Mafija u Srbiji pre četvrt veka i danas: Policija bila sposobnija (93.deo)

Šta su pre četvrt veka o kriminalu i mafiji pisali: inspektor Miroslav Bižić, inspektor Marko Nicović, novinar Milomir Marić, advokat dr Dušan Lakčević?

U prvom broju nedeljnika "Svedok", 3.maja 1996. godine, dakle pre četvrt veka - o krvavoj seriji bez kraja, brojnim ubistvima, sačekušama, snajperskim hicima, "dizanjem u vazduh", u Srbiji i Crnoj Gori i porastu kriminala - autorske tekstove napisali su: sad počivši (ubijen 21.maja 1995.) inspektor Miroslav Bižić, načelnih BG SUP, danas advokat Marko Nicović, novinar Milomir Marić, advokat, dr Dušan Lakčević...

Za čitaoce portala Glas javnosti i feljtona "Borba protiv mafije", verujemo biće interesantno da pročitaju kako se o mafiji, ubistvima, kriminalu pisalo pre četvrt veka i sada (1996-2021)

 Miroslav Bižić: Niko nije neranjiv

 I u moje vreme bilo je kriminala.

Kriminal nije izmišljen u poslednjih nekoliko godina, ali je, da tako kažem, do 1991. godine u toj oblasti bila "normalna" situacija. I dotad su vršena krivična dela, ali je policija bila znatno efikasnija i otkrivala je veći broj naročito teških krivičnih dela: ubistva, oružane pljačke, teška razbojništva. Danas nemamo povratnu informaciju iz policije, pa se stiče utisak da oni, uglavnom, ne rešavaju ta teška krivična dela, mada su ona možda i rešena, ali mi i šira javnost o tome nismo obavešteni.

Dok sam  radio u policiji, mi smo za 10 godina imali ukupno, pa neka to bude maksimum, pet nerešenih ubistava. Konkretno, ubistvo jednog Palestinca u Tašmajdanskom parku. Znali smo da ga je ubila neka strana kontraobaveštajna služba, ali nismo mogli ništa da uradimo. Ili slučaj ubistava nekih kamiondžija na autoputu. To je, međutim, bio lanac ubistava koji se protezao kroz celu Evropi, tako da tu beogradska policija ništa nije mogla da uradi. Sva ostala ubistva, kao i najveći broj oružanih  pljački su uspešno rešeni. A, od 1990. naovamo imamo samo u Beogradu, najmanje pedesetak nerešenih ubistava!

U principu sada se zna gde je kome i mesto i ko šta radi. Samo treba stisnuti petlju i izvesti akciju čišćenja do kraja,  da se sve to preseče.

Inače, Beograd je već dobro "isparcelisan". Šiptari drže zelenu pijacu, Cigani železniku stanicu i okolinu i šverc duvana na tom području. Crnogorci šverc deviza, teksas odeće i duvana u centru grada, Novom Beogradu i Zemunu...

Javnost s pravom  strahuje od novih ubistava tipa onog kako su likvidirani Branislav Grebenarević i Zoran Šubara i, s pravom se pita nisu li ona  najava novih krvavih obračuna u Beogradu? Te momke, lično nisam poznavao. Ali, momci su živeli takvim životom. Bane je učestvovao u nekoliko pucnjava, gde je bio akter, a ne žrtva, i morao je da očekuje da će ga zadesiti ovo što ga je, nažalost, snašlo. Niko od nas nije neranjiv i niko ne može pobeći od onog što mu se priprema i dobro organizuje.

Najčuvaniji čovek na svetu je predsednik SAD Džon Kenedi, pa su ga ubili u Dalasu. Izuzetno je bio čuvan i Ronald Regan, pa su atentatori prišli na tri koraka. Pucali su i ubili izraelskog premijera. Ako neko odluči nekog da ubije, tu valjane zaštite nema, samo je pitanje dobre ili rđave organizacije. Mnogi me pitaju: postoji li organizovani kriminal ? Postoji! Sigurno! Jer, da ne postoji ne bi nam se dešavalo ono što nam se dešava. Organizovani kriminal funkcioniše u ovom društvu i on će postojati sve dok se ne preduzmu odlučne mere da se suzbije. To je postalo goruće pitanje, i ona stranka koja izađe sa nekim konkretnim programom borbe protiv kriminala, steći će veliki ugled među biračima.

Milomir Marić: Pare ili život

Banalna je istina da je uzrok serije tobože misterioznih i političkih ubistava kod nas uglavnom duboko skriven u nečijem džepu: ne baš nedužne žrtve ili unapred isplaćenog ubice.

Ideologija krajnosti, život ili smrt, odavno je postala jedino poštovano merilo vrednosti naše epohe. Između nema ništa. Ni sporazuma, ni nagodbe, ni kompromisa, ni plastičnih kartica, ni žiro-računa, ni menica, ni akceptnih naloga, ni kredita sa odloženim plaćanjem, čak više ni nasilnog uterivanja dugova. Pitanje časti i prestiža je sam uzeti pravdu u svoje ruke, makar se do poslednjeg istrebili.

Da smo se uopšte o bilo čemu mogli dogovoriti, ne bismo ovoliko nisko pali. Ni kao narodi, ni kao ljudi, ni kao pojedinci. Jedini pravi ulog koji se priznaje u svakom poslu ili kontaktu je život. Bez obzira koliko je život ovde na rasprodaji, on je ipak konvertibilniji i od nemačke marke. Dinara je i onako sve manje, a dolare ko zna od kada niko ne prima. Sve se plaća životom, pa i najmanje sitnice.

Zarade i profiti su toliko basnoslovni da se potkusurivanja vrše isključivo krupnom monetom. Bogu se direktno odlazi na istinu! Treba počistiti dvorište pre nego što svane. Ono što se dešavalo u mraku neće preživeti ni retki slučajni svedoci. Pomirili smo se s tim da nam nema spasa. Sasvim je normalno što tuđe kuće i bogatstva ruše i otimaju oni koji svoje još nisu stigli da sagrade i steknu. Retki srećnici će se eventualno spasiti ako ih izruče Međunarodnom tribunalu u Hagu, koji sve više deluje kao oličenje davno zaboravljene pravde.

Hag je izgleda postao jedini pouzdani azil i sklonište iz domaćeg pakla i čistilišta. Kad smo već oduševljeno pristali da nam oduzmu sve što smo imali, u šta smo verovali i za šta smo živeli kao i sav ostali normalni svet, preostalo je da damo i vlastite živote, koji su nam nekim čudom pretekli. Za svoj život strahuje onaj koji više nema šta da izgubi i stavi na oltar sveopšteg besmila, osim glave sa ramena. Pošto je sve propalo, sramota je sam se nekako sebično izvući. Izgledalo je, tek za kratko, lakovernima - da je pobedilo vreme zločina bez kazne, iako će jedino ko preživi o tome posle moći da priča.

Marko NICOVIĆ: Ko ubija po Srbiji?

Na ovo pitanje, inicirano učestalim, spektakularnim, ali mahom nerazjašnjenim ubistvima pripadnika sveta podzemlja, novopečenih bogataša, državnih službenika i pripadnika policije - već šest godina (tekst je pisan maja 1996.) pokušavaju da odgovore sociolozi, psiholozi i predstavnici pravosuđa i organa gonjenja. Običan čovek, suočen sa velikom nesigurnošću, sa osećanjem krajnje neprijatne teskobe, izgubio je veru u policiju i pravosuđe, zaštitu traži kod organizovanih "gospodara asfalta", ili se ne razdvaja od revolvera kupljenog na crno, čega na našem tržištu ovih godina ima u izobilju.

Nema dvojbe, Beograd ovih godina liči na Čikago, ili Njujork, iz tridesetih godina.

