OD USTAŠKOG LOGORA DO PARLAMENTA: Smilja Tišma: "Pamtim povijenog suvog čoveka u JASENOVCU koji je kolicima SKUPLJAO MRTVU DECU!"

Posle strahota koje je preživela u Jasenovcu, Staroj Gradiški, Sisku, Jastrebarskom, spaljene kuće, Smilja Tišma je došla u Beograd gde je završila Pravni fakultet, a danas je poslanik Narodne skupštine Republike Srbije. U više navrata je pričala o svojoj potresnoj prošlosti i ožiljcima koji će je uvek sećati na nju.

Smilja Tišma (91) j trenutno najstarija poslanica novog saziva srpskog parlamenta. Tišma, iako je prema zvaničnim podacima ušla u desetu deceniju života, ipak naglašava da nije sigurna koliko godina zapravo ima, jer su je komšije i prijatelji uveravali da je rođena 1931. ili 1932. godine, dok ona sama veruje da je i koju godinu mlađa.

Smilja ima beskonačno veliko životno, pa i radno iskustvo, ali i energiju kakvu nemaju ni više decenija mlađi od nje. Ona je preživela dva logora za vreme Drugog svetskog rata. Rođena je i odrasla u Zapadnoj Slavoniji, gde je kao mala ostala bez oca koji je odveden u logor.

"Imala sam, tako, šest-sedam godina. Imala sam mlađeg brata i još mlađe dve sestre. One se ne sećaju užasa. Brat i ja pamtimo. "Ovde je bila ona kuka o koju su vešali ljude", šaputali smo kada smo prvi put, posle rata, posetili Jasenovac", priča Smilja Tišma.

"Pogledi su nam se zaledili na tom mestu. Dok smo, tako, stajali, preda mnom je bilo sve: poslednji susret sa ocem, on je prvi odveden u logor. Odnela sam mu preobuku i malo hrane, a on mi govori: "Beži, Smiljo, beži, dete!" Nikada ga više nisam videla. Preda mnom su bili trenuci kad su nas razdvojili od majke i njena poruka: "Neka vas čuva Sveta Petka." To je, valjda, bio taj dan našeg večnog rastanka".

Smilja tvrdi da je ustašama cilj bio da očiste Hrvatsku od Srba, a da je sama ideja bila nemačka. 

"Tog 17. aprila 1941. odveli su 18 seljaka na čelu sa mojim ocem. To su zlikovci! Šta im je smetao seljak, otac četvoro dece? Njega su oterali 17. aprila, a nas početkom juna – majku sa nas četvoro dece, sa ostalim srpskim porodicama".

U njenu memoriju su utisnute mnoge scene užasa. "Pamtim povijenog suvog čoveka u Jasenovcu koji je kolicima skupljao mrtvu decu", započela je svoju priču.

"Uzima ih za ruku, za nogu i ubacuje u kolica. Svakog jutra taj čovek je punio kolica i odvozio nekud. Ali, kada sad vratim sećanje, ne znam da li je ova slika jezivija ili ona kad ustaše u Sisku odvajaju bebe od majki. Trgaju ih sa dojki. Jedna majka nije dala svoje dete. Ustaša je bacio dete, udarilo je u zid. Pukla mu je lobanja. Majka je vrištala, čupala kosu", ispoveda se ona o sećanjima iz detinjstva.

"Ja sam rukama pokrila oči. Snažno sam ih dlanovima pritiskala. Iz logora u logor, iz užasa u užas... Jastrebarsko, dečji logor", priseća se Tišma.

"Stalno je odnekud dopirao plač dece. Mi ih ne vidimo. Kasnije smo saznali da dolazi sa odeljenja u kom su bile bebe i deca do dve i po godine. Kasnije smo saznali da su im časne sestre mazale neke otrove oko usta. Govorile da ne plaču i da ne budu žedni. Ta deca su umirala u mukama i otuda su dopirali piska i plač tih malenih mišića".

"Taj me plač budi, pratiće me dok živim. Ne bih nikome poželela takvo detinjstvo i da u takvim ožiljcima traje. Zato vas molim da o užasima u logorima NDH govorite, da i nas podstičete da o tome govorimo, jer ako ne govorimo mi, ko će", apeluje ona.

Majku sa četvoro dece, od kojih je Smiljka bila najstarija, nedugo zatim odveli su u logor Veliki Grđevac.

"Tek kasnije sam čula da je to bilo sajmište za stoku. Pamtim da smo bili na velikom zelenom polju. Spavali smo na zemlji. Te godine je trebalo da krenem u školu. Odatle su nas prebacili u Bjelovar, gde je bilo mnogo ljudi. Neke su odatle transportovali za Srbiju, ali mnoge porodice su vratili kući, pa i nas. To je bila kasna jesen. Kad smo se vratili kući, majka je stalno šetala, nije spavala, plašila se da nas ne pokolju. Ubili su mi ujaka, ujnu, baku, tetkino dvoje male dece... Mi smo nekako preživeli tu zimu uz pomoć komšija, koji su bili Hrvati".

Sledeće godine, Smiljka se sa majkom, sestrama i bratom ponovo našla u logoru.

"Opet u junu... Opet u Veliki Grđevac, pa u Bjelovar. Obišli smo pet logora, najduže smo bili u Sisku i Jastrebarskom. U Sisku su nas odvojili od roditelja, to jest nas od majke. Kažu da je tu bila fabrika stakla, gde su stavili nas decu. Spavali smo na parketu ili betonu, kako ko, ali nas decu nisu dirali, verovatno su hteli da nas pretvore u Hrvate. Iz Siska su decu zatim prebacili u Jastrebarsko, u samostan" priseća se Smilja.

Na slobodi se našla tek sredinom 1943. Međutim, kada je četvoro dece stiglo kući, sačekao ih je užas. Kuća im je bila spaljena, pa su do kraja rata živeli kod komšija, familije.

Rat se završio, a Smilja je sa sestrama i bratom stigla u Beograd, gde su joj već živela dva strica. Međutim, deca su raspoređena u domove u Novom Sadu, Negotinu i Beogradu.

"Ja sam kasnije završila Pravni fakultet, posle čega sam bila sam potrčko kod predsednika, ali su me primetili na nekom sastanku. Valjda im se dopala moja odvažnost, brzina... Zaposlili su me u ministarstvu i ceo radni vek sam tu provela. Kažu da sam bila vredna".

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU