petak 26. jul 2013.
RSS

Romi nekad i sad

Čitam ovih dana sukob policije i Roma na Novom Beogradu. Tužna slika. Sukob između zakona i nevolje. Kao i kod drugih nacionalnosti, naravno, ima ovakvih i onakvih ljudi. U tome me uveravaju i sećanja na neke druge Rome u nekim drugim vremenima i njihovom odnosu prema zakonu i zakona prema njima.

U Obrenovcu je od vajkada bilo Roma. I pre Drugog svetskog rata i danas u toj beogradskoj opštini postoje dva naselja. Jedno koje se naziva Muzička kolonija i drugo Mujići, poreklom iz Rumunije. Prvi su u velikom broju muzičari ili imaju radna mesta u fabrikama u komunalnom preduzeću. Drugi se bave izradom kazana i preprodajom konja, a ponekad i čergare. I jedni i drugi su imali krov nad glavom, struju i vodu, besplatno zdravstveno osiguranje i besplatno školstvo.

Školovanje romske dece se obično završavalo sa osnovnom školom. Iz Muzičke škole samo je jedan mladić završio medicinu i radio kao lekar. Ne računajući Rome gastarbajtere, Romi su uvek bili siromašni, ali ne i građani drugog reda. Nikoga za svoje siromaštvo to nisu optuživali. Živeli su onako kako su navikli. Nisu bili u sukobu sa policijom i zakonom. U jesen su skupljali suve grane u obrenovačkoj šumi Zabranu, a šumar Bogoljub im je gledao kroz prste ako su ponekad isekli i neko tanje živo drvo. Većina ih je radila u Simovićevoj strugari na Zabrežju. Žene su pomagale i domaćinstvima u Obrenovcu uglavnom u pranju veša i sličnim poslovima.

O tim negdašnjim obrenovačkim Romima govore i neke istinite anegdote. Za vreme drugog svetskog rata komandant nemačkog garnizona u Obrenovcu dobio je naređenje da sve obrenovačke Rome deportuje u koncentracione logore u Nemačkoj. Obrenovački Nemec, ugledni zanatlija, koji je bio prisiljen da bude tumač pri nemačkom garnizonu, zauzme se kod komandanta da malo razmisli o toj deportaciji ubeđujući ga da su ti Romi vredni ljudi, mnogi talentovani muzičari. Ponudi mu da bar jednog od njih čuje kako svira na violini.

Poznati obrenovački Rom iz Muzičke kolonije, Ica, odsvira komandantu na violini „Na lepom plavom Dunavu". Komandant se oduševi i odustane od deportacije. Posle rata, na sahrani Branka Vintera bili su svi Romi, do poslednjeg, uključujući i decu.

U strugari Ace Simovića u Zabrežju, predgrađu Obrenovca, radnik Rom, Žika zamoli gazda Acu za pozajmicu od 50 dinara da kupi detetu prvaku knjige, odeću i cipele. Gazda Aca mu odobri 100 dinara duga. Blagajnik napiše priznanicu, gazda Aca ga mirno gleda, a kad blagajnik pruži Žiki da je potpiše, gazda Aca je istrgne i pocepa i izgrdi blagajnika što njegovom najboljem radniku podmeće priznanicu. Žika će dug vratiti kad bude mogao i bez priznanice. Za samo pola sata svi radnici u strugari čuli se kako je Žika dobio zajam i da je gazda Aca rekao da mu je on najbolji radnik. Gazda Aca Simović je znao kako se postupa sa radnicima. Mnogi naši biznismeni to ne znaju.

U drugoj anegdoti sam i sam bio učesnik. Uoči prvih posleratnih izbora za Skupštinu nove Jugoslavije, mene pošalju u Muzičku koloniju da govorim na predizbornom mitingu. Predsednik Mesne zajednice, kondukter Belkić me me bombasto predstavi, pominjući moje zvanje zamenika direktora gimnazije i člana mesnog komiteta Komunističke partije.

Sa jednog stola počnem da prisutnima objašnjavam spoljno-političku situaciju da im objasnim ko je koga prvi napao u Koreji, mada to nisam znao ni tada pa ni dan danas. I taman kad sam bio naumio da Romima saopštim da ih čeka svetla budućnost, u prvi red izbi jedna stara Romkinja i obraćajući se meni, iz sveg glas vikne: „Ti li si sine moj, Čedo, j..... te usta mrtva?"

Romi su bili šokirani tim incidentom, a ja sam se nasmejao jer sam prepoznao staru Dragu koja je godinama pomagala mojoj bolešljivoj majci u pranju veša. U šali je tvrdila da sam ja, s obzirom da sam bio crnomanjast, u stvari njen sin koga je ona prodala mojoj mami za džak slanine i suvog mesa. Kažem Dragi da ćemo se čim završim miting videti. Draga ništa ne razume u vezi izbora i dovikne mi da će svi oni glasati za tog nekog koga vlast predlaže, ali pita kad ću da im obezbedim drva. Posle mitinga sam, naravno, otišao kod Drage i u sirotinjskoj, ali veoma urednoj kućici lepo se ispričali.

U srednjoj školi sam bio oslobođen velike mature, između ostalog što sam sa patriotskim oduševljenjem u pismenom radu naveo veliki uspeh nove Jugoslavije koja je u Skoplju izdala prvi Romsko-srpski rečnik. Zaista ne znam ko je u pravu u sukobu novobeogradskih Roma i policije, ali me ova sećanja upućuju na zaključak da su obe strane u pravu i da je rešenje problema na trećoj strani.