petak 26. jul 2013.
RSS

Moć i nemoć razmišljanja

 

Svaki čovek razmišlja. Svako na svoj način. Koliko ljudi - toliko načina razmišljanja. Domet razmišljanja u mnogome zavisi od stepena obrazovanja i životnog iskustva. Granica između stepena obrazovanja i životnog iskustva je neodređena. Nekad je životno iskustvo nadmoćnije od školskog obrazovanja. Čovek mora da razmišlja, inače bi bio robot bez svesti i osećanja ili obična ovca sa Peštera. U ovoj priči ograničiću se samo na jedno pretpostavljeno razmišljanje građana: šta se danas dešava u Srbiji, zašto se dešava to što se dešava i zašto se ne dešava ono što običan građanin Srbije želi da se desi.

Osnovno pitanje u ovoj oblasti razmišljanja je, u stvari, zašto ne možemo da živimo normalno kao ljudi u mnogim zemljama. Odgovor na ovo pitanje u većini slučajeva je negativan u odnosu na vlast: političari su lopovi, rasprodali su društvenu imovinu i po osnovu provizije zgrnuli značajne sume novca. Ukazuje se na činjenicu da neki ministri pre ulaska u vladu nisu imali ni „prebijene pare", a posle nekoliko godina ministrovanja imaju veliko bogatstvo, raskošne vile, dva ili tri automobila, jahte, idu na skupocena letovanja, a zimi na skijanje u ekskluzivnim skijaškim centrima. Mnogi iz vladajućih partija ne shvataju da takva razmišljanja, makar i da su samo delimično tačna, vode promeni vlasti. Ovakve kritike vlasti su omiljena tema opozicije, ali i ne samo opozicije.

Ovakve pojave se povezuju sa praksom u bogatim zemljama u kojima su šefovi država, ministri i ambasadori, javne ličnosti koje te položaje dobijaju zahvaljujući svom bogatstvu. Poznat je slučaj da je jedna ambasadorka Sjedinjenih Američkih država kupila ambasadorsko mesto u Rimu tako što je snosila sve troškove ambasade. U nekim slučajevima su i osrednji glumci birani za šefove država (slučaj američkog predsednika Regana, pa i Švarcenegera) preko kojih je krupni kapital obezbeđivao svoje interese.

Naš problem je činjenica da su nam vlade heterogene, sa jednom velikom i nekoliko malih partija, koje ucenjuju vodeću partiju. Sve partije, među njima i one minorne, imaju svoju viziju razvoja Srbije u svojim programima. U praksi se vodi drugačija politika, čiji je glavni cilj sticanje bogatstva.

I običan građanin, i bez naročitog razmišljanja, zna da neke partije dobijaju materijalnu pomoć iz inostranstva. Ali, takav prekršaj se ne može procesuirati iz mnogih razloga, uglavnom po osnovu maksime da se šut ne može boriti sa rogatim.

I dok se razmišljanje o vladajućim partijama kreće po poznatoj šemi između podrške i optužbe, doimanje prirode opozicionih partija je slično južnoameričkim džunglama bez infrastrukture i oznaka o jednosmernom ili dvosmernom pravcu kretanja. To je i razumljivo, jer se ne može znati kako će se neka opoziciona partija ponašati kad dođe na vlast. Po istoj osnovi je nelogično prebacivati opozicionim partijama da ništa konkretno nisu uradili za dobrobit naroda. Nelogično zato što opozicione partije ne mogu da grade puteve, mostove, da zapošljavaju nezaposlenu radnu snagu. Opozicionim partijama se može samo verovati na časnu reč ili ne verovati.

U razmišljanjima običnih građana postoji uverenje da ma koliko da vladajuće partije nemaju na svim položajima prave ljude, stručnjake, daleko je veća sumnja da opozicione partije imaju dovoljno kompetentnih kadrova za upravljanje državom. Najčešće se razmišlja: "zar ovaj da nam vodi državu".

U takvoj situaciji najrizičnije je razmišljanje da li uopšte treba glasati. Slaba strana takvog razmišljanja je što bi se bojkotom glasanja pomoglo najnepoželjnijim partijama da dođu na vlast. One partije koje bi morale da izvrše radikalne demokratske promene u vođenju države zasada ne ispoljavaju takvu nameru. Ukoliko do narednih izbora ne budu postavljeni bar temelji demokratskih promena, bilo koje partije da pobede na izborima, Srbija može doživeti Egipat, Libiju, Jemen, Siriju...

Šojić je mudro izmislio naziv za svoju virtuelnu partiju - „Partija zdravog razuma", karikirajući zdrav razum naroda. U stvarnosti, budućnost Srbije zavisi od mogućnosti da pobedi zdrav razum naroda.