petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

O vrednostima

Kad govorimo o vrednostima Evropske unije, mislimo na stotine propisa kojima se utvrđuju razne oblasti od sudstva, svojine do odnosa prema nacionalnim manjinama. Ali, ne mislimo i na „vrednosti" Zapada koje nam besplatno isporučuju ne tražeći da ih zvanično prihvatimo kao što su nam i poslali nezvanično: od najcrnjeg liberalnog kapitalizma, droge, seksi reklama u šou biznisu, rijaliti programa, kockanja i nasilja u filmovima. To nisu naše vrednosti kojima stremimo. Naše vrednosti su humane, moralne, najplemenitije ljudske vrednosti, porodica i pravoslavlje, poštovanje čoveka, naučnih, umetničkih i drugih dostignuća srpskog naroda, tradicija, dobri običaji... Zašto ovaj uvod?

Zbog Laneta Gutovića. Ovih dana cela Srbija je zabrinuta zbog zdravstvenog stanja našeg velikog glumca, Pustolova i predsednika partije Zdravog razuma, njegove glumačke esencije g. Šojića. Šaljemo mu elektronskom poštom i telegramima na hiljade poruka želeći mu brzi oporavak i vraćanje za kormilo Bele lađe. Podsećamo ga da je prihvaćen u svakom našem domu kao član porodice i da ga u njegovim brojnim maestralnim ulogama u pozorištu, u filmovima i u televizijskim serijama ne doživljavamo kao glumca, već kao građanina Srbije koga smo u realnom životu sreli ili videli. Taj odnos prema umetnicima je jedna od naših vrednosti.

Ali, tu ima i jedan problem. Poštujemo naše velikane iz svih oblasti stvaralaštva ali ne živimo sa njima. Neke brzo zaboravljamo. Ako se u ovom napisu ograničimo samo na naše velike glumce i ako još suzimo spisak na glumce humoriste, primetićemo da mlađe generacije i ne znaju ko je bio Mija Aleksić, Čkalja ili šoumen Milovan Ilić Mini Maks. I kod starijih generacija slika o njima bledi.

Svakodnevno tabloidna javna glasila i obojena televizija servira nam bizarne informacije koja je pevačica u nekom rijalitiju spavala sa kojim ukućaninom, ko je javno pokazao svoje (ružno) dupe, ko se od „poznatih" parova razišao pa po ko zna koji put pomirio, za koga će se konačno udati Severina, ko je veća umetnica - ne znam u čemu - Ceca, Brena, Karleuša, Dara Bubamara ili Seka. Ko kome javno psuje majku i naziva ga ološem i šljamom. Ima ljudi koji to vole da čitaju. Ali, to ne znači da javna glasila zbog tiraža treba da podilaze najgorem ukusu.

Umesto svih tih trivijalnosti, zar ne bi bilo lepše da nas javna glasila, štampa, televizija i radio češće podsećaju na, u ovom slučaju, nezaboravne junake iz Servisne stanice i drugih serija zbog kojih su u vreme emitovanja ulice naših gradova i seoski sokaci bili prazni. Da se stariji prisete a mladi po prvi put vide uzbudljive priče Pustolova koje ako nisu štetne mogu da budu korisne. Uporedimo gegove Čkalje i Mije Aleksića sa poluobnaženim silikonskim grudima neke naše folk pevačice! To se i n upoređuje.

Da se vratimo na predmet ovog napisa, na Laneta Gutovića. Javna glasila su veoma oskudno obaveštavala o njegovom zdravstvenom stanju. Ovih dana sam uznemiren satima preturao po internetu tražeći informaciju o zdravstvenom stanju g. Šojića ali sam stalno nalazio obaveštenja kuda se kreće Ceca, dok još može, bez elektronske nožne ogrlice.

Nisu nam neophodne takve „vrednosti" folk pevačica. Gutovići, Aleksići i Petrovići su nam, međutim, neophodni ne samo danas u ovom smutnom vremenu, već i u budućnosti, ma kakva ona bila. Koliko puta u svakodnevnom životu kažemo sagovorniku koji nas opominje da smo nešto pogrešno rekli „Pa to sam i rekao!" Nije reč o zalaganju da živimo u prošlosti i od slave, već o podsećanju na vrhunske naučnike, umetnike, sportiste. Reč je o pomoći mladima ali i starijima da cene prave vrednosti.

I na kraju: poželimo predsedniku "Partije zdravog razuma" da što pre ozdravi jer se bliže izbori pa moramo znati ko će formirati vladu, Šojić ili neki drugi. Ne verujemo Roski i njenoj kugli tim pre što nikad nije trezna.

