petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Diplomatija - enigmatična profesija

Da bi neko bio cenjen u svojoj struci, mora biti stručnjak. Nestručan inženjer, ekonomista, političar ili hirurg su najveća društvena opasnost. Most koji je izgradio nestručan inženjer će se srušiti, loš političar će naneti najveće štete svojoj zemlji, nestručan ekonomista na položaju će upropastiti ekonomiju svoje zemlje, loš hirurg je nenamerni ubica. Ima, međutim profesija za koje nije dovoljno biti samo stručan u bukvalnom smislu značenja pojma stručnosti. Na primer diplomatija.

Smatra se da dobar diplomata mora da zna bar par svetskih stranih jezika, da je generalno obrazovan ali i da dobro poznaje ne samo svoju zemlju, već i zemlju u kojoj će službovati. Ali, to su samo neke od pretpostavki za uspešnog diplomatu, ali mogu da budu marginalne ako nedostaje najvažniji element diplomatske profesije: da iskreno voli zemlju u kojoj će službovati.

O uspešnim i neuspešnim diplomatama ima mnogo poznatih primera. Mi se ponosimo što smo imali književnika svetskog značaja za diplomatu - kasnijeg nobelovca Ivu Andrića. Stara Srbija, bivša Jugoslavija pa i sadašnja Srbija su imale značajne ličnosti ambasadore kod velikih sila koji su ušli u istoriju. Ambasadori jedne daleke istočne zemlje, teritorijalno male, a po ekonomiji svetska sila, čiji maternji jezik malo ko u svetu razume, ostavljaju neizbrisive plemenite tragove u Srbiji jer su voleli Srbiju.

Mudrost uspešnog ambasadora je ne samo da verno zastupa interese svoje zemlje, već i da osvoji simpatije naroda zemlje u kojoj živi i radi. A to može da postigne samo iskrenim odnosom prijateljstva prema sredini u kojoj službuje. Povod za ovaj napis je neobičan gest jednog ambasadora jedne nordijske zemlje koji je nedavno stigao u Srbiju. Među prvim koracima koje je napravio po dolasku u Beograd, setio se da je u svojoj kući kao dečak nekoliko puta sreo jednog studenta iz Srbije koji je, radi usavršavanja jezika, radio u fabrici za proizvodnju alkohola ambasadorove zemlje, gde je bio zaposlen i ambasadorov otac.

Novi ambasador je telefonirao ocu i pitao ga da li se seća kako se zvao taj srpski student koji je nekoliko puta bio u njihovoj kući dok je radio u fabrici alkohola. Da bi tog čoveka, ako je živ pozvao na državni praznik svoje zemlje u prvoj nedelji decembra. Otac je promptno odgovorio i naveo prezime bivšeg srpskog studenta. Kako je posle nekoliko desetina godina zapamtio ili u nekom imeniku sačuvao prezime tog studenta, ostaće tajna.

Vrlo brzo se ispostavilo da je taj student iz Beograda živ i zdrav, u poodmaklim godinama, koji je i sam bio diplomata u zemlji nordijskog ambasadora. Ambasador ga je pozvao na ručak da se podsete na nekadašnje susrete u dalekoj nordijskoj zemlji. Rekao je da se seća da je taj student ostavio u njihovoj kući najlepše utiske. Gest jednog ambasadora koji najavljuje uspešno delovanje u zemlji u kojoj služi.

Nepomenuti po imenu i nazivu zemlje iz koje dolazi ambasador ne zna da je taj srpski student, dok je radio u fabrici gde i ambasadorov otac na pitanje domaćeg novinara da li voli Tita, odgovorio da veoma voli saunu koju je narod te zemlje izmislio. Novinar je pomislio da je bio nesporazum u prevodu. A student, iako nije bio diplomata je znao da se u inostranstvu na radnom mestu ne govori o politici. To nije znao sekretar ambasade studentove zemlje u toj nordijskoj zemlji i proglasio studenta za izdajnika socijalističke nesvrstane Jugoslavije. Srećom, jugoslovenski ambasador u toj zemlji je bio pravi diplomata, koji je razumeo situaciju.

Predsednik republike zemlje neimenovanog ambasadora u ovoj priči, koji je bio u zvaničnoj poseti u Jugoslaviji, zaustavio je avion koji se spremao da poleti sa mostarskog aerodroma da bi izašao iz aviona i potražio prevodica u toj poseti - a to je slučajno ili neslučajno - bio isti bivši student iz ove priče - da bi se potpisao na jednoj knjizi iz njegove zemlje, koju je bivši student iz fabrike alkohola preveo. Predsednik nije to učinio iz propagandnih razloga, već kao gest državnika koji odaje priznanje ljudima koji rade na približavanju kultura drugih naroda.

Nažalost, poznata je praksa da ambasadori postaju i nestručna lica koja su zaslužna samo kao aktivisti vladajuće partije, ili su rođaci ministra inostranih poslova. Ili dobijaju ambasadorski položaj kao kaznu za neuspeh u politici kad vlada želi da se oslobodi nekog neuspešnog funkcionera.

Pomenimo neke takve ružne primere. Jedan jugoslovenski ambasador u jednoj nordijskoj zemlji je bio brat crnogorskog partizana na visokoj funkciji u bivšoj Jugoslaviji. Ispostavilo se da je oštetio jugoslovenski ambasadu na više načina, između ostalog što je ukrao vredne umetničke slike iz jugoslovenske ambasade. Ministar inostranih poslova Jugoslavije, Bosanac, poslao je za ambasadora u jednu nordijsku zemlju svog kuma koji nije znao nijedan strani jezik osim malo italijanski i bio nestručan i u struci i u karakteru.

Jedan španski konzul iz davnih vremena u ambasadorovoj zemlji iz ove priče ostavio je za sobom neizbrisivi trag. Napisao je sjajnu putopisnu knjigu o zemlji u kojoj službovao koja je i danas tražena knjiga zbog vrhunske umetničke vrednosti i velikog truda da se upozna život jednog malog naroda. Naš veliki putopisac Ljuba Nenadović nije bio formalno ambasador ali je za sobom ostavio više knjiga, putopisa, u kojima je verno naslikao društvene sisteme i običaje zemalja koje je posetio. „Pisma iz Italije, Nemačke"...

Uspešan ambasador će ostaviti neizbrisive tragove u zemlji u kojoj je službovao, knjigom o avanturi upoznavanja istorije i kulture naroda koji mu je pružio gostoprimstvo.

Priča o lepom i ružnom

Otkako je čovek na neki način nastao, sišavši sa grane ili voljom Svevišnjeg, svakodnevno se suočavamo sa lepim i ružnim. Lista i lepog i ružnog je skoro beskrajna. Ali se razlika može da uoči i na nekoliko jednostavnih situacija. Na primer, nije lepo od proevropskog potpredsednika naše vlade što tobože samouvereno izjavljuje da će 9. decembra Srbiji biti dodeljen status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.

Ne zato što to ne bi bila lepa vest, već zato što su i on i oni iz Brisela to znali od momenta kad smo se kandidovali za taj status. Svaka strana po osnovi svojih interesa. Ali su i naši i njihovi političari znali i da je to roba koja se sa dobrom reklamom može dobro da proda. Zna se i kako i zašto. Dakle, nije lepo od našeg državnog Evropejca što nas smatra neupućenim i naivnim.

Ova napomena može da bude uvod u razmišljanje o lepom i ružnom ako se shvati da od nas samih zavisi da li ćemo lice okrenuti prema lepom ili ružnom. Ružno se može izbeći ako se u novinama preskoči napis sa izjavama političara koji nas ubeđuju, posebno sada uoči izbora, da i poslednjim atomima svojih mogućnosti nastoje, patriotski, da nam pomognu da bolje i lepše živimo - kao oni već sada.

Na televiziji da kod takvih emisija promenimo kanal. Lepše je da pritisnemo dugme na tasteru koje će nam pokazati, na primer, reprodukcije velikog Van Goga i fotografije o lepotama prirode. Ili ako uzmemo u ruke neko delo lepe kniževnosti koju su Francuzi inteligentno nazvali beletristika jer „belle lettre" u prevodu znači lepo pismo, odnosno lepa književnost. Možete, kao ja, i da po 1001 put slušate Saru Brajtman i Hose Karerasa kad pevaju divnu olimpijsku pesmu o večitom prijateljstvu „Amigos para siempre". Ili bilo koju drugu muziku koju volimo.

U stvari, velika je naučno dokazana istina da od nas samih zavisi da li umemo da oko sebe zapažamo lepo, ne samo ružno. A to nije veština koja se može naučiti, već stvar osećanja. Na fakultetu, na jednom času, zaprepastio sam većinu mojih drugara u klasi kad sam pročitao jedan svoj esej u kome sam tvrdio da i blato može da bude lepo. Profesor je, naravno, bio oduševljen. A ja sam objasnio da sam to otkrio 1945. godine kad sam to prvi put shvatio vraćajući se na dopustu sa radne akcije iza linije Sremskog fronta iz Šapca u moj Obrenovac.

Tog kišovitog jesenjeg dana prepešačio sam više od 40 kilometara po užasno blatnjavom makadamskom putu držeći za ruku devojku sa kojom sam želeo da se odmah posle rata oženim. Tu ideju osujetio je njen otac, slovenački partizan iz oduševljenja Titovom idejom bratstva i jedinstva. Tog dana sve mi je bilo lepo i kiša koja je skoro sve vreme padala i blato po kome smo gackali u cipelama nedovoljno otpornim na vodu. Kasnije smo na univerzitetu učili tadašnju rusku definiciju pojma lepote kao najsavršenijeg u svojoj vrsti. Naslućivali smo da toj teoriji nedostaju čovekova osećanja i njihova čarobna moć.

Sa sličnom temom sam se susreo kad sam prvi put pročitao knjigu jednog francuskog lekara koji je dokazivao da se najveći broj bolesti, osim onih zaraznih, može izlečiti bez lekova - snagom volje i uverenja da možemo da pobedimo bolest. Na neki način lekar je prikazao kako se volja, osećanje, fiziološki pretvara u odbrambeni sistem protiv bolesti.

Često se sećam izjave Eve Ras da ona svakog jutra isplanira dan tako da joj bude lep. Kad sam jednom sa njom o tome razgovarao, dodala mi je smešeći se „naravno u meri u kojoj je to objektivno moguće".

Jedna moja učenica mi se uvek obraća sa prefiksom „najdraži učitelju", što je lepo da čujem iako ne shvatam kako je nakupila dovoljno argumenata za takav „predgovor". I moja lepa podstanarka, studentkinja koja se brine o meni, kad me ujutru sa divnim osmehom pita hoću li da doručkujem, moram da nevoljno pristanem kad me tako lepo, sa lepim licem i lepom dušom pita. Nekad mi je dovoljno da kroz prozor vidim „moje", sada ogromne, kestenove koje sam uglavnom sam zasadio. Skoro da uvek sa njima nešto porazgovaram.

Osvrnimo se oko sebe i naći ćemo mnogo lepog, što nam je u ovom ružnom vremenu najpotrebnije.