Dejan Marjanović - Šaban predvideo da će ga ubiti klinac željan slave: Poslednji intervju "kralja Zvezdare" - tri sata pred smrt (89. deo)

Dejan Marjanović Šaban (23) ubijen je iz vatrenog oružja 18. oktobra 1994. oko 14 časova u haustoru zgrade broj 300 u Bulevaru revolucije, gde je stanovao.

Njega je ubio maloletni A.P.(16).

Tako je, dakle, likvidiran mladi Marjanović, po mnogima "nekrunisani kralj podzemlja Zvezdare", mladić koji je učestvovao u više pucnjava, koji je i ranjavan, momak koji je radio, pričao je sam, "velike poslove", mladić za koga se pričalo da valja i drogu (što je on energično demantovao) i čovek koji - kao da je predosetio smrt, pokušavajući da pobegne iz Beograda, čak u Ameriku, kod brata, "da bi se vratio kad se slegne prašina i vazduh postane čistiji".

Nije stigao, avionska karta iz Budimpešte za Ameriku, čekirana na 19. oktobar, ostala je na stolu njegovog stana.

Neiskorišćena.

Ubijen je dan ranije!

Bio je u podužoj vezi i sa Cecom Ražnatović, a kako mi je pričao, prekinuo je s njom, izašavši iz stana - po cigarete i skoknuo do - Italije. Ceca nikad njije demantovala tu vezu, a i nije mogla: postojala je...!

I ubica - ubijen

Policija jeste identifikovala ubicu. Policija jeste uhapsila ubicu (sam se "Mali Paun" predao... Pauna je kasnije ubila njegova devojka!?), dosije ubistva Šabana Marjanovića, zvanično je sklopljen i stavljen u spisak "rešena ubistva", ali policija ni dan - danas ipak nije odgovorila, čini se, na dva ključna pitanja: ko je istog dana, u zoru, u 3.30 sati u hodniku zgrade u kojoj je Marjanović stanovao pokušao da likvidira mladića sa Zezdare rafalima iz “heklera” (ili “uzija”?) i ko je, zapravo, naredio i zašto - da Dejan Marjanović Šaban bude ubijen?

Odgovor na ovo pitanje zvanično se nikad neće dobiti, ali je mnogima iz okruženja Šabana Marjanovića, a i u podzemlju "koje je odmah opralo ruke da stoji iza likvidacije Marjanovića" jasno da je Marjanović ubijen po nečijem nalogu, da je maloletnik samo puki izvršilac i da je to, verovatno, naručeno ubistvo.

Dejan Marjanović je autoru ovog teksta u više navrata demantovao umešanost u dilovanje droge (nije ga baš i ubedio!), ali da je bio svestan da će pokušati da ga ubiju - bio je.

Dva sata pre ubistva, u redakciji lista "Telegraf" na Terazijama (gde sam bio glavni urednik, primedba V.Dinić) zazvonio je telefon. Sekretarica Saška Divnić mi je prebacila vezu i s druge strane žice oglasio se, utisak je, dosta dramatično i uplašeno, Dejan Marjanović Šaban.

U tom času niko nije mogao da nasluti da se "pravi" POSLEDNJI INTERVJU s čovekom od 23 godine i momkom koji je odlučio da zbriše iz kriminala dok je još - živ.

Istina, on je jula 1994. godine datom meni u intervjuu najavio "krvavo leto" (što se obistinilo, na žalost), a avgusta obelodanio da "zna ko je ubio Boru Nedovića" (ubijen ispred hotela "Avala" u Budvi nekoliko meseci ranije) kako i zašto...

Sudbina koje, možda, uistinu i nema, se, eto, poigrala sa ovim šarmantnim momkom: dečkom iz dobro situirane porodice, manekenom beogradskog pločnika, ljubimcem "džet set" društva, koji je uvek imao dovoljno para, ljubimcem lepih, široj javnosti poznatih devojaka (manekenki i folk zvezda estrade), vlasnikom modernih i "besnih automobila" (poslednje vozilo - BMW 850).

Bio je u podužoj vezi i sa Cecom Ražnatović, a kako mi je pričao, prekinuo je s njom, izašavši iz stana - po cigarete i skoknuo do - Italije. Ceca nikad njije demantovala tu vezu, a i nije mogla: postojala je...!

Jednog dana sedeo sam s njim u njegovom stanu na Bulevaru, kad ga je telefonom pozvao Arkan. Tada je već Ceca bila s Arkanom...

 

            Šaban Arkanu: Komandante  "podigni te roletne", mnogo si se"zaćorio"

 Razgovor je bio i dug i napet. Nisam baš preterano prisluškivao, ali shvatio sam da se radi o - kafi. Ili, o "valjanju" kafe... Kafa je bila tada deficitarna roba, ali je zato zarada bila debela... Ali, razgovor je poprimio oštar ton...

