petak 26. jul 2013.
RSS

Dečije igre nekad i sad

 

Dečje igre u Srbiji, u prvoj polovini 20-og veka su bile društvene, znači kolektivne, najčešće zajedničke za dečake i devojčice. Evo nekoliko primera.

Fota

Za ovu igru je važno da u njoj učestvuje podjednak broj dečaka i devojčica. Igra počinje tako što svaki učesnik preda organizatoru igre neki mali predmet, zalog. To je mogla da bude olovka, perorez, gumica, kliker, mala lutka, šnala za kosu i slično.
Organizator ode u drugu sobu i na ceduljicama za svaki dobijeni predmet napiše šta će vlasnik zaloga morati da učini da bi dobio natrag svoj zalog. Onda se vrati u prostoriju kod ostalih, uzima iz kape jedan po jedan predmet zajedno sa prikačenom ceduljicom i pita: "Čiji je ovo zalog?" I kad se vlasnik zaloga oglasi, organizator mu saopšti šta mora da učini da bi dobio natrag zalog.

Uspeh igre najviše zavisi od organizatora. On mora vrlo dobro da zna, na primer, ko se kome u tom društvu dopada, mora da poznaje neke posebne navike učesnika igre, ali i da bude duhovit, da smisli šaljiv otkup kojim neće nikoga uvrediti. Zahtevi za otkup mogu, na primer, biti ovakvi: Jovani: "Poljubi Miloša u vrh nosa". Đoki: "Operi noge u kupatilu. “ Organizator je dobro obavio svoj posao ako je pogodio da je Jovana jedva čekao priliku da poljubi Miloša, makar u vrh nosa. Ali i da Đoki ne bi bilo na odmet da opere noge jer je baš tog jutra u žurbi zaboravio da opere noge.

Školice

 Ova igra je bila samo za devojčice. U dvorištu, ili na trotoaru ulice kredom se nacrta šest jednakih kvadrata, po tri u redu. Na početni kvadrat devojčica stavi parče crepa, a onda, skakućući na levoj nozi, gura crepljiku u naredni kvadrat. Ako pritom crepljika preskoči naredni kvadrat, ili ako stane na liniju između dva kvadrata, igra je za devojčicu završena i ona ustupa mesto drugarici. Cilj je da se bez pogreške progura crepljika kroz svih šest kvadrata. To je moglo da znači da devojčica uspešno prelazi u školi iz jednog u drugi razred.

Zuce

 Zuce je uglavnom bila igra za dečake mada je igraju i devojčice. Za početak mora da se prijavi "dobrovoljac-osuđenik". On prebaci levu ruku preko desnog ramena tako da mu je šaka otvorena nagore, pri čemu desnom rukom zaklanja levo oko da ne bi mogao da vidi nikog pored sebe. Iza njegovih leđa su ostali učesnici igre.
Neko od učesnika igre lako udari "osuđenika" šakom po njegovoj ispruženoj šaci i tada svi iza njegovih leđa zuje. Zato se igra i zove "zuce". Ako "osuđenik" pogodi ko ga je udario, taj zauzme položaj "osuđenika" i igra se nastavlja.

Ima još mnogo zanimljivih dečjih igara koje su deca nekada igrala, naročito u oblasti sporta. Starije generacije se sećaju fudbalske lopte napravljene od starih čarapa, zvane „krpenjača“, ili drvenih lopatica koje su imale funkciju teniskog raketa. Sada nema potrebe za krpenjačama i drvenim lopaticama.

Svaka nacija čuva dobre tradicije u svim oblastima života, starijih i dece. Smisao ovog napisa je da se ukaže na pogubnost sadašnjih kompjuterskih igrica, u kojima dete samo provodi u zatvorenoj prostoriji po više sati. Ali, što je posebno važno, ako se dete samo igra, ono se navikava na odvojenost od ostalih drugara i drugarica pa se tako gubi društvenost, ne samo u igrama, već u životu kada deca ne budu više deca.

 

Tagovi: