Mija Batrićević - Gavran (17.12.1995.): Roba kasnila, smrt požurila (102.deo)

U ovom "nesporazumu", u kojem, ili je smrt žurila, ili je roba kasnila, sasvim izvesno Mija Gavran je izgubio živce i nije mogao da čeka. Takođe je izvesno da njegova porodica, od robe koja je stigla sa zakašnjenjem od nekoliko meseci, nije naplatila niŠta, a velika je tajna da li su Batričevićevi poverioci uspeli da naknade dug?!

Nedelja,17.decembar 1995. Ubila ga nafta koja je stigla dva meseca posle smrti?!

Ime Miodraga Batrićevića, u beogradskom mondenskom životu poznatijeg kao - "Mija Gavran", nije se u našoj široj javnosti vezivalo za beogradsko podzemlje.

Sve do njegove smrti.

Mija Gavran ispalio je sebi revolverski hitac u glavu u svojoj kući, u prisustvu porodice, odmah posle porodičnog ruka u nedelju, 17. decembra 1995. Zvanična istraga ni do danas nije saopštila motive ovog misterioznog samoubistva.

Ono što Miju Gavrana vezuje i čini ga bliskim brzom životu i smrti u beogradskom podzemlju je upravo njegova biografija.

Do 7. septembra 1990. bio je šef recepcije hotela "Toplice". Međutim, Miodrag Batrićević je sebe video na mestu direktora uglednog i prestižnog beogradskog hotela "Mažestik".

Postao je to, skoro, na silu i uz malu pomoć anonimnih prijatelja.

Od momenta kad se samopostavio za direktora "Mažestika", pa sve do smrti, Mija Gavran živeo je na visokoj nozi. Izgradio je stan u potkrovlju zgrade preko puta "Mažestika", iznad Kluba prosvetne zajednice, kupio je skup automobil i uvek se nalazio u biranom društvu.

U krug Mije Gavrana svake večeri svračali su ljudi iz podzemlja, estradne zvezde, novopečeni bogataši, ljudi iz policije i političari.

Mija Gavran je poslednjih godina života imao običaj da se hvališe pred novinarima da su najčešći gosti u njegovom hotelu političari i uglednici iz Republike Srpske i RSK, koji su mogli da svrate u bilo koje doba i da se za njih nađe odgovarajući smeštaj. Ili, poslovna pratnja...

Takođe, Gavran je pričao da kod njega prenoćište, i to besplatno, uvek mogu naći prognanici i izbeglice iz prekodrinskih srpskih zemalja?!

U obaveštenim krugovima beogradskog podzemlja tvrdilo se da je Mija Gavran, osim svog direktorskog posla, radio poslove sa naftom i cigaretama.

U tim poslovima u ključnom trenutku nešto je zaribalo, pa su izvesni momci Miji Gavranu oduzeli automobil, a potom i stan u koji se nikad nije ni uselio.

U istim krugovima se tvrdilo da je Mija Gavran bio sklon kocki, pa je njegov ukupan minus u svim tim rabotama iznosio, tvrde upućeni, preko tri miliona DEM.

U svim tim pričama izgleda da je najrealnija pretpostavka da je Mija Gavran pozajmio veliku sumu novca, uložio je na uvoz nekoliko šlepera cigareta. Međutim, šleperi cigareta su  - iz nekih razloga, kažu po nečijem moćnom nalogu, zadržani na granici i nisu stigli (na vreme), na veliku nesreću Mije Gavrana.

Miodrag Batrićević za ovu enigmu nije imao rešenje.

Digao je ruku na sebe.

Ostaje velika tajna zbog čega je to nesretni Batričević učinio baš u prisustvu porodice: da li možda sa nadom da će ovim načinom skrenuti pažnju na svoj slučaj, ili je posegao za manirom mnogih pogibija iz ove zbirke - tražeći spektakl, po svaku cenu - makar i u poslednjem činu svog skromnog života u kojem je precenio predodređenu ulogu?

Nekoliko meseci nakon samoubistva Mije Gavrana, u uvek dobro obaveštenom beogradskom podzemlju bile su aktuelne priče da je nesretni Batrićević dugovao silne pare mnogim poznatim Beograđanima, pa se u tom kontekstu pominjalo i ime Željka Ražnatovića Arkana, koji je zasigurno bio čest gost hotela "Mažestik".

Dnevne novine su istovremeno objavile, istina dosta uvijeno, priču o tome kako je Živorad Mihailović - ika Muštikla, vlasnik korporacije "Stankom", (tada bio)  na ivici samoubistva, jer navodno, nema načina da naplati novac koji je pozajmio Miji Gavranu.

"Žuta štampa" je u tom kontekstu pominjala cifru od 300.000 DEM? Koliko je u  tome bilo ili ima istine, nemamo nikakvih saznanja. Međutim, ono što je pouzdano, tri meseca nakon samoubistva Miodraga Batrićevića, prema našim saznanjima i priči njegovih bliskih, stigla je roba (cigarete i nafta), koju je Batričević uzalud čekao.

U ovom "nesporazumu", u kojem, ili je smrt žurila, ili je roba kasnila, sasvim izvesno Mija Gavran je izgubio živce i nije mogao da čeka. Ili su pretnje bile jače od pucnja u slepoočnicu?

Takođe je izvesno da njegova porodica, od robe koja je stigla sa zakašnjenjem od nekoliko meseci, nije naplatila ništa, a velika je tajna da li su Batrićevićevi poverioci uspeli da naknade dug?!

Ono što je  za razmišljanje svim onima koji se eventualno nađu na putu Mije Gavrana je naknadno saznanje da su u Gavranovom društvu skoro svakodnevno sedeli i oni novokomponovani bizmismeni koji su pre ili posle njega, na tajnovit način izgubili život.

 (Glas javnosti - Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU