petak 26. jul 2013.
RSS

Eh, ta dobra stara vremena

Kad čovek ostari, mnogo više razmišlja i obavezno je uveren da je nekad bilo lepše, pravednije, zdravije i veselije. Sada samo zapaža promene u njegovoj okolini i dodaje u misaoni spisak imena umrlih iz njegove zgrade i u mestima u kojima je živeo. A, na malom prostoru mnogo promena.

Prvo što vidimo je da ne vidimo više mnoge stare, male, oronule zgrade. Nema radnje obućara, bravara, piljara, pekara, nekoliko malih radnjica na malom trgu: oštrač makaza, prodavnica zdrave hrane, kiosci štampe, filijale Beogradske banke... Sada se na tim prostorima uzdižu velelepne višespratnice, moderni stambeni prostor, naravno samo inostrane banke, nove, velike prodavnice, minimarketi...

Preko puta moje zgrade, jedan oblakoder sa 23 sprata nije uvršćen u velelepnu zgradu. Greškom arhitekte koji nije dobro ispitao zemlju na koju je postavio temelje zgrade, višespratnica se iskrivila - čitav metar. Često to proveravam upoređujući ivicu mog prozora i spoljnu ivicu višespratnice. Linija se pri vrhu toliko odmiče da je razlika možda i više od jedan metar. Stanari podmeću daščice ispod ormara, stolova, stolica i kreveta. Teško se navikavaju da piju mleko, vodu, pivo ili vino iz čaše koju drže stojeći jer ispod svojih nogu i poda ne mogu da podmeću daščice. Ne zna se da li je kakve sankcije zaradio nesavesni ili nestručni arhitekta.

Ulicama jure samo novi, moderni automobili umesto „fića" i Zastavinih "juga". Na trotoarima „logična" slika: ukoliko su kola „besnija", utoliko su drskije parkirana tako da zatvaraju prolaz pešacima. Kao mladi, pretrčavali smo preko ulice izvan prostora obeleženog štraftama za prelaz. Sada dugo čekamo dok se ne upali žuto svetlo.

S tim u vezi, setio sam se smešne situacije. Kao student, sa koleginicom Cvetanom, povratnicom iz Australije, prelazimo na Terazijama mirno ulicu van štrafte. Milicionar nam prilazi sa već spremljenim blokom da nas kazni. Brzo kažem koleginici da naizmenično izgovaramo tekst jedne engleske pesme (studirali smo engleski) tj. kao da se pitamo šta taj milicionar hoće od nas. Milicionar odslušao nekoliko Bajronovih stihova, a onda nam rekao na sočnom srpskom, uveren da tu njegovu poslovicu nećemo da razumemo: „More idite vi u p. m. A mi mirno nastavili da prelazimo ulicu na zabranjenom mestu.

Sada više primećujemo ne samo lepe nove zgrade, već i lepe, mlade devojke. Kao što je, po pravilu, - a ne mora da znači - nova zgrada lepa pa je i čovekova mladost po pravilu lepa. Ponekad sretnemo nekog starog poznanika, jedva se prepoznamo zbog naboranog lica i obradujemo se, sećajući se zajedničkog života u istoj ustanovi. Naravno, požalimo se na malo išijasa ili tahikardiju srca. Propagandne plakate se ne lepe više toliko na tarabama koje ograđuju gradilišta, već gledamo bildbordove u boji koji se menjaju kao slike u bioskopu ili televiziji.

Umesto velike rupe u dvorištu moje zgrade, gde su stanari odlagali kese sa đubretom, sada se uzdižu ogromni raznobojni kestenovi, borovi, jele, breze i ukrasno žbunje. Sve se obnavlja, zamenjuje. Sećamo se minulih godina i minulih prijatelja i poznanika kojih više nema. U mojoj šestospratnici u 24 stana umrlo je 16 stanara, a rodila se samo jedna beba. I nisu to bili „neki" ljudi. Umrlih 16 stanara se dobro seća, kao da su još tu među nama. Jer smo se družili, zajedno pili jutarnju kafu, razgovarali bez veze ili sa vezom o raznim pojavama i situacijama. Svako od njih je bio poseban i nezaboravljiv. Sve se menja, obnavlja, ulepšava, osavremenjuje - osim novog političkog života. Kad se jednom nametne uporno se održava, kao nove zgrade koje dugo opstaju.

Nova, velelepna zgrada umesto straćare je, naravno, lepša. Ali nema one topline kao radionica bravara kod koga smo sedeli dok nam je stari majstor urezivao novi ključ i istovremeno pričao nam o vremenu kad je bio kalfa, o starim vremenima koji su i za njega bila stara. Ako slučajno nismo imali kod sebe novac da platimo novi ključ, nije bilo problema. „Ma, komšija, platićete sutra kad ovuda budete prolazili", kazao bi stari bravar.

Kad čovek ostari, onda uživa u čitanju lepe literature za koju, dok je bio u radnom odnosu nikada nije imao dovoljno vremena. I nikako da se dovoljno načudi kako je mogao da toliko godina čeka da pročita lepu knjigu koja se na stranskom jeziku opravdano zove „beletristika" jer „bel" na francuskom znači „lep". Eh, ta stara dobra vremena - nepovratila se dabogda!