petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Ko u Srbiji treba da vlada, partije ili narod?

U najvećem broju zemalja u svetu državom vladaju političke partije a ne narod. Partije sa svojim članstvom su mali deo populacije zemlje. One nastoje da za svoju politiku privuku što veći broj nepartijaca koji, u ogromnoj većini, na to pristaju jer ne vide drugu mogućnost da ostvare svoje želje i zahteve.

Šta u takvoj situaciji ostaje ogromnoj većini nepartijskog naroda? Da podrži neke parije na izborima ili da bojkotuju partije i izbore. U oba slučaja rezultat je negativan po interese naroda. Ako podrži, u većoj ili manjoj meri određene partije, daje tim partijama mogućnost da još autoritarnije vladaju državom pema uskim partijskim interesima. Ako bi, pak, bojkotovale partije na izborima rezultat bi bio još gori jer bi veća podrška bilo kojoj partiji danas dovela na vlast partije koje imaju disciplinovano članstvo, partije koje po prirodi stvari ne rade za interese naroda, već za partijske i lične interese članova partije. I šta da se u takvom zatvorenom krugu radi?

Bilo bi logično da se narod organizuje u izbornom procesu isticanjem svojih, nepartijskih, kandidata ...ako bi to bilo moguće. U Skupštinu bi došli drugi ljudi koji se ne bi zalagali za partijske i lične interese, već za interese naroda. U tom cilju praktikuju se grupe građana koje ističu svoje kandidate. Ali, ta tendencija je nerealna jer nema ko da organizuje narod, nepartijce.

Snažne opštinske partijske organizacije imaju sve mogućnosti da onemoguće inicijative grupe građana. Delimičan uspeh sistema grupe građana na izborima koristio bi partijama sa disciplinovanim članovima i još manje bi obezbeđivao interese naroda. Samo masovno angažovanje građana u grupe građana vodilo bi ka rušenju moći političkih partija kao vladalaca državom.

Javna glasila bi, teorijski gledano, bili jedini značajan faktor koji bi mogao da stane na stranu građana nepartijaca na izborima. Ali, nažalost, i ta mogućnost ne postoji jer naša javna glasila nisu dovoljno ili u celini slobodna od uticaja partija. I, šta onda?
Opet teorijski gledano pravi uspeh na izborima postigao bi nepartijski narod ako bi se našla grupa mudrih i poštenih građana koji bi inicirali stvaranje nepartijske klasične partije. Dakle, partija koja bi bila izraz interesa naroda. To je, nažalost, samo teorija.

Ostaje jedino polurešenje da birači javno zahtevaju od partija kojima daju poverenje da izvrše u svojim redovima i svojim programima radikalne izmene koje bi bar približile partije narodu. Ostaje, dakle, dugotrajni proces promena partijskih programa i interesa naroda.
Nepartijskim građanima ostaje jedino da dobro razmisle kako da izvrše pritisak na opštinskim skupovima političkih partija za koje bi glasili sa zahtevom da ta partija stvarno, a ne deklarativno izražava interese naroda, koliko je to u današnjim uslovima moguće. Krug mora da ostane zatvoren u geometriji, ali ne mora u političkom i društvenom životu.

 

Ovaj program se ne preporučuje mlađim od...

Kadgod ovu idiotsku poruku vidim na RTS-u, uvek se pitam ko je u toj filmskoj budalaštini lud. I uvek dolazim do zaključka da sam to verovatno ja, koji se „ne razumem u filmsku umetnost".

Pa ipak se pitam kakav je to doktor pedagoških nauka smislio glupost da je umetničko delo namenjeno samo starijima. Njegov odgovor bi sigurno bio da takvi filmovi i nemaju nikakve dodirne tačke sa umetnošću i da su nužno zlo. Ali, zašto bi nasilje, droga, kriminal i revolveri i „razgolićeni“ seks bili „nužni“, neophodni? Poruka američkih šund filmova je isto što i svakodnevno pitanje huligana „Koga ćemo večeras da premlatimo“.

Zar urednik filmskog programa RTS ne zna da takve šund filmove najviše gledaju baš oni kojima se ne preporučuju da ih gledaju. I zar naši urednici filmskih programa ne znaju kako razorno takvi filmovi deluju na mladu dušu? Amerikanci nas, uz naš pristanak, zasipaju svojim filmskim otpadom po sistemu Telenora koji nam nudi mobilni telefon za 1 dinar, ali uz to debelo naplaćuje njegovo korišćenje kao što i jeftini američki filmovi razorno deluju na dušu mladih. A to i jeste glavni cilj „demokratske NATO Amerike.

Naravno, urednici filmskih programa će reći da mi nemamo para da kupujemo vredne filmove. I to je razumljivo. Ali, u takvim okolnostima ne bi trebalo uopšte ni da kupujemo šund filmove. Siguran sam da u svetskoj kinematografiji i te kako ima dobrih, umetničkih filmova koji ne moraju da budu skupi. Čak je bolje reprizirati izvanredne umetničke filmove koje ima naša bogata filmoteka, nego da gledamo „Ne preporučujemo“ filmove.

U Titovoj Jugoslaviji smo imali prilike da vidimo i više od ponekad vredne umetničke strane filmove. Ali je domaća kinematografija često takođe bila šund ideološka propaganda koja je zaslepljujuće delovala na mlade. Uzmeću današnjih američkih gangsterskih filmova i naših ideoloških filmova iz ranijeg perioda u suštini nema nikakve razlike.

U jednom napisu u ovoj rubrici sam postavio pitanje, koje i ovom prilikom ponavljam, zašto nemamo filmova iz slovenskih zemalja. Da li orijentacijom na uglavnom američke filmove nastojimo da se oslobodimo slovenskog porekla da bismo uskoro bili zapadni narod rimokatoličke ili luteranske crkve.
Zašto naši pedagozi, prosvetni radnici i njihovi sindikati nikada nisu javno osudili uvoz štetnih šund filmova?