petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Visibabe

U brdovitoj zemlji na Balkanu živeo je jednom jedan stari čovek koji je na krhkim, umornim nogama ili na leđima nosio 86 godina i još neki mesec. Živeo je u maloj kućici na ivici šume koja se zove Zabran.
Iako u toj šumi ništa nije zabranjeno osim sirotinji koja skuplja suve grane za ogrev, da seče žive grane.

Nekad je u toj šumi gospodar Srbije koji je kasnije podario ime varošici Obrenovac podario svoje ime, uz pomoć svojih slugu gajio u toj zabranskoj šumi svinje koje su se same hranile žirom i dereglijama ih izvozio u Beč na trpeze austrijske gospode. Nekad je u tom Zabranu bilo puno zečeva, srndaća, fazana, štiglica, detlića i žujki. Sada ih više nema. Oterali su ih brze limuzine i bučni bajkeri. Nebom i šumom su zagospodarile vrane i po koji jastreb. Ali, ostalo je - šumsko cveće.

Pošto je nakon odlaska u penziju predavao finski jezik, učenici su ga zvali Profesor. To ime će autor u ovoj priči prihvatiti. U prve prolećnje dane profesor bi navukao gumene čizme i lutao po šumi tražeći šumske ljubičice, zumbule i visibabe. Te zime, kada počinje ova priča, koja se još nije ni predstavila kako to zimi priliči, u Zabranu su se pojavile - visibabe. Ugledavši visibabe koje su izbile između žutog lišća, profesor je zastao. Ne samo da se nagleda tih belih lepotica, već zbog simbolične slike. Bele kapice visibabe, nežne kao bebe koje su tek prohodale, probijaju se između usahlog, žutog lišća. Lepota izrasta iz truleži.

Profesor je imao naviku da sve oko sebe posmatra iz ugla položaja čoveka u društvu. Ako bi uzeo knjigu da čita, prvo bi pomislio kako je tragično što mladi sve manje čitaju knjige a više zure u monitor interneta. Ako kupi deset okruglih hlepčića, odmah mu pada na pamet da u Africi svakog dana umire nekoliko desetina dece od gladi. Ako nežni strukovi belih visibaba izmigolje između požutelog lišća, profesor će to protumačiti da i u društvu njegove Srbije mora dobro da pobedi zlo.

Vratio se u svoju kućicu koju je zagrevala finska saunska peć, legao ispred svog kompjutera i počeo da piše priču o visibabi. Od čega da počne? Da li od svojih učenika finskog jezika koji uče teški, neobičan jezik, ne bi li sebi obezbedili život i rad u toj dalekoj, bogatoj i lepoj jezersko - šumskoj zemlji. Njihov trud podseća na bele visibabe u žutom lišću. Ili, možda da počne sa ribicama koje je pecao na splavu na Savi. Da, možda baš sa ribicama. Posle je shvatio da je to bio ne samo dobar nego i srećan izbor.

Svakog jutra dolazio je na splav gde bi ga dočekao ljubazni vlasnik koji bi mu doneo ribarsku „fotelju“, suncobran i pribor za pecanje koje je profesor ostavljao na čuvanje po završetku jutarnjeg ribolova. Uživao je u pecanju ne da bi pržio i jeo ribe, već zato što je, kadgod bi zabacio najlon, istog trenutka majušna ribica povukla i zakačila se. To mu je pričinjavalo zadovoljstvo. Da odmah, bez problema dobije nešto što želi a što u svakodnevnom životu ne može da dobije. Zadovoljstvo je uvećavala jedna njega mala kuca koja je, za divno čudo, mogla za nekoliko minuta da proguta 40-ak ribica.

U početku nije obraćao pažnju na zembilj na splavu pored mesta gde je pecao. A i zašto bi. Zembilj kao svaki zembilj, verovatno sa peškirom ili možda još sa nekom kremom koje žene obavezno nose u zembilju na plaži ili u gradu u skupocenoj tašni sa ukrasima od veštačkog dragog kamena. Brzo se, međutim, ispostavilo da je taj zembilj bio najava ove priče.

