petak 26. jul 2013.
RSS

Zašto su Biblija i "Don Kihot najčitanije knjige

Dobijanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji je nagoveštaj bolje budućnosti ili još veće propasti. Obe šanse imaju podjednake mogućnosti. Aktuelne parole „Sad sve zavisi od nas samih" ili „Sve zavisi od vas samih" - koju poručuju Brisel i mi sami sebi - je dvosmislena konstrukcija koju će svi akteri naše drame nastojati da tumače prema sopstvenim interesima.

A naša bolja budućnost, podrazumeva se, može biti ostvarena samo pod uslovom da je gradimo zajedno sa Evropskom unijom i drugim svetom na način koji će se zasnivati na našim nacionalnim interesima, u interesu naroda a ne političkih partija i svakako ne u tuđem interesu. To nije lak ni jednostavan put, ali je neminovan, ako težimo ka boljoj budućnosti. Narod kome će stranci pisati Ustav nema nade. A bez nade se ne može živeti. Zato su Biblija i Servantesov „Don Kihot" dve najčitanije knjige u svetskoj literaturi, od vajkada i danas.

Za Bibliju znamo kako je i zašto nastala. Ali, mnogi od nas ne shvataju da je Servantes stvorio plemića don Kihota od Lamanče i njegovog komšiju iz naroda Sanču Pansea ne da bi zabavljao čitalačku publiku smešnim avanturama plemenitog plemića, njegovim na prvi pogled bezizglednim borbama protiv vetrenjača. Don Kihot je simbol neminovne borbe za pravdu, simbol nezamenljive nade. Kao i Biblija.

Zna se da zakone ne piše narod već narodni poslanici u Narodnoj skupštini, pod uslovom da je Skupština zaista narodna a poslanici stvarni predstavnici naroda. I tu je najveći problem. Prodavci magle su postojali od samog nastanka sveta. Ali se narod uvek nadao boljem. Čekao pravdu kao ozebao sunce. Lingvisti upozoravaju da je nepravilno reći „Čekao kao ozeblo sunce" jer hladnoću ne oseća sunce, već čovek. A sunce uvek nadvlada hladnoću. Ako verujemo u sunce uprkos magle.

Ako čovek u četiri zida svog stana šapuće da pravda mora pobediti, to nema nikakvog značaja pa ni smisla. Sem ako se šapat izgovori na bini moćnim glasom kao „hor Jevreja" u Verdijevom „Nabuku". Jedan moj dobar drug od detinjstva, ostavio je poruku da mu se na njegovom ispraćaju preko zvučnika čuju zvuci „Hora Jevreja" iz Nabuka, Celog života se borio i nadao pobedi pravde. Bilo je potresno slušati udružene glasove velikog hora na Obrenovačkom groblju. Moj drug pravdu nije sačekao. Neko će je sačekati. Za trenutak sam prekinuo pisanje ove priče i na Tjubu i odslušao „Hor Jevreja". Drhtao sam od uzbuđenja slušajući moćne, veličanstvene čovekove vapaje za nadom. Solo partije Pavarotija, Karerasa ili Sare Brajtman makoliko da su takođe veličanstvene, nisu tako moćne kao horski zvuci Jevreja iz „Nabuka". Prozore na zgradi može polomiti eksplozija bombe bačene u blizini ali i čaša može da pukne od snažnog zvuka čovekovog glasa, visokog tenora.

Danas je u Srbiji narod uveren da su naši tajkuni kao i oni u Vol Stritu nedodirljivi, neuništivi. Nada se jedino da će sopstveni zakoni liberalnog i svakog drugog pljačkaškog kapitalizma - uzročnika svekolikog zla i nepravde - urušiti tu zlu tvorevinu. Naučnici tvrde da je to više nego izvesno. Problem je samo što će pasivno čekanje da ti samorušilački zakoni sami prorade podugo potrajati. A dovoljno je da svih osam miliona građana Srbije (izuzimajući tajkune i njihove pomagače) svakodnevno glasno izgovore rečenicu „ Tražimo pravdu", pa će „naše" zlo morati da ustukne pre dobrim.
Čitajmo Biliju i „Don Kihota", istovremeno. Zbog nade.