U Beogradu, pa i u drugim većim centrima Jugoslavije, u poslednjih godina oformile su se probrane grupacije, rođena je nova klasa, stekli su veliko bogatstvo kroz ratno profiterstvo, nelegalne poslove, uz pomoć pljački, ubistava - znači kroz klasičan organizovani kriminal. Njihovi uticaji i bogatstvo u našem društvu nisu mali, ali vrlo brzo će se ispostaviti da je "nova klasa" temelj jednog sasvim novog i nama do sada nepoznatog centra moći. U SAD tridesetih godina, vladala je takođe ekonomska kriza, kao i kod nas poslednjih godina, a tada su na površinu isplivali mafijaši Alfons Kapone, Dač Šulc, Laki Lućano, Toni Gaetano, Džon Dilinger, čije ličnosti su mafija i američka javnost iz sopstvenih interesa digli na nivo olimpijskog mita.

Uglavnom, u tom vremenu mafija u SAD je stvorila materijalnu osnovu za stvaranje velikog društvednog uticaja u američkoj privredi i politici. Kad su, posle obračuna sa svojim ozbiljnim protivnicima razgraničili teritorije i kontrolu određenih oblika kriminala, oni su počeli da se bave ozbiljnim i regularnim delatnostima u privredi, naravno uz kriminalne delatnosti i što je posebno važno, počeli su da školuju svoju decu u elitnim školama da bi ih ubacili u vladu ili u neke druge centre moći. Kod nas još je rano da se tako nešto dogodi. Ne, bar još ne, jer mafija najpre mora da stvori veliki novac, posle čega stvara organizaciju, a na kraju postaje centar moći. Kod nas kriminal je tek u onoj prvoj fazi stvaranja novca. Međutim, nema sumnje da će se u neko dogledno vreme ljudi iz podzemlja pojaviti kao uticajni ljudi.

Dok naše nadležne državne institucije tvrde da kod nas nema organizovanog kriminala, postoje i drugačije indicije. (* Kako vreme brzo leti, evo sad postoji Specijalno odeljenje Okružnog suda u Beogradu, valjda i Nišu i Novom Sadu za borbu protiv organizovanog kriminala, prmedba V.D.) Ako šef jedne grupe u jednom trenutku boravi u Budimpešti i baš u tom trenutku naredi svom čoveku u Beogradu da likvidira osobu X to je već čin koji govori o obrisima organizovanog kriminala. Kod nas postoji čvrsto organizovan kriminal. Jedni kontrolišu kockarnice, drugi prostituciju, treći tržište narkotika, četvrti transakcije stranih valuta, nekretnine, dragocene metale, retke metale, minerale, oružje, uterivanje dugova, reket. Jer, ako imamo organizovanu likvidaciju policajaca, logično je da imamo i organizovan kriminal.

U našem podzemlju, koje je još u prestrojavanju, i zrenju postoji više nivoa:

o Prvi sloj je onaj koji sarađuje sa policijom i taj sloj je u ratnim uslovima dobio velika ovlašćenja. Tako je u podzemlju stvorena jedna zaštićena kasta.

o Drugi sloj podzemlja bavi se sopstvenim poslovima bez zaštite vladajućeg establišmenta, ali je zbog svoje snage u podzemlju uvek u prilici da uspostavi kontakt sa estabilišmentom.

o Treći sloj je bez ikakve zaštite odozgo, bavi se isključivo svojim poslom i izuzetno je ojačao. U tim okolnostima javljaju se ekstremi, kriminalci koji jednom ili dve ozbiljne pljačke stvore veliku reputaciju i bogatstvo, brzo uzlete u vrh podzemlja i naglo tim činom poremete određenu strukturu i odnose u podzemlju. Iz tih razloga ti kriminalci vrlo brzo i nastradaju, jer podzemlje ne podnosi ekstreme.

U svetskom kriminalu najtipičniji primer brzog uzleta i pada je baš Dač Šulc. Otuda kod nas u poslednjih nekoliko godina imamo seriju ubistava mafijaša koji su brzo uzleteli i vrlo kratko živeli.

Da li, i koliko, država ima veze sa likvidacijom nekih poznatih uglednika beogradskog podzemlja - o tome je teško govoriti.

