petak 26. jul 2013.
RSS

Savremena bajka o poglavljima 23 i 24

Nagoveštaji iz Brisela, makar upućeni via Ljubljane i Jelka Kacina, su ozbiljna stvar. A to znači da se mora ozbiljno početi rešavati problem visoke korupcije i tajkuna. Veliki problem u kome glavnu ulogu imaju ne sitni korupcionaši kojih ima na desetine hiljada, već - ajkule. Ako bi, za početak, javni tužilac pozvao na „informativni razgovor" samo jednog tajkuna i sitni korupcionaši čiji se jednokratni prihod kretao do 200 evra, bili bi ozbiljno zabrinuti. Po logici: ako su krenuli na ajkule, onda smo mi sitne ribe gotovi.

Predstojeći program dekontaminizacije korupcionaškog tla Srbije mogao bi da bude i drugačiji. Da se krene u frontalnu borbu. Znači podeliti sudove na one za sitne ribe i druge za ajkule. U slučaju tajkuna lista je relativno mala. Svi su poznati imenom i prezimenom, nema ih mnogo, ali su moćni. Onih sitnih ima kao pleve. Kako sa sitnišom početi a da to ne bude u službi predizborne kampanje? Kao ovih dana sa bivšom predsednicom opštine Zemun. Zašto početi od radikala? U drugim partijama ima i krupnijih koji zaziru od javnog tužioca - pobunili su se Šešeljevci.

Planeri antikorumpijskog projekta mogli bi da usvoje sledeći, pravedniji „recept" za sitne „džeparoše": istovremeno podići optužnice protiv onoliko lica koliko ima političkih partija. Iz svake partije po jednog, jer u svakoj partiji ima „kadrova" koji su se bavili ili se i još bave korupcijom. Nema potrebe dokazivati. To znaju i deca u obdaništima. Pošteno, pravedno, sve po zakonu jednakim za sve.

Istovremeno, sa spiska tajkuna skenirao bi se - za početak - jedna od onih najkrupnijih ajkula. I tako redom, jednog po jednog, u jednakim zahvatima. Pedeset sitnih i jedna ajkula. Koliko tužilaštvo i sudovi mogu u kraćem vremenskom periodu da obrade.

Kakav bi to bio veseli, zabavni mjuzikl ili kabare. Narod bi se osećao kao da je organizovan svenarodni kontinuirani vašar sa brojnim atrakcijama. Od ringišpila, ponude jeftinije robe, tobogana i šatri sa svinjskim i jagnjećim pečenjem i pevaljkama. Novine ne bi imale problema sa tiražom. Televizijske stanice bi iz programa izbacile američke limunade u stilu „Istražitelji iz Majamija" i one sa crvenom markicom sa godinama za koje se film ne preporučuje. Jelena Karleuša i druge brojne razgolićene pevačice ili manekenke, nestale bi sa stranica štampe. Prešle bi u ilegalu, gde im i jeste mesto. I mnogo šta drugo bi bilo izostavljeno iz TV programa i štampe. Morao bi se stvoriti prostor da bi gledaoci pratili suđenja korupcionašima. Borba i igra kao u vreme Rimljana.

Šta bi se događalo i centralama političkih stranaka, to ni Tarabići ne bi mogli da proreknu. Ali bi se sigurno svašta dešavalo. Izlazak na izbore bi se kretao od 80 ka 90 procenata. Samo bolesni bi izostali. Zdravi, normalni ljudi imali bi sve razloge da izađu na birališta. Jer i tamo bi se svašta događalo. Nije isključeno da bi grupe glasača, kao u Titovo vreme, dolazili na biralište sa nacionalnim zastavama i romskim trubačima.

Baka čuje da je deka kome je čitala ovu bajku, zahrkao. Nasmeši se, zatvori knjigu na čijim koricama u crvenom krugu piše „Nije preporučljivo za mlađe od 16 godina".