petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Globalizacija

Ideja globalizacije je predstavljena kao nova ideja koja savremeno društvo i privredu treba da dovede do višeg nivoa razvoja, koristeći komparativne prednosti, veliko zajedničko tržište roba, radne snage, maksimalno snižavanje troškova proizvodnje... To je, međutim, samo novo pakovanje kolonijalizma u kome veliki deo populacije postaju robovi kojima upravljaju ne više preko preko kredita vlasnici skoncentrisane finansijske moći.

Uklanjanje granica između država, harmonizacija zakonodavstva, harmonizacija procedura u oblasti transporta, carinjenja, kupovine i prodaje roba stvara veliko tržište na kome je moguć brz i jednostavan protok robe i usluga, pogotovo sa savremenim informacionim sistemima i internetom. Koristeći komparativne prednosti, proizvodnja se locira na mestima koja po blizini sirovina, izvora energije i jeftine radne snage smanjuje maksimalno troškove proizvodnje što otvara prostor kako za niže maloprodajne cene i, što je češći slučaj, za visoke profite.

Multinacionalne kompanije jačaju, brzo i lako prebacuju proizvodnju na lokacije koje omogućavaju najniže troškove usput gušeći lokalne proizvođače. Osvajaju domaće brendove u pojedinim zemljama kroz kupovinu dokapitalizaciju proizvodnih preduzeća. Uporedo sa domaćim brendom, ukoliko je perspektivan, organizuju proizvodnju svojih međunarodno poznatih brendova. Visok nivo proizvodnje uz niske troškove i velik profit zahteva brže odnosno češće obnavljanje proizvodnog procesa što nužno vodi razvoju visoko potrošačkog društva u čijem centru je potrošač. Svest potrošača treba da se formira i usmeri prilikom kupovine na određene proizvode.

Uz kontrolu nadnica da bi naš potrošač kome smo već kreirali potrebe mogao da se ispolji kao kupac neophodno mu je ubrizgati finansijsku injekciju, odnosno kredit. Velike i moćne banke su u procesu globalizacije preko Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda kojim su upravljale koristeći političke administracije kao instrument, vršile globalizaciju bankarskog sistema gušeći nacionalne banke i šireći mrežu svojih filijala koje povezane internetom posluju kao jedna banka. Finansijska moć se koncentriše u malom broju centara. Ovi centri zajednički formiraju politiku kreditiranja kako privrede tako i stanovništva, odnosno našeg potrošača.

Globalizacija u oblasti obrazovanja guši nacionalne programe obrazovanja i nameće identični sistem obrazovanja u svim zemljama koji navodno omogućava radniku slobodu izbora rada u raznim delovima sveta, bez obzira na geografski region. S druge strane omogućava centrima moći da upravljaju migracijom radne snage shodno potrebama proizvodnje i kontrolu nivoa nadnica.

Globalizacija medija podrazumeva da se u svim zemljama širi licencno prikazivanje istih emisija na TV stanicama koje idu iz jedne radionice i izdavanje istih časopisa sa identičnom koncepcijom i uredničkom politikom. Kroz to se provlači sugestija korisnicima medija da im je neophodno za srećan život da kupe određene proizvode. Ukoliko nisu pasionirani korisnici medija tu su bilbordi koji im šalju identične poruke u raznim delovima sveta o neophodnosti posedovanja određenog proizvoda i usluge. Stanovništvu se nude krediti bez učešća, kupovina robe na lizing itd.

Platne kartice kao široko rasprostranljeno sredstvo bezgotovinskog plaćanja važeće u svim krajevima sveta pospešuju potrošačku groznicu i istovremeno često povećavaju broj zahteva za dodatne kredite.

Posledice globalizacije su katastrofalne. U razvijenim zemljama na Zapadu do nedavno su bujali bankarski krediti građanima i uporedo je rasla cena stanova. U SAD hipoteke su postale hartije od vrednosti i zavrtele krizu banaka i finansijskih sistema. Po prvi put u ovakvom obimu Administracija SAD je intervenisala upumpavajući ogromne količine novca iz državnog budžeta tj. od poreskih obveznika na spasavanje privatnih banaka. Zbog egoističkih malverzacija velikih banaka u SAD, kriza bankarskog finansijskog sistema u SAD prenela se i na zemlje zapadne Evrope i mnoge zemlje na svim kontinentima.

Neobična, srećna humanost

Prijateljica mi je ispričala neobičnu priču o humanosti i sreći. Imala je umiljato kučence, pekinezera Rokija. Uveseljavao je celu filozofsko-tehničku porodicu nestašlucima, u koje je spadalo i odgrizanje prsta na gazdaričinim kožnim rukavicama. Podrazumeva se da je uskakao u krevet supružnika i kad nije vreme. I, odjednom, Roki je jednim humanim dekretom promenio sredinu. Zašto?

Prijateljica ima prijateljicu koja ima malu devojčicu koja je često potištena. Ali, uvek se beskrajno radovala kad bi došla u posetu Rokiju. Igrala se sa njim i on sa njom. Jedva su se rastajali. Kad bi Roki znao da plače, verovatno bi na rastanku i sam sa devojčicom zaplakao. I onda, moja prijateljica, osetljiva, humana duša, koja je inače profesor filozofije, pa verovatno zato pomalo lebdi između sadašnjice i antičke Grčke, donese tešku odluku: da devojčici pokloni svog ljubimca Rokija.

Devojčici se svet preko noći promenio. Sada je presrećna, posle škole trči kući da se ira sa Rokijem. Ne samo ona, već i cela njena porodica. Za divno čudo, Roki kao da je shvatio smisao besplatnog transfera i nastavlja da zabavlja novu sredinu, kao profesionalni pseći klovn. Postaje ljubimac ne samo devojčice nego i cele njene porodice.
Zašto ova istinita priča iz Obrenovca?

Devojčica je rešila svoj problem neraspoloženja tako što je dobila za poklon umiljato kučence koje je uveseljava. Dobro, razumljivo to sa devojčicom i Rokijem. Ali, kako i ko može da razveseli našeg čoveka danas u uslovima u kojima živimo? Nikakav poklon - čak ni onaj iz emisije „Postanite milioner" - ne može da reši problem jer je problem međunarodnog karaktera. Za rešenje problema ne pomaže samo volja i spremnost svoje zemlje za prilagođavanje evropskim vrednostima, čak i da se odrekne pečenja šljivovice po selima. Demokratski moćnici sa one i ove strane okeana, dovoljno bezobzirni, odlučuju o našoj sudbini. Naši državni funkcioneri pokušavaju na sve moguće i nemoguće načine da reše problem u saradnji sa beskrupuloznim spoljnim takoreći demokratskim faktorom. Ali, nema ni uspeha ni nade. I šta onda preostaje običnom građaninu?

Ne preostaje mu ništa osim da sebi smisli svog Rokija. Kao prvo, poput izbacivanja na ulicu kabastih nepotrebnih stvari, menjajmo kanal čim se pojavi političar da vas ubeđuje da ceo dan i noću, bez trunke sopstvene koristi, radi za dobrobit svog naroda. Makar što ćete kliknuti na kanal Histori. Iako ni tamo nećete naći opasku da se nemački političari i državnici - „i šire"-ne menjaju, kao po onoj narodnoj o vuku i njegovoj dlaci. Ne radi im transfuzija.

Bivši Firer Novog evropskog poretka je u Kragujevcu streljao đake i građane po sistemu 100 Srba za jednog ubijenog nemačkog soldata-okupatora. Danas se cela Srbija kažnjava za jednog lakše povređenog nemačkog Kforovca, okupatora opet srpske zemlje.

Drugo, pratite na televiziji Dnevnik, bilo koje TV stanice da vidite da li su se predsednik SAD i kancelarka Merkel predomislili, sebe radi ili zbog nekih parlamentarnih izbora na brdovitom Balkanu. Pratite i rezultate fudbalskih utakmica u srpskoj „Dž" ligi i druge zabavne, šou emisije. Ako imate internet, čitajte svake večeri, da onemogućite ružne snove, i nasmejte se na viceve o plavušama, Muji i Hasi, Lalama i Crnogorcima. Ne mari što su vicevi bajati desetak godina.

Otidite kod komšije i popite kaficu, ali nemojte da razgovarate o politici. Škodi ukusu kafe. Pustite da političari rade svoj lični, da ne kažemo baš privatni posao, jer ionako ne možete da utičete na vođenje državnih poslova. Planirajte da vam svaki dan bude prijatan, po vašem izboru. Posle kiše obično zasija sunce.