BORBA PROTIV MAFIJE: Organizovani kriminal je univerzalni, gotovo kosmički pojam (15.deo)
Svojevremeno sam jednog, nekad veoma bogatog čoveka, Milana Pejića - Milana Patana iz Ćuprije, tada narodnog poslanika, upitao za novine:
AL KAPONE, ČOVEK MEDIJA I ZA MEDIJE
ŠUROVANJE DOS I SURČINSKOG KLANA
DANI ČIŠĆENJA MAFIJE (Mafia Purge Day)
- Patane, šta ti je, otkud ti i šta ćeš u politiku?
On mi je u intervjuu iskreno odgovorio:
"Da budem bliže kontroli svojih para!".
Gotovo sutradan je isteran iz svoje stranke - zbog neodmerene izjave u novinama, a zapravo je čovek pošteno rekao šta misli.
Želeo je čovek da "očuva svoje pare".
Nije uspeo.
Ali je simtomatično, da novac stalno ište i političku moć. Zar nismo svedoci, naravno bez epiloga, kupovine narodnih pooslanika u srpskom parlamentu? Ranije su mediji pominjali Bogoljuba, pa Nenada Popovića, ali...Mislite da će se saznati (i odgovarati - (ako je ta "trgovina", uopšte, krivično delo?) - ko je kupovao, a ko prodavao mandat?
Ne!
Ne verujem.
Istovremeno, navešću još jedan primer iz ličnog kontakta - da nije uvek baš uputno kad bogat čovek poželi i političku moć.
Jedan moj dugogodišnji prijatelj iz Pomoravlja, Ratko Marčetić, nekad jako uspešan i nekad jako bogat, poželeo je da bude političar, pa još i ministar (u njegovoj stranci zvali su ga "stranka firma?!"
I, postao je - ministar, i bio je, dok je bilo para.
Danas se ne bavi politikom, nije ministar.
I nije bogat! Jedva sastavlja kraj s krajem...
Ali to je, za njega bila cena - ulaska u politiku.
Ulaz je bio jeftin, ali izlaz jako skup!
Vratimo se, na čas, sa brdovitom Balkana u svet. Jer, ovde, poneko još tvrdi da smo mi svet, pa da vidimo šta o organizovanom kriminalitetu piše u Enciklopediji o zločinu i pravosuđu?
Francis i Elizabet Ijan, čini se, trude se da svojom definicijom izmire različita tumačenja:
- to je forma kriminalne aktivnosti koja dovodi u vezu klijente kojima su potrebna određena dobra i usluge koje društvo označava - nelegalnim.
Abadinski, pak, smatra da je organizovani kriminalitet neideološka delatnost, koja uključuje veći broj osoba, na hijerarhijskoj osnovi, radi sticanja profita i određenih moći vođenjem zakonskih ili nelegalnih poslova, uz malu dozu rizika.
"Funkcije" na hijerarhijskoj lestvici određuju se na osnovu, naoko, racionalnih kriterijuma, i te funkcije su stalne i ne zavise od osoba koje ih drže u određenom trenutku, pa ostali to stalno imaju na umu i podrazumevaju tu - stalnost.
Članstvo je, tvrdi Abadinski, ograničeno, ali pokatkad, zbog "potreba posla", mogu se angažovati i "ljudi spolja".
Tako je to, tamo, preko Velike bare, a kako se teorija muči s organizovanim kriminalitetom u Evropi?
Najlogičnije je, bar iz istorijskog nasleđa, da se zaviri u teorijsku regulativu kod Italijana, jer oni su, po mnogo čemu, bili prvi suočeni sa organizovanim kriminalom.
U članu 416. italijanskog zakonika formuliše se šta je "organizacija mafijaškog tipa", a podrazumeva se:
o postojanje grupe od TRI ili više osoba;
o korišćenje nasilja radi iznude;
o obaveznost na potčinjavanje i "omerta", "zavet ćutanja";
o usmeravanje aktivnosti zarad kontrole nad privrednim pravcima, tržišnim i javnim ustanovama;
o krajnji cilj obezbeđenje sebi i drugima nezakonitih prihoda.