Dr Dušan Lapčević: Prošlo je vreme spokoja

Sa sigurnošću se može tvrditi da u SRJ nema profesionalnih ubica u smislu kriminalističkih određenja, ali to ne znači da pojedina ubistva nisu delo profesionalnih ubica. Zašto brojna ubistva u Beogradu ostaju nerasvetljena nije lako odgovoriti. Pozivati se na rat i ratno okruženje nije uputno i nije tačno. Međutim,  pojedincima,  grupama, pa čak i neefikasnim državnim organima, ovakav odgovor deluje ubedljivo kod običnog sveta, a što je još opasnije, i kod nadzornih organa koji kontrolišu rad pravosuđa i policije. Lično sam uveren, nadležni organi  pravosuđa i policije pokušavaju da rasvetle svako ubistvo, ali tu nemaju pomoć građana, pa čak ni porodice ubijenog, koja, ukoliko zna ponašanje ubijenog, njegov život na granici kriminala, polazi od činjenice da može biti i gore. Građani su u strahu ili u apatiji. Svedoci monstruoznih zločina odbijaju da svedoče iz straha od osvete. Nemaju poverenja u pravosuđe, a ne veruju i policiji da će moći da ih zaštiti ukoliko svedoče. Biznismeni sami preduzimaju zaštitu lične sigurnosti plaćenim telohraniteljima, naoružavanjem, uvođenjem alarmnih uređaja u stanove i slično. Ljudi sve više drže pse u stanu radi zaštite, a ne kako se misli, radi pomodarstva.

Apatija je zavladala u društvu, ljudi se zatvaraju u uske sfere ličnih interesa, preokupljeni su zaradom i svoj život podređuju "bogatstvu". I sve više pokazuju nezainteresovanost i apatiju prema javnim problemima, na primer, ubistvima. Uveren sam da je osnovni činilac slabijeg rasvetljavanja ubistava u prvom redu nedovoljna saradnja između policije i javnosti. Naime, policija, bez obzira što je sada stručnija, tehnički opremljenija, sve teže otkriva počinioce ubistava, jer i kriminalci ne sede skrštenih ruku i oni se usavršavaju, specijalizuju i osposobljavaju  da izbegnu odgovornost .

Mislim da je jedan od razloga slabog rasvetljavanja kapitalnih zločina i u samom načinu izvršenja. Naime, ubistva se događaju po scenariju najtežeg oblika nasilničkog zločina, gangsterskom obliku i metodu. Gangsterizam je najgrublji oblik organizovanog zločina (ubistva), jer u sebi nosi i seje strah kod građana, tako da ovima na pamet ne pada da policiju eventualno obaveste o tome šta su videli ili čuli. Nikakva obećanja i garancije policije nisu dovoljne da se građanin otvori. A kad je tako, onda je policiji i pravosuđu teško da dokažu da je neko učinio tako težak zločin.

Sredstva izvršenja ubistva su sada bombe, podmetnuti ekpsloziv sa daljinskim paljenjem, hekler ili automatski pištolj. Brzina izvođenja "operacije", mesto izvršenja, čak i najprometnije ulice, sredstvo izvršenja i hladnokrvan odlazak sa lica mesta ubistva su dovoljni da uvere svedoka događaja da mu na pamet ne padne da bude svedok. I, tu je kraj priče. I nadanja.

Ali, ipak ne treba biti pesimist. Mislim da moraju da se pokrenu državni organi zaduženi za borbu protiv kriminala, da svoje obaveze izvršavaju na način koji je sad primeren vremenu i prostoru. Da uvere javnost (građane) da nema nedodirljivih, da su stručniji i od profesionalnih ubica (mada stvarno mislim da ih kod nas nema), jer profesija policajac i sudija je stalno zanimanje i osnovni izvor za njegovu egzistenciju. Valjda nećemo priznati da je sad kriminalcima lakše. Takvo rezonovanje je opasno, i van okvira je svake države koja pretenduje da bude pravna.

 Glas javnosti - Vladan Dinić     

SKINI APLIKACIJU