petak 26. jul 2013.
RSS

Vreme je za život

Društvo na nepravi način pokušava da teorijski ubedi mlade bračne parove da je „Vreme za bebe". Reklamom na televiziji umesto ekonomskom pomoću mladim majkama. Društvo na neefikasan način pokušava da stvori nova radna mesta za nezaposlene. Očekujući strane investitore, umesto da pomogne nezaposlenima da se zaposle tamo gde je radna snaga potrebna. A vreme je i za bebe i za normalan život odraslih.

Ljudi su svesni teške ekonomske situacije, ali se uglavnom zadržavaju na toj konstataciji i izlaz nalaze u revoltu, napadima na vladu, uz „podršku" političkih partija koje od takvog raspoloženja žive, postoje, boreći se za vlast, tj. za ugodne položaje partijskih funkcionera i istaknutih aktivista. Društvo bi trebalo da inicira promenu odnosa prema sadašnjoj situaciji u zapošljavanju. A promena je u shvatanju da u ovako teškim okolnostima, čovek mora da se orijentiše da radi što može, makar to trenutno ili u početku i ne bilo ono zašto su se školovali i želeli da rade. Unutrašnjost Srbije vapi za radnom snagom. Ali ne za kancelarijske službenike i fabrike (kojih nema dovoljno), već za rad na selu.

Kad bi neki institut istražio koliko ima u Srbiji napuštenih seoskih domaćinstava i domaćinstava sa samo jednim ili dvoje starih ljudi, iznenadili bismo se zaključkom da bi usmeravanje nezaposlenih ka celu smanjilo nezaposlenost do margine. Život na selu ima svoje čari i lepote. e. Čari neuporedivo lepše, korisnije i zdravije od beogradskog asfalta.

Ukazaću na jedan nedovoljno poznat primer kako su Finci skoro „preko noći" zaposlili pola miliona izbeglica iz oblasti koje su u ratu sa SSSR izgubili. Država je, po završetku rata izbeglicama dala izuzetno povoljne kredite da kupe zemlju, šume, mehanizaciju i sve što je neophodno poljoprivrednom gazdinstvu. Projekat je idealno uspeo. Finci nisu imali napuštena seoska gazdinstva, ali imaju prostranu zemlju, dva puta veću od bivše Jugoslavije a samo nešto preko 5 miliona stanovnika. Lako se našla zemlja za izbeglice.

Naš slučaj se može rešiti u principu na isti, „finski" način. A to znači: da se formira Ministarstvo za zapošljavanje koje bi razradilo mehanizam stvaranja mogućnosti da nezaposleni prihvate život u svom seoskom gazdinstvu. Projekt nije jednostavan, ali se sve radnje mogu organizovati. Naravno, bitno je da Ministarstvo raspolaže sa dovoljnim sredstvima kojima bi naglašeno povoljnim kreditima, podstaklo zainteresovane da promene način života i sredinu. Bar do vremena kada bi se mogla naći radna mesta koja odgovaraju školskim kvalifikacijama, ako bi neko posle i hteo da napusti selo. Dve tv serije, „Moj rođak na selu" i „Selo gori a baba se češlja" imaju istu poruku kao TV reklama „Vreme je za bebe".

Život na selu se danas ne kreće po uzoru na seoska gazdinstva opisana u pričama Laze Lazarevića ili Stevana Sremca. U Finskoj sam video jednu kompjuterizovanu stočarsku farmu u kojoj jedan mladi bračni par opslužuje 30 krava muzara. Kompjuter sam dovodi krave na mesto gde se, takođe kompjuterski, obavlja muža. I stajsko đubre se ne iznosi iz štale ni kolicima ni traktorom, već izvlačenjem celog poda štale pomoću mehanizma i motora pri čemu vlasnik ne mora čak ni da pritisne dugme na tasteru, jer je sve unapred isprogramirano.

Košenje i baliranje sena je takođe mehanizovano. Kompjuterska i klasična tehnologija su toliko razvijeni da se i kod nas mogu primenjivati ako se dobiju povoljni krediti za mehanizaciju i kompjuterizaciju.

U takvim uslovima život na selu bi se mogao uporediti sa poznatom praksom u razvijenim zemljama u kojima mnogi ljudi ne žele da stanuju u gradu, već u prirodnom ambijentu, izvan grada u kome su zaposleni.
Za ostvarenje ovakvog projekta, naravno, potrebno je da naše društvo iz temelja promeni politiku u oblasti poljoprivrede, stočarstva, povrtarstva i života na selu.