Jednog sunčanog dna duvao je snažni vetar pa je profesor imao problema kako da pričvrsti veliki suncobran koji ga je štitio od prejakog sunca.
„Mogu li da Vam pomognem? “, obratila mu se jedna mlada žena.
Žena je ležala na velikom peškiru tik uz profesora upijajući sunčeve zrake. Nije imala potrebe da pocrni jer joj je nežna koža bila prirodno tamnjikava. Telo je imala kao devojčurak, tanko i lepo izvajano, prirodno prosede plamenove kose i oči lepe i tople kao sjaj crnog safira na jutarnjem suncu. Imala je možda između 30 i 40 godina. Profesor se malo iznenadio jer nije očekivao pomoć od žene, već od nekog drugara. Promumlao je nešto uz osmeh i prihvatio pomoć. Suncobran je bio ubrzo pričvršćen, mlada žena se vratila na svoj peškir uzela iz svog zembilja knjigu a profesor nastavio da izvlači iz vode sitne ribe.

Onda ga ja u jednom trenutku mlada žena, za koju se kasnije saznao da se zvala Milunka ili Mona, upitala da li želi da se upozna sa njenim suprugom Životom, koji je na drugom kraju splava čitao neku knjigu. Naravno da je želeo. Dva sata kasnije svi troje su sedeli u dvorištu profesorove vikendice pod lipom i pili hladno pivo.

Profesor se prijatno iznenadio kad je saznao da su novi poznanici profesori filozofije. Bilo je to prijatno osveženje za njegovo društvo u vikendici. Nastala je promena i u profesorovoj navici u čitanju knjiga. Godinama je svakog dana čitao romane na finskom jeziku, najčešće priče Agate Kristi. Učenicima, koje je podstcao da takođe svakog dana čitaju finske tekstove, objasnio je da voli knjige Agate Kristi zbog zanimljivog finskog prevoda. Sada su se uz finske romane profesorovoj navici priključili stari grčki filozofi o kojima je neodovoljno znao. Iznenadio se koliko su mudre reči starih Grka bile upućene njegovoj Srbiji. Druženje je nastavljeno i u Beogradu gde se profesor posle letnjeg boravka u vikendici vraćao.

Ispostavilo se da su razgovori o filozofiji bili za profesora dragocena dopuna njegovih razmišljanja o društvenim problemima Srbije o kojima je često pisao u elektronskom izdanju jednog beogradskog lista. Koliko se to prijateljstvo razvilo, govori i zajednički doček Nove, 2012 godine u profesorovom stanu. Svi troje su Novu godinu dočekali u pižamama jer su skoro celu noć uz piće i iće razgovarali o filozofiji.

Profesor je odmah shvatio šta se dešava. I on i njegovi novi prijatelji su želeli da upoznaju nepoznate ljude. Kao Lari Darel u romanu Somerseta Moma „Oštrica brijača“, budući uveren da je upoznavanje drugih ljudi ogromno bogatstvo koje čoveka može da učini srećnijim. Ali ne samo puko upoznavanje, već i zajedničko traženje odgovora na večita pitanja, ima li Boga i zašto je toliko nepravde u svetu. Međutim, glavni deo ove priče počinje sa izvesnim skoro banalnim problemom Naime, profesor je veoma skroman čovek. Nikada nije bio do kraja uveren da ono što radi nešto naročito vredi. I tako je jednoga dana Moni postavio sledeće pitanje:
„Mona, zašto, za ime sveta, gubiš svoje dragoceno vreme da se družiš sa starim čovekom koji se po mnogo čemu razlikuje od tebe? “
„Naprotiv. Mi se uopšte ne razlikujemo. “
„Zar ne primećuješ da se čak i različito oslovljavamo? “
„ Primećujem, naravno, ali to je izraz poštovanja za Vaše godine. “
„Samo zbog godina? “
„I zbog godina. U svemu ostalom mi smo isti. “
Onda je Mona nastavila da objašnjava. „Mi smo, u stvari, neka vrsta intelektualnih ljubavnika. Isto ili slično mislimo o životu, o društvenim problemima, o odnosima između ljudi. “
„To sa intelektualnim ljubavnicima je nejasna formulacija, “ rekao je profesor.
„Ma, nije. Naprotiv. Ponekad pomislim da sam se u stvari čak malo udala za Vas, iako sam srećno udata. Taj mali, komad dodatnog „braka“ nema nikakve veze sa mojim brakom sa kojim sam zadovoljna. Ovde je reč o zajedničkoj ljubavi prema intelektualnim vrednostima. Da nije jezički i pojmovno neprijatno, mogla bih dakažem da se i moj suprug malkice oženio sa Vama. “