Pošto je organizovani kriminal univerzalni, gotovo kosmički pojam s kojim se svet susreće, i nemačko zakonodavstvo je pokušalo da da svoj doprinos.
Za Nemce, organizovani kriminal je:
- kad se krivična dela rade planski;
- zbog profita;
- više od dva učesnika "rade zajedno";
- upotreba sile i drugih sredstava zastrašivanja;
- uticaj na privredu, pravosuđe, medije, javnu upravu i na političare.
Ipak, jedan od najpoznatijih nemačkih kriminologa Ginter Kaizer misli da organizovani kriminalitet karakteriše:
- udruživanje više osoba u profitno opredeljenu zajednicu;
- rad po planu;
- organizaciona struktura;
- povezivanje ilegalnih i legalnih poslova;
- uticaj na politiku, medije, javnu upravu i privredu;
- pokretljivost i internacionalnost...
O organizovanom kriminalu, sprezi vlasti, kriminala i krupnog biznisa se, uvek ili najčešće priča, gotovo uvek u, što ne reći - kampanjskoj borbi s mafijom priča i pričalo - kad je stanje u nekoj zemlji rovito.
Svakome je, verujem, veoma jasno da je svaki rat, ma kako i koliko krvav, nekome bio rat, drugome - brat. Iz tih vremena, uvek su izilazile različite kategorije ljudi: neki su, tzv. ratni profiteri, izašli iz tog doba kao izuzetno bogati ljudi, jedan sloj građana je potpuno propao, a neki koji su znali kako su se pojedinci obogatili, spremili da ponešto otmu, što milom, što silom...
Danas su mnogi od njih "ugledni biznismeni", ljudi koji tim parama, ostvarenim tokom rata i tokom "muljanja" uz (obavezno) gledanje države kroz prste, ljudi koji o mnogo čemu odlučuju, ljudi koji svoju pamet mere količinom novca koji poseduju, što u kešu, što na legalnim, što nelegalnim računima ovde i svetu.
Nemojte mi uzeti za zlo, ali uveren sam da je količina pameti u direktnoj suprotnosti s količinom novca!
Može i obrnuto!
Jednom prilikom, igrajući šah sa Jezdimirom Vasiljevićem - Gazda Jezdom, u njegovoj vili u Augusta Cesarca na Dedinju (sad znam da su je sudske vlasti oduzele), dok je njegova (tadašnja) supruga Karmela gledala neki film na TV poveo se ovakav dijalog:
- Slušaj Jezdo, rešio sam da postanem gazda, kažem ja.
- Mrka kapa, reče Jezda.
"Što da ne postane, pametniji je od tebe, reče gazdi njegova supruga Karmela!?"
- Gledaj bre film "Sekuline žene" i ne mešaj se, odbrusi Jezda.
- Gazda, ne dam se, - evo bijem te s nulom. Tu ti lova ne vredi, samo pamet!
Pogleda me Gazda Jezda nekako prezrivo, pa reče:
-Ti da imaš pamet Dinjo, imao bi i pare!
Amin.
AL KAPONE, ČOVEK MEDIJA I ZA MEDIJE
...Zatvorsku kaznu Al Kapone je izdržavao u federalnom zatvoru u Atlanti, a 1934. je prebačen u tada nadaleko čuveni Alkatraz. Negde februara 1938. oboleo je od veneričnih bolesti i sve do smrti, 1947. bezuspešno se lečio...
Al Kapone je bio čovek medija i za medije!
Nijedan, ni pre, a ni docnije, mafijaš tog ranga, nije pokazivao želju da se pokazuje u medijim kao on.
Želeo je da se zna ko je bos!
Jedan moj dobar poznanik, ali i poznanik mnogih štediša je, svojevremeno, zapalio iz zemlje u "nepoznatom pravcu", da bi, jednog dana, posle, kako mi je rekao, čvrstog dogovora "s nekim iz vrha vlasti (umro je, pa mu ime ne pominjem, primedba V.Dinića)" došao na surčinski aerodrom i bio - uhapšen.
Igrao sam na šahovskom turniru u Plovdivu, Međunarodno prvenstvo Bugarske, kad predveče...zvrrr. Mobilni.
ON: Alo, jel me čekaš, čuh čoveka s one strane žice. Posle mi je pričao da se javio s Kipra.
JA: Gde te čekam?! Pa, u Surčinu, na aerodromu. Vrćam se!
ON: Pa, u Surčinu, na aerodromu. Vrćam se!
JA: Jesi li lud, pa uhapsiće te još u avionu.
ON: Nemaš ti pojma. Platio sam onom...velike pare da mi sredi da se vratim, bez hapšenja!
JA: Ja ti rekoh, a ti radi kako hoćeš. Neću da te čekam kad dođešna aerodrom, ali te čekam kad te puste iz ćorke, ako te puste...
Kad je izašao na uslovnu slobodu, dajući hipoteku tešku milion maraka, pitao sam ga još jednom:
"Šta ti bi, da dođeš?"
- Slušaj, tamo gde sam sve bio, same pare ti ne znače ništa. Samo ovde u Srbiji svi znaju da si gazda, i nigde više - odgovorio mi je. - I tamo sam imao pare, ali nisam bio gazda!
Posle ukidanja prohibicije, hapšenja Al Kaponea, smanjio se pritisak, manje se švercovao alkohol, manje je bilo koloritnih tipova u javnosti, na čelo Federalnog biroa istrage (FBI) došao je čuveni i "večiti" Edgar Huver, koji je usmerio akcije FBI u drugom pravcu...
Interesovanje javnosti u SAD za sivu zonu života, rekosmo opalo je, ali ima istraživača koji tvrde da je to i bio deo "spoljnopolitičke" strategije SAD, pogotovu od dolasku Benita Musolinija na vlast u Italiji. Odmah, te 1923. godine, Musolini je krenuo u žestok obračun sa sicilijanskom Mafijom, pa su mnogi znameniti mafijaši brzo odmaglili sklanjajući se od Musolinijevog progona, a gde bi, no u svoju drugu domovinu Ameriku
Pripadnici Cosa nostre su, apriori, bili veliki protivnici, čini se ne fašizma, već Musolinija, koji im je uskratio "pravo na rad", pa je to američka politika znala dobro da iskoristi, da bi Sicilijance upregla u svoju borbu protiv fašizma i Musolinijevog režima. Neki čak misle, naravno, da je reč o preterivanju, da je sicilijanska Mafija bila onaj pretežući tas na vagi prilikom američke invazije na otvaranju Južnog fronta i iskrcavanja na obale Sicilije i njenog zauzimanja.
Navodno, glavnu reč imao je bos nad bosovima, čuveni i neponovljivi Laki Lučano (Lacky Luciano). On je u to vreme, 1942. godine bio u zatvoru i tada su ga američke tajne službe "kontaktirale" i Lučano je "naredio" povereniku Mafije za poslove po lukama Žosefu Lanci (Jeoseph Socks Lanza) da preduzme sve što je potrebno da bi se luke pripremile i zaštitile od sabotaže.
Tako je Cosa nostra angažovana da se spreče upadi nemačkih špijuna i podmornica na područja lučkih dokova, a bez "ratnog rasporeda" nisu ostali ni makroi, ali ni prostitutke.
Tvrdi se, takođe, da je Lučano stupio u kontakt sa šefom italijanske mafije, sa sedištem u Palermu, Kalođero Vacinijem (Calogiero Vizzini) i zatražio da se on i njegovi angažuju na savezničkoj strani.
Da li je bilo stvarno nagodbe, ili je to plod pisaca raznih mafijaških bestselera, nikad zvanično nije, i neće biti dokazano, ali je Laki Lućano, koji je 1936. osuđen na 30 godina zatvora, "iz čista mira" 1945. pušten na slobodu, a dva puta pre toga, 1938. i 1942. molbe za pomilovanjem su bile odbijene.
