petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Na radnim akcijama nisu građeni samo infrastrukturni objekti

 

 

Ovih dana se u javnim glasilima raspravljalo o značaju i dometu radnih akcija u Jugoslaviji. Nabrajani su veliki objekti izgradnje. Zaboravlja se, međutim, pomenuti veliki značaj činjenice da su radne akcije menjale i same akcijaše, stvarajući kod njih ljubav prema svojoj zemlji, odgovornost za budućnost, ne samo Jugoslavije, već i za sopstvenu budućnost.

I sam sam bio učesnik u radnim akcijama, uvek udarnik: na seči drva na Povlenu, na branju kukuruza iza linije Sremskog fronta, na izgradnji pruge Brčko-Banovići, u Železniku, na Vlasini. Brojne su uspomene sa tih radnih akcija koje govore o patriotizmu, o veri u budućnost svoje zemlje i sopstvenu budućnost. Nije u pitanju bila komunistička indoktrinacija, već zanos mladih da stvaraju novo, pravednije društvo. Drugo je pitanje zašto su te velike nade izneverene.

Na izgradnji pruge Brčko-Banovići, nas trojica, članovi štaba brigade, u šali, osnovali smo „Kriminal-socijalističku partiju čiji smo članovi bili samo nas trojica. U ime nove „partije“ jurišali smo gurajući kolica prepune zemlje. Čak smo na našim lopatama urezivali skraćenicu „partije“, KSP. Slučaj je, međutim, dobio politički prizvuk tako da je na sastanak brigadnog štaba došao lično komandant radnih brigada na pruzi Brčko-Banovići, profesor Ivanović da ispita slučaj koji je inscenirao bolesno ambiciozan komandant brigade. Profesor je bio iskusan politički radnik i pametan čovek i samo se nasmešio, a nama „čelnicima“ Kriminal-socijalističke partije“ rekao da se ne šegačimo sa takvim nazivima partija. Šta je ta šala značila?

Značila je da se nije samo gradila trasa nove železničke pruge, već se oslobađao duh, način mišljenja, sloboda u društvenom životu - bez obzira što se ta sloboda pokazala ograničenom - ljubav prema svojoj zemlji. Sva trojica smo bili udarnici. Na Vlasini sam se suočio sa iznenađujućom istinom. Neki članovi rukovodstva studenata, komunisti - a i sam sam bio član u tim rukovodstvima - sakrivali su se u kukurizištu da pojedu poslastice koje su dobili u paketu od svojih roditelja. A mnogi od onih studenata u brigadi koje smo smatrali prozapadnim aktivistima, sadržaj svojih paketa su delili u brigadi, ne obazirući se na političku obojenost. To je bilo veoma važno, otrežnjujuće tragično ali i ohrabrujuće saznanje.

U Železniku je jedne noći snažan vetar porušio mnoge šatore. Kao sekretar SKOJ-evske organizacije u brigadi, te noći, na obaveštenje o porušenim šatorima, viknuo sam u svom šatoru: „Traže se dobrovoljci za ponovo podizanje šatora, SKOJ-evci napred! “ Na moju veliku radost cela brigada je te noći učestvovala u podizanju šatora. A u brigadi smo mi SKOJ-evci bili znatna manjina.

Najdrastičnija uspomena je ipak događaj na branju kukuruza iza linije Sremskog fronta. Bio sam komandant brigade. Kao svi mladi, i ja sam se zaljubio u jednu devojku, Slovenku. Zahvalni seljaci su mi poklonili široku ambulju od ovčje kože u kojoj smo ta devojka i ja, obučeni, spavali. I ni u jednom momentu je nisam ni poljubio. A dogovorili smo se da se venčamo čim se rat završi. U pitanju je bio ratni moral da ako si na zadatku, lična osećanja moraju biti zamenjena disciplinom. Ni danas ne žalim što sam bio član dobrovoljnih omladinskih radnih brigada.