petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Starac i golubovi

Naslov ove priče asocira na roman Ernesta Hemingveja „Starac i more", na sliku ostarelog Nikolu Teslu koji u parku u Njujorku ispred hotela hrani golubove. U svim takvim pričama je poruka ista: stari čovek, usamljen, lišen pažnje svojih najdražih i prijatelja, traži društvo kućnih ljubimaca i - golubova.

Svakog jutra kroz prozor vidim u dvorištu starog čoveka koji hrani golubove. Pedeset ili više golubova su oko njega, lete ili su na njegovim ramenima i glavi, na šaci u kojoj drži neko seme... I tako svakog dana u 12 sati, ili oko. Starac i golubovi su više nego prijatelji. Oni su u specifičnom prirodno neprirodnom rodbinskom odnosu. Kad starac isprazni kesu valjda sa pšenicom i, teško se krećući, pogrbljen, odlazi u svoj stan kroz garažno dvorište golubovi, svi do poslednjeg, ga prate, lete oko 20-tak santimetara od njega, sve do ulaznih vrata iako znaju da starac više nema hrane za njih. To nije samo zahvalnost golubova za doručak ili ručak. U pitanju je ljubav koju i životinje i te kako osećaju prema plemenitom čoveku. I tu je poenta ove priče.

Mnogi stari ljudi su usamljeni. I Hemingvej i Nikola Tesla su u starosti bili usamljeni. Danas su usamljeni i oni koji nemaju materijalnih problema i oni koji takvih problema imaju. U stvari, materijalna pomoć siromašnim starim ljudima je u azbučnom redosledu pod „B". „A" je ljubav koja mnogim starim ljudima nedostaje. Ljubav supruge koja je možda umrla, ljubav njegove dece koja ne mare za oca, rodbine i bivših prijatelja. Da ima komforan stan, imovinu i pozamašni konto u banci, stari čovek ne bi oskudevao u „ljubavi" dece i rodbine.

A starom, usamljenom čoveku ne treba mnogo. Samo da preko dana neko od rodbine ili prijatelja dođe na sat-dva, da ima kome da priča kako je nekad bilo, šta mu se sve dešavalo u životu, kako je preživeo nekoliko ratova... Podrazumeva se da mu posetioci ne kažu:"Ali, deda, to si nam pričao bar pedeset puta".

U jednoj priči u ovoj rubrici ispričao sam kako mi je jedan prijatelj, tada star oko 90 godina, desetinu puta pričao da je u Srbobranu imao prijatelja koji je nosio crvene čizme. Taj sa crvenim čizmama je valjda bio neki čudak. A kad sam prijatelja jednog dana upitao zašto mi toliko puta ponavlja tu priču, rekao mi je da to nije bez razloga. „Ti si čovek od pera, pa ćeš možda jednog dana napisati priču o čoveku sa crvenim čizmama". Zaista sam tu priču napisao i objavio u ovoj rubrici. I o tome je, takođe, u ovoj priči reč.

Stari čovek koji često ponavlja iste priče i nesvesno podstiče mlade da se zainteresuju za teška i često nesrećna vremena u kojima se nekada živelo. Neko će možda o tim vremenima na osnovu dedinih kazivanja napisati priču, roman ili doktorsku disertaciju.

Kad ovaj napis vidim u internet izdanju „Glasa javnosti", odštampaću ga i uz propratno pismo zakačiti ga na dvorišnu kapiju kroz koju stari čovek svakog dana u 12 sati izlazi u mali park da nahrani golubove. U pismu ću ga, između ostalog, obavestiti da se divim njegovoj ljubavi prema golubovima, da to mnogi primećuju i šalju mu nevidljivom poštu svoju ljubav. Pomenuću mu nešto što sigurno ne zna: da sam ja, uz pomoć nekoliko stanara u tom dvorištu zasadio sada pet gorostasnih raznobojnih kestenova i desetak jela. Na koje golubovi starog čoveka sleću a neki tu i stanuju. I čekaju 12 sati.

Da stari čovek zna da smo on i ja na istom poslu sa golubovima i u verovatno u sličnom položaju. Neću se potpisati da poruku ne ograničim na jedno lice. Ali ću mu navesti da treba da zna i shvati da mu sa svih stotinak prozora zgrada koje okružuju Park kestenova šalju toplu ljubav. Na kraju pisma stajaće: „Srećna Vam Nova Godina i Božićni praznici" i da „poživite još mnogo godina".