Na tu izjavu se Moma i sama nasmejala a profesor se zagrcnuo od asocijacije sa nekom blentavom ponosnom paradom.
„Dobro, “ nastavio je profesor o svojoj nedoumici. „Evo, ja imam nekoliko desetina učenika kojima sam predavao ili još predajem finski. Oni svi kažu da me vole. A j mislim da kod većine njih, ta njihova ljubav nije čak ni ono englesko lajkovanje, već samo poštovanje pomešano sa makar malim, majušnim, nevidljivim interesom. Zato sam skeptičan prema većini mojih učenika. “

Mona je pažljivo ali malo zamišljeno slušala profesorovo razmišljanje. A onda je rekla:
„Moguće je da ste u tome što ste rekli donekle u pravu. Ali samo donekle. Naime zaboravljate da učenici često vole nekog svog profesora u školi. I tu nije reč ni o kakvom interesu. Vole profesora zbog njegove učenosti ali i zbog načina na koji svoje znanje prenosi. Sa koliko ljubavi i poštovanja prema učenicima. “
„Dobro, to sa učenicima. Imam nekoliko veoma dragih i iskrenih prijatelja koji mi mnogo znače. Čine mi život bogatijim. Ali ima i drugačijih.
„Koliko se sećam, “ rekla je Mona, „ od Vas sam čula za onu rusku mudrost da u svetu ima mnogo učenih a malo umnih, mnogo poznanika a malo prijatelja. “
Profesor se nasmešio. Setio se da je Moni zaista to jednom pilikom rekao tu rusku mudrost na ruskom jeziku.

Da li je posle ovog razgovora došlo do zbližavanja profesorovog i Moninog mišljenja o upotrebi glagola „voleti“ ne zna se. Jedino su oboje osetili da ih nešto privlači, da je njihovo druženje posebne vrednosti.
Intelektualno druženje, međutim, nije igranje klikera i školica. Ono je puno iznenađenja isprepletano sa svakodnevnim doživljajima. Na primer, u sred citiranja Platona ili Heraklita, samo Monino prisustvo izazivalo je neka zapažanja koja se mogu ali i ne moraju obući u reč. To je Moni hteo da saopšti na komplikovan, finski takoreći pridevski način.

„Mona, u finskom, kao i u srpskom jeziku ima mnogo reči koje govore da je neka osoba lepa, pametna, draga itd. U finskom su dve reči iz te oblasti i slične ali i vrlo različite. Suloinen znači ljubak, mio, drag, sladak. Druga reč, sievd je mnogo šira i znači: lep, privlačan, inteligentan, dobar, zgodan... Dakle, neka mlada žena ili devojka može da bude suloinen ali ne mora da bude lepa, privlačna, inteligentna. I obrnuto može da bude lepa, privlačna i inteligentna ali ne mora da bude i ljupka, mila, slatka. “
„Hvala na komplimentu“, nasmejala se Moma. „Zar mislite da nisam shvatila da se vi dvoumite da li sam ja suloinen ili sievd. Dakle koji sam od ta dva prideva? “
„Nijedan odvojeno, već - suloinensievd, što je, priznaćete, lep novoiskovan pridev, “ odgovorio profesor uz široki, topli osmeh, kao da je hteo da kaže da je ponosan što je obogatio finske prideve.
Mona je bila zadovoljna kao maca koja je dobila činiju voljenog mleka.

Odnosi profesora i Mone su počeli da dobijaju i neočekivane oblike. Svakog dana ga je SMS-om pitala da li je doručkovao ili ručao i u koliko sati. Da li je prošetao ispred zgrade i pravio vežbe koje mu je predlagala. Profesor je počeo da se oseća kao nejako dete pod brižnom majčinom pažnjom. To mu je bilo drago jer mu je godinama takva pažnja nedostajala. Ali, sve što je prejako može da izaziva probleme. Jednog dana ga je skoro ljutito upitala:
„Kako ste mogli da idete u pozorište sa Vašim učenicom, kad ste mi obećali da ćete mene i mog supruga da odvedete u pozorište? “

Profesor je zanemeo. Nije mogao da veruje svojim ušima. Osetio je narastajući strah. Zar je Monina pažnja mogla da preraste u posesivan odnos. Ništa nije odgovorio ali je kad je ostao sam grozničavo je razmišljao da li da izbriše Monine telefone i adresu elektronske pošte. Šta ako se ispoljena posesivnost počne da proširuje do besmislenog ograničenja njegove slobode življenja? Ipak to nije učinio nadajući se da je pozorišno pitanje bilo više kao šala. Tako se i ispostavilo. Srećom.

Mona je bila kao nestašna, maštovita devojčica. Jednoga dana pisala je profesoru da bi volela da joj kupi kadilak. Obožava baš taj tip američkih kola. Naravno, obavezno pink boje i sa otvorenim krovom. Dakle sportski model. I šta je profesor mogao da uradi. Morao je da joj kupi kadilak. I to ne jedan nego dvadesetak. Našao ih je na internetu, preslikao i poslao Moni sa uverenjem da će joj bar jedna slika kadilaka odgovarati. Odgovor je bio neočekivan:
„Razočarali ste me, dragi prijatelju. Pa svi modeli su crno-beli a ja sam naglasila da moj kadilak mora da bude pink boje. “
„Ali, Mona, “ odgovorio joj je kroz osmeh profesor, „ja nemam boju u štampaču. “
„To nije prihvatljivo objašnjenje“, odgovorila je. „U svakom kiosku mogli ste da kupite flomaster sa pink bojom i sve te modele da obojite ručno. “ Smejala se.
„Ali to ne bih mogao da ti pošaljem internetom“, nasmejao se profesor.
„Pa, imate poštu“, nasmejala se i Mona.

Drugi put je tražila da joj profesor u Belgiji kupi neku božićnu igračku Deda Mraza koja, ako je profesor dobro razumeo, kad se otvori, kaže nešto na nekom jeziku, valjda laponskaaom. Profesor se izvukao od Deda Mraza jer je u Belgiji kod sina bio nekoliko meseci pre Božića, kada u radnjama još nema takvih igračaka. U stvari, Mona nije tražila poklone, već igračke kao mala devojčica. Čak ni igračke, već bliži kontakt srodnih duša. Što se profesoru dopadalo. I svi troje su se uvek neizmerno radovali kad su imali prilike da se vide.
Profesor je zamolio jednog svog prijatelja, slikara i on mu je naslikao na platnu bele visibabe iznad uvelog lišća. Umesto potpisa slikara, stajalo je ime Mona. Kao simbol ove priče. Slika je dobila najlepše mesto u njegovom usamljeničkom stanu.

I sad se, dragi čitaoče pitate:
„Šta je pisac ove priče hteo da kaže? I šta je dalje bilo? Kako se priča završila? Da li sa Happy end-om ili tužno?
Nijedno ni drugo odvojeno, jer se druženje profesora sa Moninom porodicom ali sa drugim dragim prijateljima i prijateljicama iz Srpsko - Finske Seure i van Društva, nastavilo i suigurno će se i nadalje ispoljavati istom silinom sreće i povremene tuge dok se prirodno bude moglo da nastavlja.
Priča je očajnički poziv: volite se ljudi, stvarajte oko sebe prijatelje, prave, iskrene, ne samo za jedno proleće i leto, već za ceo život. Kao divna pesma Hose Karerasa i Sare Brajtman „Amigos para siempre“.