petak 26. jul 2013.
RSS

Kako kriza utiče na nas

Naravno nejednako, kako na koga. Neki se u krizi sve više bogate, drugi, ogromna većina, osiromašuju pa se po toj osnovi menja i njihovo ponašanje. Tema priče je, dakle o ponašanju, a ne poskupljenju benzina, šećera, mleka i sl. Promene su vidljive. Čak je i osmeh na usnama nestao. To ne mora da znači obavezno da smo sve vreme tužni, već da nam generalno govoreći, nije do smeha i osmeha zbog nekompatibilnosti sa životom kojim živimo.

Ređe se susrećemo sa prijateljima, jer se ti susreti pretvaraju u teme o masovnom lopovluku privilegovanih. Što je dosadno i neprijatno kao kad napravimo fleku od mastila na odelu i ne možemo da je uklonimo. Povlačimo se u sebe i ako nastavimo takvim tempom, država će morati umesto infrastrukture da gradi manastire. Neki su našli rešenje da u slobodno vreme zure u televizor i razmišljaju kako bi bilo lepo kad bi se proizvodili tv aparati sa samo 4-5 programa, za emisije o sportu, muzici, nauci, vremenskoj prognozi i kvizovima. S tim da svaki od tih programa ima bar 20 varijanti kako bi u isto vreme mogli da gledamo i Mančester Junajted ili Real Madrid kao i Pavarotija ili Mariju Kalas ili Frenka Sinatru. Nipošto Egzit!

U pozorište, uglavnom, idemo sve ređe zbog skupih karata ali i zbog „avangardnih" režija nekada normalnih predstava. Na primer, i u pozorištu se sve ređe čuje smeh, osim kad gledamo avangardnu režiju dela Sterije Popovića a uvređeni gledalac u svom protestnom napisu namerno promeni ime autora komada da bi pokazao da, ako avangardni reditelj preinači milostivu gospođicu Femu u avangardnu savremenu devojku iz Holivuda, zašto ne bi i on mogao da zameni Steriju Popovića za Kostu Trifkovića.

Mada je na kraju mogao da skrene pažnju na svoj avangardizam. Mnogi ne znaju da nisu svi bioskopi zatvoreni. A rado se sećaju da su nekad išli u bioskop, ne samo da se dive Klarku Geblu, Džon Vejnu, prodavačici cveća u „Moja draga lejdi" ali i da ponekad kad u filmu počne da pada kiša, otvore kišobran. Devojke strahuju da će postati usedelice jer ne mogu da nađu romantičnog mladića koji im neće već na prvom sastanku predložiti da svrate u njihov stan na „pićence".

Na sreću ima i kontroverznih, u ovom slučaju suprotnih pojava. Prodavačice u marketima su sve ljubaznije, smeškaju se i kažu, „Hvala" i „Dođite nam opet", jer im je šef to izričito naredio ne bi li povratili bar nekog ko ih više ne posećuje, osim kad treba da kupi hleb i mleko. Menjamo i nazive nekih pojmova. U fudbalu je uvek bila „prva liga", a danas je „Premijer liga". Za državnike i političare se govorilo da su bili veliki državnici i političari. Danas se ista kategorija zanimanja naziva lopovskom i pljačkaškom. Sve ređe idemo u prirodu, ne samo zato što je i ona sve više zagađena, već zato što posle još dva posla na crno, da bi se preživelo, nemamo vremena za odlazak bilu kuda.

Nekada su ljudi nedeljom pre podne išli u crkvu, a predveče na korzo. Ceo grad bi ispunio glavnu ulicu svečano obučenim građanima koji se lagano šetaju i uglavnom pričaju o bezveznim stvarima, ali su imali potrebu da se s nekim sretnu. Danas je čak i Knez Mihailova ulica uglavnom poluprazna. Psovka zbog nezadovoljstva nečim je nekada bila skandal - „psuje kao kočijaš" - a danas je masovno zamenjena za „Dobar dan". Psuju i devojke, samo elegantnije kao što priliči lepšem polu.

Pisma se više ne pišu. Zamenjena su internetom i SMS-om. Zamislite, da li bi Onjegin mogao da SMS-om napiše pismo svojoj ljubljenoj! Ako nastavimo da ovako živimo moći ćemo da se samo tešimo crkvenom porukom: „Blaženi nihči duhom jer je njihovo carstvo nebesko."