petak 26. jul 2013.
RSS

Miroslav Ilić je izuzetak

U srećnija vremena kada se tačno znalo ko narodnim pesmama sme da se bavi, a ko ne, ova vrsta muzike je bila neprikosnovena. Napadali su je, uskraćivali u medijima, ali ona je suvereno vladala i na svoju stranu privlačila najveći broj slušalaca.

Anketna služba TV Beograd objavila je 1981. da je 93 odsto ispitanih izjavilo da isključivo ili najčešće sluša novu narodnu muziku, a tek sedam odsto da je posvećeno samo zabavnoj (1985. taj odnos je bio 92:8). Pojavili su se Brena, Miroslav Ilić, Vesna Zmijanac i niz drugih pevača iz Srbije i BiH. Koncerti na stadionima i u sportskim halama bili su redovna pojava, a tiraži ploča išli su i od 500.000 do milion. Narodnjački list Sabor dosegao je tiraž od 180.000, dok se pop-rok časopisi nikad nisu mogli da održe.

Krajem osamdesetih utihnuo je „novi rok talas“. Pop muzika je gotovo prestala da postoji. Hrvatski muzičari više nisu dolazili, a sve ređe su to činili i oni iz BiH. Žalili su se da ovde više nema publike za njih. U Srbiji je ostala praktično samo jedna muzika - narodna. NJen zvuk je dopirao odasvud - iz stanova i kuća, kancelarija i proizvodnih hala, iz automobila i restorana. To je bilo vreme njene potpune dominacije. A onda se desilo nešto neverovatno, prosto neshvatljivo, neočekivano. Sredinom devedesetih narodnjački deo estrade, odjednom, masovno, bukvalno preko noći, zaposeli su - rokeri. Za tren, narodnjačka scena je pretvorena u zabavljačku. Umesto lepe narodne pesme sada smo na tom mestu slušali zabavnu. Harmonika je nestala, a glavni instrumenti su postali sintisajzeri i električna gitara. Proterani su narodni orkestri, a ustalili su bendovi čiji su članovi izgledom jasno govorili da pripadaju sasvim drugom miljeu. Mnogi su i do danas ostali mišljenja da to što se desilo uopšte nije bilo slučajno, već je rezultat dobro osmišljenog i još bolje realizovanog plana da se narodna muzika koja je bila bez premca i gušila sve druge nekako pobedi.

Do sredine devedesetih narodna muzika je suvereno vladala potiskujući sve ostale u drugi plan ne dozvoljavajući im da steknu značajnije pozicije. Ali dolaskom rokera, sa takvim kompozicijama koje su obezbeđivale dominaciju se prestalo i to naglo, odjednom, kao da je presečeno. Takve pesme više nisu snimane niti je obnavljan pevački kadar. Danas tu muziku čuvaju izvođači koji su već uveliko u šestoj i sedmoj deceniji života i kao takvi oni više nisu interesantni ni svojim vršnjacima, a kamoli mladima. Miroslav Ilić je izuzetak, ali on je sad napunio 57 godina i pitanje je koliko će još biti zanimljiv.