petak 26. jul 2013.
RSS

Priča o vremenu

Jednom, davno, pre beskrajno mnogo milijardi svetlosno vremenskih godina niodčega je nastalo vreme i ostalo velika, neodgonetljiva zagonetka - kao i kosmos. Vreme i kosmos - kao što se zna, ili ne zna - nemaju ni početak ni kraj i čovek se uzalud trudi da utvrdi kako su, kada i od čega nastali, jer ništa ne može da nastane bez vremena i niodčega. Nećemo nikada saznati ni šta je bilo pre početka vremena i kosmosa, baš kao što kravi nikada fiziološko mentalno ne može da bude jasno zašto ne zna da čita Šekspira.

Te tajne nikada nećemo saznati, ne samo mi nego ni buduće generacije, ukoliko uopšte opstanemo na pregrejanoj planeti Zemlja. Nećemo saznati ni šta će biti sa svemirom kad se jednom, nakon beskrajnog vremena toliko raširi da mora da se raspadne, pukne kao balon i sunovrati u crnu rupu. Mada će neki kosmos ipak morati i dalje da postoji i u crnoj rupi, kao što ostaci propalih imperija ostaju na nesreću čovečanstva i sirotinje.

Ali mene trenutno ne interesuje kosmos, već samo vreme, ovo naše, danas. Čovek je od vajkada komunicirao sa vremenom, razmišljao o njemu, koristio ga kao novčanicu za plaćanje ili mito, ili kao opomenu, kao lek za tugu i zaborav, kao metar za premeravanje trajanja i izgradnje ili izvođenja nečega ili ostvarenje nekog, bilo kojeg i bilo kakvog cilja. I ko sve zna zašto. „Vreme je novac“, „Vreme je zlato“, „Vreme će izlečiti“...

Vreme se različito doživljava zavisno od toga ko ga doživljava i u kakvim uslovima. Čoveku koji boluje od neizlečive bolesti vreme je mučitelj. Gladnom je vreme predugo, nesnosno kao i nezaposlenom koji uzaludno traži posao, a treba da ishrani dečicu. Alkoholičaru i narkomanu bez alkohola i droge vreme je neizdrživo, zbog čega moraju da razbijaju izloge na zlatarskim radnjama ili bankama. Zaljubljeni želi da vreme traje beskrajno. Razočarani da mračno vreme što pre prođe. Mladi uglavnom ne razmišljaju o vremenu, deca i ne znaju šta je vreme osim da u određeno doba moraju da prestanu da se igraju, da na vreme obeduju, spavaju, bude se, idu u školu, opet se igraju i tako sve iznova.

Starom čoveku vreme je dokumentarna, dnevnička knjiga u kojoj je precizno, makar napisana po želji vlasnika, u kojoj je opisan njegov život koji se neminovno bliži kraju. Stari čovek okrivljuje istovremeno i sebe i vreme za sve neprijatnosti i nesreće koje je u životu imao ili još ima, ali vremenu odaje i priznanje za doživljene lepote. Naravno, sve ovo napred napisano spada u svet dokonog razmišljanja, svet mašte, filozofije i istraživačke nauke.

Međutim, praktično i prozaično naš čovek, legalni građanin demokratske Republike Srbije, doživljava vreme sa mnogo pitanja, na primer: koliko će siromasi dugo živeti u bedi, a "uspešni biznismeni" u izobilju. Odnosno, koliko će javnom tužiocu biti potrebno vremena se usudi da onemogući "uspešnima" da i dalje pljačkaju društvo "po zakonu" i narodu vrate oteto. U takvim uslovima vreme je okrutno, nemilosrdno, nehumano za sve njegove korisnike - i za siromahe i za „uspešne“ milijardere.
Za političare na vlasti vreme je želja za beskraj, za opoziciju je izraz nestrpljenja. Političari na vlasti ne žele kraj vremena, opozicionari veruju da će se vreme onih na vlasti završiti već sutra, ove jeseni ili na proleće ili na jesen sledeće, ili, ako već ne može drugačije, neizbežno u redovno vreme.

Mudar je čovek koji zna, ume ili ima sreće da iskoristi vreme kao, na primer, dobar student srećnik koji je dobio stipendiju da doktorira. Tu stipendiju će da iskoristi za sebe, eventualno i u korist društva, što će zavisiti od toga da li će ostati u zemlji ili otići u inostranstvo da tamo naplati svoje znanje stečeno u siromašnoj otadžbini koja ne može ili ne ume da mu obezbedi bolji život i unapređenje njegovog znanja. I pljačkaš, onaj sa fantomkom i onaj nevidljivi ispred berzanskog kompjutera i digitrona, zavaljen u kožnu fotelju sa čašom viskija u ruci i sa seksi sekretaricom na kolenu, žure da iskoriste vreme u koje još mogu da ostvari svoje lukave i vešto smišljene ciljeve i želje.

Na kraju, ma kako i ma šta mislili o vremenu, proizilazi da je vreme čudna, neshvatljiva univerzalna, neizmenjiva trajna roba, nemerljivo skupo sredstvo čoveku za njegove razne potrebe, želje, planove i ciljeve, plemenite ili prljave. Srećan su čovek i društvo koji shvataju moć i mogućnost vremena.