnije pljačkanje naroda pod firmom "sve je po zakonu".
Ispostavilo se ono, što su mediji tvrdili, da nema velike pljačke bez organizovane družine, ali nema ni organizovanog kriminala bez slepila ili podrške vlasti.
Jer, ako se, bar se tako pisalo, jedan sudija, predsednik Trgovinskog suda, Goran Kljajević, proglašavao vođom stečajne mafije, ako se jedan, do juče nedodirljivi direktor, narodni poslanik, član vlade, (sad počivši) Slobodan Radulović, optuživao za enormnu pljačku i isisavanje para iz firme i za njim se raspisivala poternica, onda je jasno da je ovde na delu organizovana mafija, sastavljena od "mislilaca" i izvršilaca.
Tačno je da mnogi od optuženih tvrde da se radi o nameštaljki; Slobodan Radulović se tada oglasio "odnegde" tvrdnjom da mu to pakuju novokomponovani i zasad nedodirljivi srpski tajkuni, jedan od moćnih ljudi iz grupe optuženih da su članovi "stečajne mafije"; Miko Brašnjević se obesio, ali je posredstvom tabloidnih novina do javnosti doprlo to pismo, za koje istina nije baš utvrđeno da li je i verodostojno, ali je u svakom slučaju bilo šokantno...
Svojevremeno su do zatvora stigli i stizali i šefovi DB, ili RDB, Rade Marković, Jovica Stanišić, od Mobtela do Interpola je dogurao i Bogoljub Karić, lider Pokreta snaga Srbije.
Čekali su ga istražni organi, a u međuvremenu ostao je i bez Mobtela, a sad sva je prilika i bez glavnog oružja, svoje TV stanice BK televizije.
Zakonito ili ne...Vrhovni sud je više puta poništavao odluke RRA, ali RRA je, ili jača od zakona, ili "sud tu nešto muti". Ko će ga znati, ali i sama dodela nacionalnih frekvencija u režiji RRA je pokazala da i tu baš nisu čista posla...
Provincija ne zaostaje
Beogradski sindrom širio se Srbijom. Brojna ubistva potresala su mnoge sredine. Tada još nesvikle da i tamo imaju svoju mafiju.
U Ćupriji, 22. januara 1999, u kafiću, kroz prozor, dok je večerao sa porodicom, preciznim hicima ubijen je Zoran Jeftić - Taći!
Mnogi su ga povezivali sa mafijom, sa podzemljem, ali istovremeno tvrdili da je čovek bio jako vezan za porodicu, familiju i Ćupriju.
Nekoliko puta sam razgovarao s njim, uvek je bio odmeren u izjavama, nije se busao u prsa, bio je oprezan u ocenama i procenama. Ali, opreznost mu je zatajila tog 22. januara 1999. godine.
Da valjda Jagodina ne bi zaostala za Ćuprijom, 9. marta iste godine ubijen je Radomir Nedeljković - Mali Ziza.
A onda je opet Ćuprija "povela", 12. septembra 2002. ubijen je Mile Nikolić - Surovi...
Ima li "eskadrona smrti"?
Ima analitičara i zagovornika teze da su jedno vreme u Srbiji i Crnoj Gori na sceni bili "eskadroni smrti".
O tome je, negde još 1996, u "Svedoku" prvi javno progovorio poznati advokat Borivoje Borović, a danas se o tome slobodnije priča.
Ti, navodni "eskadroni smrti" po nekom svom aršinu i poimanju pravde, žele navodno svet da očiste od kriminalaca, lopova i podzemlja, da bi posle serije ubistava i oni postali sastavni deo tog sveta protiv kojeg su, navodno, ratovali.
Sličnih primera bilo je svojevremeno, u nama dalekoj Argentini, gde su "Avetinjski odredi", sačinjeni mahom od nekadašnjih pripadnika tamošnje tajne policije (ne liči li vam ovo na nešto?), ili tajnih vojnih službi, počeli da zavode red po svom aršinu.
Uzimali su pravdu u svoje ruke.
A pravda bez ograničenja, pokazalo se to i u pojedinim fragmentima "Sablje", blizu je pravdi bezakonja!
(Glas javnosti)
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