 

Iznenađujuća izjava povodom konferencije NATO

Verujem da je malo građana Srbije koji nisu bili iznenađeni izjavom predsednika Republike u Nišu povodom NATO konferencije u Beogradu. Ako predsednik Republike oceni da su masovni protesti građana zbog odnosa vlade prema NATO-u, samo dokaz slobode mišljenja i demokratije u Srbiji i ništa drugo i ne kaže da li je taj protest opravdan ili ne, to može da bude samo predsednikovo lično mišljenje koje izaziva zabunu zbog nedorečenosti.

Jer, rezolucija Skupštine propisuje da će Srbija ostati neutralna zemlja jasna i bez referenduma naroda se ne može da menja. Predsednik tu neutralnost nijednom rečju u izjavi nije pomenuo. Znači li to nagoveštaj da Srbija napušta politiku neutralnosti i približava se članstvu u NATO-u. A približavanje NATO-u nema nikakve veze sa demokratskim, slobodnim izražavanjem mišljenja građana kao u debatnom raspravom o nekom od brojnih problema i nedoumica u našem društvu.

I predsednik Republike ne može to pitanje vraća na demokratsku, slobodnu razmenu mišljenja. Reč je o suštinskom nacionalnom interesu Srbije o čemu je postignut konsenzusu državnih organa i volje naroda. To pitanje nije u ravni mogućih različitih mišljenja o reformi školstva, zadatka Akademije nauka, različitih mišljenja povodom promena imena ulica ili o trenutnoj opravdanosti cena šargarepe, crnog luka i mesa.

Predsednik ne kaže da je učešće naših oficira u mirovnim misijama u okviru programa Ujedinjenih nacija a ne planova i politike NATO-a. Masovno nezadovoljstvo građana Srbije što je prihvaćeno da NATO održi konferenciju u Beogradu makar i u okviru programa Partnerstva za mir nije pitanje pogodno za hvalospev demokratičnosti našeg sistema - koja se i ne poriče - već nezadovoljstvo politikom vrha države u tako važnom pitanju kao što je odnos prema NATO-u. Demokratija ima svoj smisao i svoje granice."

Blokada puteva u Vojvodini nije samo izraz mišljenja na demokratski i zakoniti način već izraz nezadovoljstva poljoprivrednika politikom vlade prema agraru. Valjda bi zadatak našeg društva trebalo da bude rešavanje krupnih problema zemlje a ne izražavanje zadovoljstva što građani mogu to nezadovoljstvo da slobodno izraze. Govorimo o različitim stvarima.

Da li je neko osim članova generalštaba razumeo šta je značila rečenica Predsednika da „naše oružane snage čine interoperabilnim snagama NATO-a." Naša vojska nije niti može biti nikakva interoperabilna niti bilo kakva snaga NATO-a. Tako smatra ogromna većina građana Srbije
.

Citiranje „kredibilnih" inostranih institucija da je Srbija zemlja političkih sloboda nije mudro. I bez tih citata znamo da imamo političke slobode. Ali nam „kredibilne" strane naše političke slobode hvale samo ukoliko te slobode omogućuju potčinjavanje Srbije politici Amerike, Evropske unije i NATO-a. Onog moment ako bi se se Srbija otvoreno usprotivila takvoj politici Zapada, postaćemo „nedemokratska zemlja bez političkih sloboda kojoj nema mesta u Evropskoj uniji."

Zločini koje je NATO počinio nad Jugoslavijom i Srbijom, protiv Srba na prostoru bivše Jugoslavije - koju su natovske snage i razbile - neće zastareti niti izbledeti ni za hiljadu godina, bez obzira na budućnost NATO-a i bez obzira na buduće članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Učešće Srbije u Partnerstvu za mir „kao i neke druge zemlje" ne može biti u istoj ravni, jer te „druge zemlje" NATO nije bombardovao.

Predsednik je u Nišu morao da kaže - ako je morao - da Srbija ima interesa da učestvuje u programu Partnerstva za mir ali da nikada neće pristupiti NATO paktu. I da prećutno stavi do znanja da je ova konferencija NATO-a prva i poslednja konferencija NATO-a u Srbiji. Tada bismo mogli lakše da progutamo gorku pilulu što ćemo ugostiti američke, engleske nemačke i druge generale iz zapadnih zemalja čije su zemlje učestvovale u divljačkom bombardovanju Beograda.

I, na kraju, jedno protokolarno pitanje: hoće li srpski domaćini na konferenciji organizovati za NATO generale turistički obilazak Beograda koji bi počeo pred zgradom našeg bivšeg generalštaba, a završio se kod spomenika ubijenih radnika u Radio-televiziji Srbije u obnovljenom Tašmajdanskom parku. To bi bilo i u skladu sa pravilom da se neki ljudi uvek vraćaju na neko mesto.

