Ukoliko se više približavaju izbori, sve bučniji su pozivi za promene. Sve gromoglasnija su obećanja da će nam biti bolje ako glasamo za ovu ili onu stranku koja će navodno ostvariti promene. Ali, nije sporno da su nam neophodne promene, već kakve su nam promene neophodne i koje su snage koje će ostvariti te promene. I još: pre nego što se pristupi promenama moraju se izvršiti temeljne promene u političkom životu zemlje, pre svega u partijama.

Najbučniji u zahtevu za promene su one stranke koje nemaju realne programe, a imaju jedini cilj osvajanje vlasti, radi vlasti. To se pe svega odnosi na Srpsku naprednu stranku Tome Nikolića. Ali, najgrublji, najočevidniji primer negativnog odnosa prema neophodnim promenama su mahinacije virtuelnog „stručnjaka" Dinkića. Kampanja veštački stvorenog bloka Ujedinjenih regiona Srbije ima samo jedan cilj: da lažnom konstrukcijom boljeg položaja opština i regiona, spase Dinkićeve „stručnjake" od nestanka sa političke scene Srbije. Polupodrška Demokratske stranke Dinkićevom projektu nije uverenje da je njegov projekat dobar i bezopasan, već strah da bi bez Dinkićevog bloka ujedinjenih regiona postojala realna opasnost da na vlast dođu prefarbani Šešeljevi radikali.

Takva pobeda Demokratske stranke bila bi Pirova pobeda i produžetak agonije Srbije do velikih socijalnih nemira. Tadićeve demokrate ne treba da se oslanjanju na Dinkićeve glasače, već na pridobijanju glasova u narodu koji teško živi suštinskim promenama. Pravi stručnjaci su dokazali štetnost Dinkićevog programa. Dinkićev „projekat" je u toj meri opasan za Srbiju, da o njemu ne mogu samostalno odlučivati partije u parlamentu, već se mora čuti glas najšire javnosti i naročito stručnjaka.

Pobeda Tominih i Vučićevih jurišnika izaziva opravdani strah i naroda i postojeće vlasti. Činjenica da prema procenama skoro polovinu glasača čine Tomini sledbenici ne treba matematički shvatiti. Srpska napredna stranka zloupotrebljava nepovoljno stanje našeg društva - fenomen koji nije nepoznat u istoriji - koja podstiče i glasače SNS u uverenju da će dolazak na vlast Tome Nikolić i Aleksandra Vučića izvući Srbiju iz krize. To uverenje, međutim, nije nepromenljivo. Narod u celini strahuje od partija kojima je jedini cilj osvajanje vlasti iz koristoljublja. Neće Toma Nikolić moći - čak i kad bi to želeo - da obezbedi ugodne fotelje za milion svojih pristalica, već za uzani krug vrha stranke.

Strah Demokratske stranke od gubitka vlasti proističe iz nesagledavanja kakve su nam promene zaista potrebne. Ostale partije, kao Šešeljevi radikali, Koštuničina nemušta stranka, anacaionalna liberala stranka Čede Jovanovića, Dačićevi socijalisti, nespremni za konačno oslobođenje od Miloševićeve politike, izgubljena stranka Vuka Draškovića - one još manje da i ne pominjemo - će, ako ne dođe do ozbiljnih promena, i ubuduće samo služiti kao jezičak na vagi politike.

Umesto prazne halabuke opozicije sa zahtevom da se ukloni sadašnja vlast, u vremenu do izbora glavnu reč treba da imaju pravi stručnjaci koji treba da ukažu na prave promene koje moraju da prihvate bilo postojeća vlast ili opozicija koja se bori za vlast. Sitne popravke aktuelne politike vladajućih partija i nespremnost za kadrovske promene, ne mogu biti zamena za temeljne promene zasnovane na naučnom sagledavanju puta izlaska iz krize.

Ne treba gubiti iz vida da Srbija nije društvo izolovano od spoljnjeg sveta i nastojanja i prijatelja i neprijatelja Srbije da utiču na promene. Suštinsko pitanje nije da li će ili kada će Srbija biti primljena u članstvo Evropske unije. Suštinsko pitanje je: mogu li neophodne promene izvršiti reformisane demokratske snage ili nedemokratske populističke partije. Drugim rečima dilema je: izgradnja istinske, funkcionalne, humane i socijalne demokratije ili prepuštanje sudbine Srbije svojevrsnim diktatorskim snagama. Pouke iz bliske prošlosti nas upućuju na pravi izbor.