PORTRET MISLIOCA - ANDREA PIRLO, DEKART MEĐU FUDBALERIMA
Autor: Glas javnosti
Italija je oduvek bila zemlja u kojoj se razvijala umetnost, gde je hrana igrala bitnu ulogu i gde su hedonizam i pasija obavezni bez obzira čime se bavili, a fudbal neiscrpno uporište filozofskih diskusija od gradskih foruma, kafića sve do taksija. Veliki broj majstora koji je sa Apenina otišao u srca mnogih ljubitelja fudbala nikada nije doveden u pitanje, pa i u vreme dok je italijanski fudbal
Ovo je priča o čoveku kome fizička sprema, brzina, defanzivna marljivost, rad u teretani i pravilna ishrana nisu jača strana, štaviše, ove pojmove nikada ne vezujete za Andreu Pirla. Svaka objektivna analiza bi pokazala da je on neprikladan za moderan fudbal i poziciju na kojoj je igrao, preslab da bi igrao na mišiće, a opet prespor da bi pobegao protivnicima. Povukao se i nema šta više da dokazuje, dobivši najveća fudbalska priznanja. Postao je sinonim za poziciju na kojoj je igra - Pirlo pozicija.
Ulivao je mirnoću. Dirgovao je igrom kao Mehta filharmonijom. Samo preciznije, još lepše sa više tempa i stila. Pitagora među fudbalerima. Dekart. Čovek koji nas podseća na one trenutke kada planeta na trenutak stane da oda priznanje svetskom prvaku. Pripada generaciji izumirućih fudbalskih genija. Dominirao je zahvaljujući svom blistavom fudbalskom umu. Igrač kom je u instiktu bio osećaj za prostor. Otkrivao je šupljine u protvničkoj odbrani i slao milimetarski precizne pasove i dijagonale iza leđa protivnika. Proročki je predviđao razvoj situacije i pre nego dobije loptu u noge. Uvek na pravom mestu i u pravo vreme. Kao švajcarski sat. Komandovao je kao kakav penzionisani general, delovao staro i istrošeno, a držao vezni red kompaktnim, što se kaže pod konac...Spajao je napadače sa golmanima i gađao projektilima mesto gde se spajaju prečka i stativa.
Njegov vanserijski talenat vrlo rano je detektovan. Lomila su se koplja klubova oko njegovog dovođenja još u kadetskim danima. Čezare Prandeli tadašnji trener juniora Atalante, a kasniji italijanski selektor, želeo ga je po svaku cenu. Predsednik Breše je to glatko odbio. Razlog je jednostavan: Pirlo je bio isuviše dobar - zalog za budućnost. No, u Pirlovoj karijeri nije oduvek bilo tako...Kažu da su veliki umovi najpre neshvaćeni, a potom slavljen. Nije bio omiljen među saigračima u mlađim kategorijama. Ignorisali su njegovo prisustvo na terenu plašeći se da ne ostanu u maestrovoj senci. Kao prvi veliki u karijeri zaokret Pirlo je u knjizi naveo da su podbadanja klupskih kolega postala ređa od broja lopti koje su mu dodavali. Iako deluje hladnokrvno u mladosti je bio vrlo emotivan. Zaplakao bi na sred terena, burno reagovao, odmahivao rukom, okretao se ka treneru i želeo da napusti igru. Ipak, budio se u njemu revolt. Vraćao se po loptu duboko, a zatim zaigrao sam protiv svih. Debitovao je u Seriji A sa sedamnaest godina godina u dresu Breše. Proslavljeni rumunski trenera Mirčea Lučesku poklonio mu je poverenje uz savet da igra rasterećeno kao da je u kadetima čime mu je učinio najveću moguću uslugu, a svet upoznao sa nadolazećom zvezdom koja će na vrhuncu karijere 2006. godine u polufinalu asistirati u 119. minutu Fabiu Grosu za pobedu protiv Nemačke (0:1), a zatim u finalu sa Francuzima u igri nerava realizovati prvi jedanesterac i tako se popeti na krov sveta sa Azurima.
Nedosanjani kraljevski san
Izabran je među 11 veličanstvenih planetarnog turnira u Nemačkoj čime je privukao pažnju madridskog Reala za koji je još od dečačkih dana želeo da zaigra. Tada, kako kaže Pirlo, nije igrao samo za Milan, već i za Kraljevski klub. Petogodišnjem ugovoru, na kome je bila ispisana zarada za vrtoglavicu, nedostajao je samo Mocartov paraf.
„U mislima sam već bio u gospodskom i istovremeno tako agersivnom belom...Sanjao sam pun Bernabeo, stadion koji je protivnicima ulivao strah u kosti i tako ih činio kraljevskim robovima“, kazao je kasnije italijanski as.
Ipak, Milanov predsednik Galijani imao je dručkije planove i transfer je propao.
„Ne ideš nikuda, jer si za nas potpisao! Ugovor traje pet godina i u njemu nije navedena otkupna suma. Nju ne mozeš sam da dopiseš…“, prisetio se Pirlo.
„Real poseduje jednostavno vise čarolije od Milana, izvanrednu budućnost i mnogo više harizme“, poverio se svojoj autobiografskoj knjizi Italijan.
Na kraju sezone, Pirlo je pronašao utehu osvajanjem "ušatog" pehara sa Rosonerima.
Borba sa osećaj besmisla
Iako se dva puta popeo na tron Evrope, ipak ga za najprestižnije klupsko takmičenje ne vežu samo lepe uspomene. Posle izgubljenog finala 2005. godine u čuvenom istanbulskom finalu kada je Milan prokockao velikih 3:0 protiv Liverpula pomišljao je i da se rastane sa fudbalom.
„Sve mi je izgledalo besmisleno. Nisam imao hrabrosti da se pogledam u ogledalo. Još uvek to osećam duboko u sebi, ne mogu da se oslobodim. I dalje me rastura taj osećaj nemoći i ta nemilosrdna sudbina. Nikada me neće napustiti taj osećaj"
Nije ga „izlečilo“ ni osvajanje Lige šampiona dve godine kasnije.
„Stali smo na noge 2007.godine, ali radost nije bila ni upola velika kao razočarenje koje nas je tada dotuklo. Slavili smo, ali nismo zaboravili onu traumu".
Žuninjo No.2 ili "ala Pirlo"? Doza sadizma koja začinjava aromu užitka
Jedna od prvih asocijacija na Pirla jeste izvrsno izvođenje slobodnih udaraca iz svih pozicija. Tehniku šutiranja lopte sa puno efea na Čizmi nazivaju „ala Pirlo“. Međutim, iako je Italijan udarac tehnički doterao do savršenstva delo je zapravo dosledna kopija brazilskog fudbalera i legende francuskog Liona Žuninja.
„Tog igrača sam prostudirao. Gledao sam snimke njegovih mečeva. Imao je specijalnu tehniku šutiranja lopte i to mi je momentalno bilo jasno.Jedino nisam do kraja razumeo kako to zapravo radi", naveo je Pirlo u svojoj knjizi.
Ključ tajne Žuninjovog "slobodnjaka" postala je njegova opsesija. Eureka: Nije presudno gde se udara lopta, već kako! Sa tri prsta! Noga se drži pod devedeset stepeni, a zatim usledi brz udarac čime se lopta ne rotira u vazduhu, već se uzdiže u visinu, a zatim munjevito spušta ka golu za čarobni spin i garanciju da će lopta preskočiti živi zid dobiti nepredvidivu putanju.
„Za mene je najjači osećaj kad vidim loptu koja ide u gol nakon što je za samo par centimetara prošla iznad glava protivničkih igrača. Izgledalo je kao da su mogli da blokiraju udarac, ali to je samo tako izgledalo...Doza sadizma začinjuje aromu pobede“.
Važno je samo užareno srce
Zagrevanje pred utakmicu bila je noćna mora Andree Pirla.
„Mrzeo sam iz dna duše zagrevanje. Petnaest minuta čistog gubljenja vremena u kom sam mislima sasvim negde drugde. Tada uglavnom uradim par koraka iz čistog protesta protiv te strašne besmislice“.
Cele tri strane svoje biografije Pirlo je posvetio svojoj antipatiji.
„Nemam potrebu da džogiram kako bih zagrejao mišiće. Ono sto je najvažnije jeste srce, a moje je bilo svakako užareno. Zagrevanje vidim kao napad na lepotu. Kada bi prelepa žena ležala gola pored tebe sigurno da joj ne bih najpre namignuo, a zatim rekao: Ostani da ležis, vraćam se za petnaest minuta. U tih petnaest minuta bih svakako mislio samo na nju. Dah ti zastaje dok čekaš momenat u kom ćeš preći na stvar. Nešto slično je i dok Real Madrid čeka na tebe".
Slično je i sa nama. Zastaje nam dah pri pomisli na tu lepoticu "ala Pirlo", Zlatnu boginju, trofeje, rekorde, znojem natopljen dres...Od sećanja da je fudbal nekada imao gospodina na terenu.
(Glas javnosti)
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