 

Vreme je za život

Društvo na nepravi način pokušava da teorijski ubedi mlade bračne parove da je „Vreme za bebe". Reklamom na televiziji umesto ekonomskom pomoću mladim majkama. Društvo na neefikasan način pokušava da stvori nova radna mesta za nezaposlene. Očekujući strane investitore, umesto da pomogne nezaposlenima da se zaposle tamo gde je radna snaga potrebna. A vreme je i za bebe i za normalan život odraslih.

Ljudi su svesni teške ekonomske situacije, ali se uglavnom zadržavaju na toj konstataciji i izlaz nalaze u revoltu, napadima na vladu, uz „podršku" političkih partija koje od takvog raspoloženja žive, postoje, boreći se za vlast, tj. za ugodne položaje partijskih funkcionera i istaknutih aktivista. Društvo bi trebalo da inicira promenu odnosa prema sadašnjoj situaciji u zapošljavanju. A promena je u shvatanju da u ovako teškim okolnostima, čovek mora da se orijentiše da radi što može, makar to trenutno ili u početku i ne bilo ono zašto su se školovali i želeli da rade. Unutrašnjost Srbije vapi za radnom snagom. Ali ne za kancelarijske službenike i fabrike (kojih nema dovoljno), već za rad na selu.

Kad bi neki institut istražio koliko ima u Srbiji napuštenih seoskih domaćinstava i domaćinstava sa samo jednim ili dvoje starih ljudi, iznenadili bismo se zaključkom da bi usmeravanje nezaposlenih ka celu smanjilo nezaposlenost do margine. Život na selu ima svoje čari i lepote. e. Čari neuporedivo lepše, korisnije i zdravije od beogradskog asfalta.

Ukazaću na jedan nedovoljno poznat primer kako su Finci skoro „preko noći" zaposlili pola miliona izbeglica iz oblasti koje su u ratu sa SSSR izgubili. Država je, po završetku rata izbeglicama dala izuzetno povoljne kredite da kupe zemlju, šume, mehanizaciju i sve što je neophodno poljoprivrednom gazdinstvu. Projekat je idealno uspeo. Finci nisu imali napuštena seoska gazdinstva, ali imaju prostranu zemlju, dva puta veću od bivše Jugoslavije a samo nešto preko 5 miliona stanovnika. Lako se našla zemlja za izbeglice.

Naš slučaj se može rešiti u principu na isti, „finski" način. A to znači: da se formira Ministarstvo za zapošljavanje koje bi razradilo mehanizam stvaranja mogućnosti da nezaposleni prihvate život u svom seoskom gazdinstvu. Projekt nije jednostavan, ali se sve radnje mogu organizovati. Naravno, bitno je da Ministarstvo raspolaže sa dovoljnim sredstvima kojima bi naglašeno povoljnim kreditima, podstaklo zainteresovane da promene način života i sredinu. Bar do vremena kada bi se mogla naći radna mesta koja odgovaraju školskim kvalifikacijama, ako bi neko posle i hteo da napusti selo. Dve tv serije, „Moj rođak na selu" i „Selo gori a baba se češlja" imaju istu poruku kao TV reklama „Vreme je za bebe".

Život na selu se danas ne kreće po uzoru na seoska gazdinstva opisana u pričama Laze Lazarevića ili Stevana Sremca. U Finskoj sam video jednu kompjuterizovanu stočarsku farmu u kojoj jedan mladi bračni par opslužuje 30 krava muzara. Kompjuter sam dovodi krave na mesto gde se, takođe kompjuterski, obavlja muža. I stajsko đubre se ne iznosi iz štale ni kolicima ni traktorom, već izvlačenjem celog poda štale pomoću mehanizma i motora pri čemu vlasnik ne mora čak ni da pritisne dugme na tasteru, jer je sve unapred isprogramirano.

Košenje i baliranje sena je takođe mehanizovano. Kompjuterska i klasična tehnologija su toliko razvijeni da se i kod nas mogu primenjivati ako se dobiju povoljni krediti za mehanizaciju i kompjuterizaciju.

U takvim uslovima život na selu bi se mogao uporediti sa poznatom praksom u razvijenim zemljama u kojima mnogi ljudi ne žele da stanuju u gradu, već u prirodnom ambijentu, izvan grada u kome su zaposleni.
Za ostvarenje ovakvog projekta, naravno, potrebno je da naše društvo iz temelja promeni politiku u oblasti poljoprivrede, stočarstva, povrtarstva i života na selu.