petak 26. jul 2013.
RSS

Razgovor gluvih ljudi u Badenu

Šta se pokazalo posle neuspelih i dodatnih razgovora u austrijskoj banji? Pokazalo se da ni u startu nije trebalo da akcenat bude na pregovorima sa Šiptarima jer je bilo jasno da oni neće pregovarati ni o čemu drugom do o nezavisnosti. Ako je naša zemlja već morala da pristane na pregovore sa Šiptarima da ne bi bila optužena da odbija pregovore, naša delegacija je morala sve vreme da u stvari pregovara sa sa Amerikom, a ne sa Ahtisarijem i Šiptarima. Hašim Tači je nekoliko puta izjavio da, „i kad bismo pregovarali još 100 godina, mi nikada ne bismo odustali od nezavisnosti“. Zašto mu nismo poverovali?

Tužno je bilo ponižavanje kad su naši političari jurili po svetu ubeđujući Ameriku da je nezavisnost Kosmeta nemoguće rešenje. Mesecima smo pokušavali da prikažemo kako se tobože naš položaj poboljšava, da će Amerika i Evropska unija možda promeniti svoj stav. Trošili smo i vreme i mnogo novca za uzaludni trud. Iako smo sve vreme bili svesni da o statusu Kosmeta ne pregovaraju Šiptari, već Amerika, i to ne zbog Šiptara već zbog svojih egoističkih, neoimperijalističkih interesa.

Kosmet jeste istorijski i pravno srpska zemlja i prema rezoluciji UN 1244. I nije bilo logike da o statusu Kosmeta pregovaramo sa Šiptarima. Pogotovo od onog momenta kada im je zločinac Bil Klinton obećao nezavisnost i za to dobio svoj spomenik u centru Prištine. „Hvala Ameriko“!

Pregovarati sa Šiptarima u takvim ili bilo kakvim drugim uslovima bilo je onoliko besmisleno kao kad bi istražni sudija pregovarao sa notornim zločincem da li da protiv njega podigne optužnicu. (Protiv Hašima Tačija i Agima Čekua i mnogih drugih OVK zločinaca Srbija je odavno podigla optužnicu), pa ako se ne sporazumeju „kompromisno“, da se obrate „međunarodnoj zajednici“ Amerike da posreduje i odluči.

Svakako da je opravdano što i naša zemlja i Rusija zahtevaju nastavak pregovora. Ali, to ne mogu biti ponovo pregovori sa Šiptarima. Oni su se sami isključili iz pregovora i naša delegacija bi jedino trebalo da bude saglasna sa njima i kaže im: „Slažemo se, ni mi sa vama nećemo više da pregovaramo“.

Logično i neminovno je da budući pregovarači budu s jedne strane Amerika uz tehničku podršku Evropske unije i Rusije i Srbije s druge strane i to ne po evropskim banjama već u Ujedinjenim nacijama. U tim razgovorima naši predstavnici nemaju potrebe da po ko zna koji put detaljno obrazlažu naše stavove, već da se usredsrede na predočavanje šta se može desiti na Balkanu, u Evropi i drugde, uključujući i sudbinu Ujedinjenih nacija i očuvanja mira u svetu ako Amerika ostane na stanovištu da Kosmet treba da dobije nezavisnost.

Bratstvo po oružju i kriminalu između Amerike i Šiptara je jednostrano. Dok Amerika opstaje na obećanju koje je dala Šiptarima o nezavisnosti, njihova ljubav će trajati. Onog momenta, ako bi Amerika promenila stav, Šiptari bi se latili oružja i porušili ne samo preostale srpske manastire, već i Klintonov spomenik. Kako bi Amerika reagovala ne zavisi samo od Amerike.

U predstojećim pregovorima o statusu Kosmeta u Ujedinjenim nacijama neće se razgovarati o decentralizaciji i srpskim opštinama na Kosmetu, već o alternativi - nestanak Ujedinjenih nacija i haos u svetu ili zajednički napor svih zemalja u rešavanju problema u svetu. Trenutni odnos snaga će odlučiti, što sigurno ne znači da bi nasilničko rešenje bilo trajno.