Istraživač tih zbivanja, slavni naučnik Donald Kresi (Donald Cressey) svojevremeno je izražavao čuđenje da je američka vlast prema Koza nostri bila dugo blagonaklona, da su jedno vreme koketirali i pregovarali, kao da se maltene radi o odnosima s nekom drugom supersilom toga doba...
ŠUROVANJE DOS I SURČINSKOG KLANA
Podseća li vas i ovo na nešto što se u nas događalo: recimo tajni, polujavni i javni pregovori nadolazeće DOS-ove vlasti sa surčinskim klanom, sa zemunskom frakcijom surčinskog klana, na koketiranju jurišnika 5. oktobra sa delom podzemlja...Na pregovore Zorana Đinđića i Milorada Ulemeka Legije...?!
Kako je Drugi svetski rat završen, kako je opalo interesovanje javnosti i medija za delatnostima kriminalaca i Mafije - činilo se kao da mafijaša, zapravo, i nema.
To letargično stanje poremetio je 1950. godine senator Estes Kefauver, postavši predsednik senatskog komiteta. I taj komitet je ponovo udario na Mafiju otpočevši saslušanje više stotina svedoka iz mnogih američkih gradova, koji su na neku način bili povezani s organizovanim kriminalom.
Glavni čovek "super star" čitavog saslušanja bio je Frank Kostelo (Frank Costello) koga su mediji, posebno TV koja je, tada, bila medij u ekspanziji, ali i komitet, proglasili za šefa nad šefovima, i tatom čitavog američkog podzemlja.
Njegovo svedočenje je raspršilo mehur od sapunice da je Amerika rasčistila s organizovanimn kriminalom...
Tada je Kefauverov komitet dao "crtež" o Mafiji kao o organizaciji koja radi širom Amerike i da je, ona, zapravo direktan i pravolinijski naslednik Mafije, nastale na Siciliji 1860. godine, u prvo vreme poznata kao Crna ruka i da je Mafija veza između više kriminalnih grupa, ali i dva mafijaška sindikata, njujorškim i čikaškim.
Američki kriminolozi nisu bili baš oduševljeni ovakvim "opisom i šematskim prikazom mafije", smatrajući ga vrlo uprošćenim i da sve što je važno, zapravo i nije objašnjeno...
Kefauverov komitet je mafijaše saslušavao do 1951. godine, da bi se posle toga nastavilo jednim drugim saslušanjem, ili "lovom na veštice" gde je senator McKarti (McKarthy) jednu mafijašku zaveru zamenio - komunističkom zaverom!
Tada je u modi bio lov na komuniste, stvaran je nenormalno veliki strah od svega što je komunističko, strah od SSSR, koji je i dan danas prisutan, iako Sovjetskog Saveza poodavno nema, a SAD su i dalje super sila koja vedri i oblači na zemaljskoj kugli, jedini pravi svetski žandarm i jedina sila koja silom želi da drugim zemljama naturi svoje poimanje demokratije i demokratskih sloboda...
"Komunistička zavera" i McKartijev lov na veštice, komunističke, dao je međutim, neohodan predah Mafiji da se organizuje, ali i reorganizuje.
Kad je njujorški policajac Edgar Krozvel nanjušio da Jozef Barnbara, jedan od onih za koje su "šuškalo" da je pripadnik i viđeniji član podzemlja i organizovanog kriminala, priprema da na svom imanju u Apalačinu, u državi Njujork, održi skup mafijaša, organizovana je prismotra, pa opkoljavanje imanja i 14. novembra 1957. godine uhapšeno je 53 mafijaša!
Ispostavilo se da je Krozvel imao dobar njuh, zapravo dobre izvore informacija, jer je svako od uhapšenih bio mafijaš par ekselans.
To, izgleda, najmasovnije hapšenje kriminalaca odjednom i na jednom mestu (očito da američki analitičari nisu ni razmišljali da je uošte moguć "srpski izum", da se u "Sablji" pohapsi na gomilu 12.000 ljdi, a kasnije podigne tridesetak optužnica?!), raspršilo je nadu da je s Mafijom završeno.
Odmah su se, po medijima, i na javnim tribinama, javili i zaštitnici ljudskih prava, zapravo zaštitnici i plaćenici mafije, tvrdeći da su ljudi pohapšeni, pritvoreni i ispitivani, a da se nije dokazano znalo da su učinili neko krivično delo?!
Šest godina posle, 1963, formira se komitet američkog Senata, kojim je rukovodio Džon Meklenan (John McClellan), da bi se razjasnila slika o orgnizovanom kriminalu i Mafiji u SAD, a kao ključni svedok pojavio se Džo Valači (Joseph Joe Valachi), mafijaš koji je izdržavao kaznu u zatvoru, odjednom odlučio da propeva i da postane "informator", ili svedok saradnik!
Danas kod nas ima više svedoka - saradnika (Ljubiša Buha Čume, je najpoznatiji, pa valjda za svedoka - saradnika izborio se i Dejan Milenković Bagzi). Taj staus imao je Zoran Vuk Vukojević koji je mostzruozno likvidiran. Istina, odbijao je da ga država zaštiti smatrajući da će on to bolje i sigurnije da odradi...
Nije.
Ubijen je!
Likvidiran.
Spaljen!
Pomenuti Džo Valači je bio, prema zapisima iz američkog prvosuđa, ipak samo osrednji šraf u hijerahiji Mafije, nikako i jedan od šefova, ali je zato optuživao šefove-šrafove.
Kod nas je to drugačije, šef bande (surčinske) Ljubiša Buha Čume je preuzeo ulogu pokajnika i njegove reči danas, kao svojeremeno i reči Đure Mutavog, čoveka koji je što direktno, što indirektno upetljan ili dovođen u vezu s najmanje 15 ubistava i čovek koji je po sopstvenom priznanju dnevno dilovao više heroina nego bilo ko drugi, takođe je svedok - saradnik. Uz to i Dejan Milenković Bagzi, koji nimalo nije ni čist ni nevin, a ponajmanje naivan, između ostalih optužio je i svog "kolegu" svedoka-pokajnika, Ljubišu Buhu Čumeta da je lično ubio izvesnog Šempu?!
I, šta?
Ništa!
A sud u mnogim slučajevima uvažava priče i pričice zaštićenih svedoka kao da su Sveto pismo.
A nisu!
Iskazi svedoka saradnika, su mahom, zatvoreni za javnost i nedostpupni medijima (osim probranima, bliskim Specijalnom tužilaštvu, ili Specijalnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu), ali se zato obelodanjuju u celosti u hrvatskom tisku, a pomalo nestvarno deluje činjenica da šef kriminalne grupe može da bude svedok - saradnik?!
U Americi to nije moglo i ne može.
Ali, mi nismo Amerika.
Mi smo Srbija!
Pomenuti Valači, pripadao je njujorškom odeljku kriminalaca, nije bio u vrhu mafijaške hijerarhije, ali je svojim svedočenjim, često rastrzanim, neubedljivim, pokatkad zasmejavao publiku, a razbesneo porotu, ali čini se i prave, velike ribe američke Mafije.
Njegova priča poslužila je, međutim, filmskoj umetnosti i kao "kamen temeljac" i osnov za pisanje scenarija za film "Kum"!
Niko ne voli da prizna da živi u mafijaškoj državi, pa ni Amerikanci.
Zato je valjda i "večiti" šef FBI Huver tvrdio da u Americi nema Mafije?!
Istraživač organizovanog kriminaliteta Danijel Bel smatrao je da su tvrdnje o Mafiji na nivou "idimi dođimi, ili rekla kazala", pa se usudio i da konstatuje: da nema ni govora, još manje pravih dokaza o Mafiji kao organizovanoj krimi organizaciji, uz lakonsko objašnjenje - za dokazivanje postojanja Mafije nije dovoljno sumnjati ili verovati u to.
Slično misli (i piše) Gus Tajler u knjizi "Organizovani kriminalitet u Americi" i kaže:
"Bez obzira na to što mnogi podrazumevaju njeno postojanje, to je još jedna nedokazana činjenica".
