petak 26. jul 2013.
RSS

Jadni Kosta Trifković

Nestručna recenzija

Godinama nisam išao i pozorište iz razloga koji nisu u vezi sa pozorištem. A onda me moje dve učenice nagovorile da gledamo Pokondirenu tikvu u Narodnom pozorištu. Radovao sam se sedeći u blistavoj staroj dvorani i sećao se srećnih studentskih dana kad sam u istom zdanju gledao svaku predstavu na petoj galeriji jer je i onda bila najjeftinija.

Odmah mi je palo u oči da za sve te prohujale godine nijedan arhitekta nije primetio da su galerije konstruisane tako da gledalac ne vidi veći deo bine osim ako se jako nagne. Na sportskim stadionima sa svakog sedišta se vidi ceo teren i navijači sede normalno i ne moraju ni da se naginju, još manje da ustaju osim kad dobiju potrebu da opsuju majku sudiji što očigledno i navodno sudi prema debljini koverta koji je verovatno dobio sa strane. Sa nestrpljenjem sam očekivao da se podigne zavesa.

A kad je scena otvorena, dugo sam iznenađen zurio i ništa nisam razumeo, mada sam dobro video i dobro čuo. Prilično dugo nisam ni mogao da razumem jer su glumci samo sedeli nepomični i nemi. Pitam jednu od mojih učenica da nismo pogrešno razumeli šta je na repertoaru.

Sat i petnaest minuta sam se čudio šta se na bini dešava. Glumci su mi ličili na duhove svi u beloj odeći, sa čudnim frizurama koji bezglavo jure po začaranom prostoru, urliču, mašu i rukama i nogama i celim telom, gestikulirajući kao cirkuski klovnovi na vašaru. Ali, ne zato što su loši glumci, već što su zbog bedne plate pristali da igraju u tako „avangardno" režiranom komadu. A reditelj, kao da je diplomirao kod dr Laze psihijatriju, pustio sebi na volju da izvitopereno mašta nad komadom velikog pisca. Zurio sam sa nevericom pitajući se da li sam u pozorištu ili na balu duhova.

Na sceni sve vreme četiri stola. Imitacija bine na kojoj se izvodila neka Šekspirova drama kad je šuma predstavljana komadom kartona na kome je pisalo „šuma". Za prvim stolom sedela je ili skakala oko stola nesrećna pokondirena tikva mlatarakući rukama i nogama i vikala iz sveg glasa, valjda da je čuju i studenti sa pete galerije. Maltretirala je prijateljicu, služavku ili nekog momka koji se i on stalno drao, kreveljio i skakao a publika im aplaudirala i od srca se smejala.

Preko bine se jedna neodređena osoba kao sumnjivo lice upadljivo bez veze sve vreme ćuteći šetala po bini, sa jednog u drugi kraj a ja ne shvatam zašto gluvonemo korača po bini. Nije mi bilo jasno ni šta je u dnu scene jedan čovek sedeo okrenut leđima prema publici, nijednu reč nije progovorio, nekad se presvlačio do pojasa, drugi put spavao sa glavom na stolu.

Za drugi sto su takođe dolazili i odlazili opet gluvonemi parovi i jeli sendviče koje su poneli u pozorište. Jedan je za tim stolom bio originalan, kao čitao je neku knjigu i ćuteći i on, bacao list po list knjige na pod i otišao a da nam nije rekao zašto se tu našao kakva mu je ćutološka uloga sa bacanjem listova knjige ili nekog rukopisa dodeljena. U momentima, na sceni se ništa nije dešavalo, mukla tišina kao da je zao duh zaledio glumce za neko vreme.

Razočarala me i čudila i publika. Znatno veći deo je praskao od smeha, pljeskao za uspešno izvedenu dreku glumaca koji su izgovarali reči pisca komedije. Ostaće mi tajna zašto je publika aplaudirala ovako čudno režiranom Kosti Trifkoviću. Parter i galerije, ne baš popunjeni, podsećali su me, da opet kažem, na fudbalski stadion i navijače koji se dišu zajedno sa fudbalerima koji jedni drugima namerno lome noge i hoće da izvade oči sudiji što im je dodelio žuti karton, ali publika urla od sreće kad njihov klub postigne gol. Tu nema ni na terenu ni iznad terena ničeg, lepog i produhovljenog. Kao ni na pozorišnoj predstavi o kojoj s mukom pišem.

Pitam se ko prihvata ideju dramskog reditelja koji nudi „originalnu" zamisao kako da predstavi neko umetničko delo. Kao da je reditelj apsolutno samostalan da može da natera glumce da igraju po scenariju koji nema nikakvog smisla ni umetničke vrednosti. Zar ne postoji umetnički savet pozorišta, zar je upravnik pozorišta samo zato da se muči kako da glumcima obezbedi platu ne privirujući na probu da vidi kako je komad režiran ili je i on „avangardan".

Najstravičnije je da sam se našao u čudu i pitao ko je tu lud ili ja ili avangardni reditelj koji je završio pogrešnu akademiju. Malo sam se utešio kad sam posle predstave, sa koje sam pobegao na prvoj pauzi, od jedne od dve moje učenice preko interneta iste večeri dobio pismo u kome je navela da je duboko razočarana izvođenjem drame Koste Trifkovića i rezignirano rekla da ne zna kad će sledeći put ići u pozorište. Ona nije znala a ja za sebe znam.

Pokušaću da u novinama nađem stručnim, literarnim jezikom sročen prikaz ove verzije Pokondirene tikve da vidim kako je pozorišni kritičar objasnio smisao izvedene besmislice.