ELDORADO ZA STOKERE: Da li vas je neko nekad DAVIO, GNJAVIO, VREĐAO I UZNEMIRAVAO na netu? Ako jeste imali ste posla sa PROGONITELJEM

Da li vas je ikad neko davio i gnjavio na nekoj društvenoj mreži, forumu, skajpu?

Da li je „išao“ za vama i nervirao vas, vređao, prepadao i uznemiravao iako ste jasno stavili do znanja da vam nije do komuniciranja?

Ako jeste, onda ste i vi imali iskustvo sa stokerom ili hejterom.

Stalkeri su nova vrsta internet pijavica, koji se ponekad jave i u obliku pantljičare, pa sišu krv svoje žrtve, gluvi i slepi za internet pravila koja takav oblik komunikacije izričito zabranjuju.

Stručnjaci kažu da se proganjanje na internetu, ili cyberstalking odnosi na učestalo i neželjeno kontaktiranje, kopanje po tuđoj privatnosti, iznošenje istinitih ili lažnih podataka o nekoj osobi, optuživanje, krađu identiteta i niz drugih aktivnosti koje se svode na uznemiravanje i kontrolisanje druge osobe.
U nekim slučajevima može da bude veoma opasno, ako stalker za žrtvu odabere dete, mada i odrasle osobe teško izlaze na kraj sa tom sortom zlostavljača.

Stalker, ili progonitelj, može biti solo igrač, ali i deo čopora, koji ne bira sredstva da u virtuelnom prostoru maltretira svoju metu, koja najčešće ne zna šta da radi i kako da se postavi da odstrani napasnika. Žrtva nije samo zbunjena već često misli i da je sama kriva ili da je nečim izazvala ili provocirala napasnika. To je, naravno, velika greška, jednaka onoj kada se silovana osoba stidi i oseća krivom jer je napadnuta.

Progonitelji i progonjeni
Reč stalking vodi poreklo od engleske reči to stalk, što znači prikradati se, šunjati, goniti, progoniti. Nekad se termin koristio za lov na životinje, a krajem 20. veka počinje da se koristi u smislu proganjanja ljudi, tj. označava sistematsko uznemiravanje „poput lovca koji strpljivo i tendenciozno goni životinju koju planira da ubije i iskoristi za hranu ili odeću“.

Bilo kako bilo, čin proganjanja na internetu je i nemoralan i kažnjiv, a zasipanje, na primer, neželjenom elektronskim porukama može da se poredi sa stajanjem ispred nečije kuće.

Pravnici kažu da stalker radi kontinuiranu, višestruku viktimizaciju, odnosno ponavljanje neželjenih radnji usmerenih prema žrtvi. Neki progonitelji mogu da budu i mentalno poremećene osobe, ali ni to nije pravilo.
Psiholozi kažu da među internet zlostavljačima ima dosta onih s dijagnozom patološkog narcizma, koji napadaju svoj „predmet ljubavi“ ili su prosto erotomani koji ne znaju za „ne“, pa su za žrtvu zastrašujući i dovode je u stanje strepnje, panike i nebezbednosti.  

Jedna od najstarijih i najrasprostranjenijih definicija proganjanja u Sjedinjenim Državama podrazumeva samovoljno, zlonamerno i kontinuirano praćenje i uznemiravanje neke osobe, kojima se ugrožava njena bezbednost (Meloy, Gothard, 1995). Takođe, postoji čitav niz podvarijanti proganjanja na internetu, a interesantno je da stalkeri mogu biti i veoma mlade osobe, što je posebna tema iz oblasti vršnjačkog nasilja.

Valja reći da ima čitavo more saveta kako čovek može da se otrese stalkera, a jedan od najduhovitijih je svakako onaj koji može da se nađe na sajtu Vukajlija i zvuči poput vica.

Elem, kada internet progonitelj kaže: „Ćao, šta radiš, hajde svrati kod mene na kafu“, žrtva koja to neće da bude odgovara mu: „Svratiću s dečkom, voleo bi da te upozna.“

Internet stalker je nezbunjiv, pa kaže: „Je l’?:) Šta pije da znam da se spremim?“.

„Tvoju krv“, kaže dosetljiva žrtva.

Ali, nažalost, ne završavaju se svi dijalozi sa stalkerom veselo i pobednički. Postoji mnogo primera u kojima stalker trijumfuje, a žrtva se povlači, u patnji.
Slično je i s mržnjom na internetu. Zapravo, mreža svih mreža pravi je Eldorado za izlive diskriminacije, rasizma i netrpeljivosti svake vrste, savršena platforma za globalizaciju mržnje koja se po virtuelnom nebu širi poput zaraze.

“Ako imate đubre, onda dobijate milion puta uvećano đubre, tehnologija je samo pojačavač“, rekao je svojevremeno Alan Kay, otac programskog jezika Smalltalk i dobitnik Turingove nagrade. S tom ocenom složila se i Brigitte Cipris, kada je na međunarodnoj konferenciji u Berlinu „Mržnja na internetu“ konstatovala da se radikalno desni sadržaji šire mrežom poput požara, „ali da oni nastaju u glavama stvarnih ljudi“.

Zato je Brigitte Cipris, tadašnja ministarka pravosuđa Nemačke, istakla da se „borba protiv desnog ekstremizma mora voditi u stvarnom svetu“, te da je za dobijanje bitke neophodno uvođenje međunarodnih standarda na mreži i angažovanje celokupnog društva.

Slede sankcije
“Ne postoji nijedan razlog da govor mržnje na internetu ne bude na isti način tretiran kao i govor mržnje u tradicionalnim medijima“, smatra i publicista Teofil Pančić, koji kaže da ga „posebno iritiraju komentatori koji pod maskom anonimnosti seju najgori mogući govor mržnje“.


Prošlogodišnji slučaj 21‑godišnjeg Arid‑a Uke, koji je na frankfurtskom aerodromu ubio dvojicu američkih vojnika, a nekolicinu ranio, potvrdio je da ekstremisti mogu da privuku sledbenike na daljinu, bez fizičkog kontakta. Ovaj mladić nikada nije bio u direktnom kontaktu s ideolozima džihada, ali je redovno posećivao eskremističke forume.

Okidač za masakr koji je počinio bio je YouTube video u kome je prikazano silovanje muslimanskih žena. „Arid Uka je primer kuda vodi radikalizacija stavova na internetu“, rekao je za Frankfurter Allgemeine Zeitung Alexander Eisvogel iz nemačke Agencije za unutrašnju bezbednost. To je „džihad 2.0“, novo sredstvo virtuelne propagande, tvrdi on i objašnjava da je pre samo 12 godina Al Kaida svoja saopštenja slala faksom.

“Danas su oni koji proizvode takve sadržaje postali veoma profesionalni“, kaže ekspert za terorizam Guido Steinberg i objašnjava da su video‑snimci na internetu postali efikasno oružje radikalizacije, te da se propaganda kreira i širi iz mnogih zemalja sveta, kao i da su ekstremisti veoma aktivni na Facebook‑u i Twitter‑u.

„Teroristi još kako znaju da iskoriste internet za globalno umrežavanje i vrbovanje istomišljenika i simpatizera ujedinjenih u mržnji“, smatra i Heinz Fromm, predsednik nemačke Kancelarije za zaštitu ustavnog poretka.

Uostalom, ekstremni desničar, islamofob i nacionalista, Anders Behring Breivik, koji je u ime očuvanja hrišćanske Evrope u terorističkom napadu u Norveškoj usmrtio 77 ljudi, svoj manifest od 1.508 strana je poslao na 1.003 različite e‑mail adrese, 90 minuta pre napada. Na internetu se može naći i pismo ovog masovnog ubice upućeno teroristkinji Beate Zschaepi iz neonacističke grupe NSU u kojem od nje traži širenje desnoekstremističke propagande.

Na Balkanu…
“Za kratko vreme sadržaj koji propagira mržnju nađe se i na stotinama drugih veb‑sajtova“ kaže Rick Eaton iz Centra „Simon Vizental“ u Los Anđelesu i objašnjava da je mreža svih mreža virtuelni produžetak stvarnog sveta. Inače, Centar „Simon Vizental“ identifikovao je na hiljade veb‑stranica koje propagiraju mržnju, od najava bombaških napada, kultova bele rase i Adolfa Hitlera, do eksplikacija svih mogućih rasnih predrasuda i etničkih neprijateljstava.

Kada je mržnja u pitanju, balkanske zemlje prilično liče jedna na drugu. Specifičnost Zapadnog Balkana je dominantno korišćenje uzajamno razumljivog jezika u četiri od sedam država. Iz opsežne studije „Govor mržnje na internetu na Zapadnom Balkanu“, koju je realizovao Regionalni centar za manjine, jasno je da po pitanju širenja mržnje nema bitne razlike između zemalja nastalih iz bivše Jugoslavije, prenosi PC press.

Mržnja je danas globalizovana jednako koliko i tržište, jednako koliko i savremeni mediji koji su je toliko gladni i žedni da su uvek spremni da je sami proizvode ako je ne pronađu već negde na terenu. A mržnja se lako uzgaja i jednostavno neguje.
Nije ni skupa. Pitajte političare, oni dosta znaju o tome. Kad dovoljno naraste – medijski je izuzetno spektakularna. Dobro se ’slika’“, kaže Vladimir Arsenjević u svom eseju Holmes, Breivik i ubojita mržnja.

U praksi to izgleda ovako:
Progonitelj pristupa žrtvi na različite načine, pismima, telefonskim pozivima, putem SMS‑a i na druge načine.

Holandska studija o proganjanju je na uzorku od 470 registrovanih žrtava prikazala najčešće metode koje su progonitelji koristili da bi ostvarili kontakt sa žrtvama, a to su: direktan i od strane žrtve neželjen prilaz u 92 odsto, telefonski pozivi u 86 odsto, praćenje u 74 odsto, nadziranje žrtvine kuće u 74 odsto, uništavanje žrtvine imovine u 65 odsto, fizički napadi u 56 odsto, pretnje koje se odnose na ugrožavanje žrtvinog života ili telesnu povredu u 45 odsto, slanje pisama 41 odsto.

Prosečno trajanje proganjanja po ovoj studiji je 33 meseca. 

SKINI APLIKACIJU