- Komandante (Arkana su tako oslovljavali, primedba V.Dinić)  "podigni te roletne", mnogo si se"zaćorio" i ne vidiš šta se oko tebe događa. Jeste bio sam u vezi s Cecom, ali više nisam. Od nje sam "zapalio" čak u Italiju!"

- Bojim se da to neće dobro da se po njega završi, reče mi po završetku razgovora Dejan.

I nije.

Za obojicu...

* Četiri dana  Šaban je je bio komandant "Belih orlova" u oslobađanju sela Skakavci i Hasovića.

Ubijen je usred dana.

U Beogradu, ispred stambene zgrade...

U potiljak, kad je na tren izašao iz kuće da kupi novine i cigarete...

Ali, vratimo se telefonskom razgovoru...

 

Jutros su pokušali da me ubiju

 - Zdravo! Kako si? Šta ima novo, pitao sam Dejana?

- Jutros su pokušali da me ubiju! Pucali su sa stepeništa iznad mog stana. Ne znam kako, ali sam ostao živ. Imao sam više sreće nego pameti, drhtavim glasom je govorio Marjanović, pokušavajući da objasni i meni, ali i sebi, šta se zbivalo tog jutra kad se zora približavala danu.

U 3.30 sati...

Ko je pokušao da te ubije?

- Nemam pojma. Vraćao sam se kući. Odjednom je zapraštalo. Imao sam sreće, zbog komšiluka sam bio tih, a nisam ni upalio svetlo u hodniku, kad sam otključao vrata sa stepeništa...počelo je da trešti. Bacio sam se kroz vrata u stan, nogom sam zalupio vrata. Sva su izrešetana, a i u stanu je haos. Dosta stvari je oštećeno. Pošalji fotoreportera da snimi ovaj užas... Dođi i ti...oko pola dva...

- Iz čega su pucali?

- Ne mogu tačno da objasnim, ili iz više revolvera, ili "uzija", a možda i "heklera". Ne znam. U hodniku je to delovalo stravično, pogotovu što je bila mrtva tišina.

- Da li si i ti pucao?

- Nisam uzvratio. Posle sam čuo trku i "pucača" više nije bilo. U hodnik su izašle uplašene komšije...Saznaću već danas ko je pucao, ali više me interesuje - zašto su pucali?

- Po gradu se priča da si se zamerio nekoj važnoj gospodi, da si obrnuo velike pare i nekog zavrnuo?

- To nije tačno. Napravio sam poveći posao s kafom, ali tu niko nije uskraćen, ni za marku.

- Možda je razlog priča da si nedavno bio pritvaran, pa si, navodno, s policijom sklopio dil, ili nisi držao jezik za zubima?

- Te priče nemaju veze s mozgom. Sećaš se, neposredno posle one moje izjave za novine, da mi je inspektor Mladenović (Dragan Mladenović - prim. aut.) tražio lovu da mi vrati pištolj koji mi je oduzeo na ulici. U jednoj raciji sam uhvaćen sa pištoljem za pojasom, pa sam tri dana bio pritvoren. Podneta je i krivična prijava. Nikakav dil sa policijom nisam pravio, a i nisu mi tražili ništa, pa da sam im ja obećao. Veruj mi, to su besmislene priče.

Ako ti znači, verujem ti, ali nema te više nigde. Skrivaš se, ne šetaš s devojkama, ne izlaziš...

 

Danas je veština ne ubiti nikog i ostati živ

 - Rekao sam ti prošli put da nemam posebnih razloga da se plašim da neko hoće da me likvidira, ali to ne znači da ne moram da budem i oprezan. Uostalom, sad je na ulici neko čudno vreme. Pomahnitali klinci s pištoljem o kuku šetaju i čekaju da nekog poznatog upucaju. Ne razmišljaju šta će biti posle i šta će biti s njima. Bojim se samo tih napaljenih momaka, da se preko mene mrtvog ne "proslave". Ali, jadna je to slava. Danas je veština ne ubiti nikog, a veličina ostati živ.

-Savetovao si druge da je pametno pobeći iz Beograda?

- Da, i sad to mislim. A sutra ću ja već biti daleko, idem za Ameriku. Ćao, čekam te... u 14 sati.

Pokušao sam da pronađem svog prijatelja, fotoreportera Dušana Mitića Mitketa, da skoknemo do Šabana da slikamo "haos u stanu".

Ko traži, taj i nađe, dogovorili smo se da u 14 časova odemo...

Mitke je, po običaju, zakasnio...

Ko zna, možda smo zbog toga ostali i mi živi?

 

Malopre su ubili Šabana

 

U 14.30 sati opet se oglasio telefon u redakciji, javljala se prodavačica iz jedne prodavnice na Bulevaru revolucije:

"Halo, malopre su ovde, ispred ulaza u zgradu dvojica mladića ubila Šabana. Čitala sam njegove intervjue, a i poznavala sam ga lično, pa da vam javim. Izvinite, ne smem da se predstavim...

" Klik.

U redakciji tajac, neverica... Okrenuo sam telefonski broj u stanu porodice Marjanović na Bulevaru...

"Trenutno nema nikog u stanu, ostavite poruku, javiću se kasnije”, odzvanjao je metalni glas sa automatske sekretarice...

Ostavili smo poruku da ćemo zvati kroz pet minuta i da "po dogovoru" dolazimo da snimimo "rezultate jutrošnje pucnjave".

Pred zgradom broj 300 - gužva. Milicija, ljudi. Mnogi uzbuđeno objašnjavaju šta je i kako je bilo i kako je ubijen njihov komšija Dejan. Sad svi imaju lepu reč, valjda po onoj "o mrtvima sve najbolje"...

Slutnje Dejana Marjanovića su se - obistinile.

Ubio ga je maloletnik.

Na kućnom pragu ("Plašim se samo da me iz zasede ne likvidiraju neki klinci željni da se preko mene mrtvog proslave").

 Prijatelj sa Nedovićem

 - U Budvi, ispred hotela "Avala" eksplozivnom napravom ubijen je tvoj poznanik Boro Nedović?

- Ne poznanik. Prijatelj! Nekoliko puta mi je pomagao kad sam bio u gužvi. Kad sam, recimo, bio ranjen u "Princu". To Bori ne mogu nikad da zaboravim. Raspitao sam se malo kako je likvidiran, i moji izvori, dosta pouzdani, tvrde da je Boro dignut u vazduh plastičnim eksplozivom sa češkim detonatorom. Još tvrde da je ubica eksploziv aktivirao sa udaljenosti od 200-300 metara i da je gledao kako eksplodira automobil i Boro leti u nebo.

Da li je Boro ubijen zbog ubistva Stanka Petrušića u hotelu "Jugoslavija"?

- Verovatno, jer je pala reč da će ga likvidirati. Ne mogu, međutim, da shvatim ni tog ubicu koji je potegao eksploziv, jer je moglo da strada stotinu ljudi. Ali, to su budale o kojima ti pričam. Ubijaju, a ne razmišljaju, ama baš ništa... I Boro je pokušao da ode odavde, bio je tri meseca u Nju Džersiju kod mog rođaka, pa priče po novinama da je bio u Španiji nisu tačne.

 

 Sindi poslednja ljubav

 Ko si ti, zapravo, Dejane? Kriminalac, ili...

- Ja sam mlad čovek, završio sam građevinsku školu, volim da sam u društvu lepih devojaka, da vozim lep auto. Evo, imam "BMW 850", to je, verujem, trenutno najbolji auto te klase u Beogradu, a i devojke me obožavaju... Molim te, objavi da su sve priče o mojoj, sadašnjoj, obnovljenoj, navodnoj vezi sa našom najpoznatijom folk pevačicom čista izmišljotina i neistina, volim jedino svoju verenicu Jelicu Matić Sindi (nekadašnja devojka Đorđa Božovića Giške), ona je poznati fotomodel na zapadu, i srećan sam s njom. Ne volim da se junačim, da potežem revolver... Nisam od onih koji prvo pucaju pa posle misle - šta će i kako će... "Coca-cola" je moje piće. Pancir ne nosim, ne treba mi, a i trudim se i trudiću se da ne izigravam živu metu. Da li sam hrabar? To nije važno, jer hrabrost nije preživeti metak u stomaku, to je glupost.

 Bosanci samo cinkare

 Priča se da beogradsku mafiju polako istiskuje bosanska i crnogorska, ili njihove ekspoziture u glavnom gradu?

- To su budalaštine. Bosanska mafija, ako uopšte može tako da se nazove, bavi se najprljavijim poslovima. Šverc duvana, krpice iz Italije... Međutim, i te sitnice rade s dozvolom beogradskih bosova. S njima je jedan mnogo veći problem.

Koji?

- Uvode u praksu novu modu, neuobičajenu za srpski mentalitet. Bave se cinkarenjem, potkazivanjem, nameštanjem i što je najgore, tračevima. Prenose laži, neistine, potkradaju se međusobno, a odmah vade pištolj. Pucaju i beže odmah. U Bosnu.

Tu su, tvrde, i Cetinjani?

- I oni su vrlo nekorektni. Nemaju ni trunke poštenja, varaju i kad treba i kad ne treba, ali je i njima stavljeno na znanje da će dobiti preko nosa ako prekardaše.

 Glas javnosti - Vladan Dinić