DANI ČIŠĆENJA MAFIJE (Mafia Purge Day)
Valačijevo svedočenje bilo je pomno izučavano, proučavano, analizirano, a Vilijam Čejmblis i Alan Blok (William Chambliss i Alan Block) su to svedočenje proglasili najobičnijim fabrikovanjem izmišljenih podataka, čak i u samom nazivu Cosa nostra?!
Blok je tražio mesecima podatke koje ja Valači prosuo McKleinovom komitetu o navodnom masarkru i ubistvu 43 mafijaša u roku od tri dana, na tzv. Danu čišćenja Mafije (Mafia Purge Day), proučavao podatke iz ključnih gradova (Bafalo, Njujork, Los Anđeles, Nju Orleans, Filadelfija, Detroit, Boston) i utvrdio da je to jednostavno izmišljotina!
Ipak, Bloku, ne bi trebalo preterano verovati, jer on praktično kaže da u Njujorku od 1930. do 1950. takođe nije postojao nacionalni kriminalni sindikat.
U negiranju onoga što ne bi bilo dobro da je bilo, a bilo je, Frank Pirs (Frank Pearce) čak dovodi u sumnju i ulogu Al Kaponea, tvrdeći da on nikada nije bio šef nacionalnog kriminalnog sindikata, a da ne postoje opipljivi dokazi da je bilo ko od poznatih (medijski) gangstera tog doba, uključujući i Lakija Lućana, postao član takvog sindikata?!
Da li organizovane mafije nije bilo, ili su potomci velikih bosova upregli u svoj tim i velika istraživačka imena, mogu da prosude i sami čitaoci, ali je, recimo, Džej Rober Neš (Jau Nash Robert) bio suprotnog mišljenja, tvrdeći:
"Nema nikakve sumnje da je tridesetih godina 20. veka u Americi stvoren nacionalni kriminalni sindikat na čijem su se čelu nalazili: Laki Lućano (Lucky Luciano), Majer Lanski (Meyer Lansky), Luis Buhalter (Louis Buchalter), Džo Adonis (Joe Adonis) i Frank Kostelo (Frank Costelo)", a za svoj najjači dokaz i potvrdu tvrdnje o postojanju kriminalne organizacije navodi likvidaciju Dača Šulca (Dutch Shultz) 1935. godine.
Tvrdi da se Dač Šulc nameračio da likvidira okružnog javnog tužioca Djui Tomasa (Thomas Dewey) jer mu je ovaj "smetao", a Sindikat je procenio da je to nepotrebno i opasno po Mafiju, pa je naloženo da se - Dač Šulc likvidira!
Djui Tomas se proslavio kad je na robiju poslao Lakija Lućana, koji je nasledio Kaponea, ali je bio vrlo obazriv, bio je i vrlo uredan platiša poreza. Lućano se bavio organizacijom prostitucije na svim nivoima, a baš među prostitutkama tužilac Djui pronašao je "svedoka saradnika", pa je Lućana optužio za "navođenje na blud"!
I sud je Lućana osudio na kaznu zatvora od 30 do 50 godina i do 1945, kad je (ne)nadano pušten, Lućano je boravio u zatvoru Klinton u Danemori.
Mnogi autori su dokazali da Mafija u SAD nije samo mit, da je postojala i da postoji, ali je isplivalo na površinu da nije i JEDINA kriminalna organizacija, samo je medijski najviše eksploatisana.
I da nije baš svemoćna.
Moćna da, svemoćna - ne!
PS: Od osmoro onomad uhapšenih Prijepoljaca u velikoj akciji BORBA PROTIV KRIMINALA u Srbiju i u suzbijanju korupcije, trgovini uticajem i organizovanom kriminaliteu u Srbiji - šestoro je, prema saopštenju Tužilaštva u Kraljevu, pušteno kući posle potpisivanja sporazuma o prihvatanju krivice i osuđeni su na uslovnu kaznu u trajanju od šest meseci!!
(Glas javnosti)
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
