petak 26. jul 2013.
RSS

Pisma čitalaca

Prekrajanje istorije

Istorija prekrajanja istorije je duga koliko i čovečanstvo. Današnje generacije se najviše sećaju grubog prekrajanja istorije koju su u Jugoslaviji sproveli pobednici u Drugom svetskom ratu, ali i zemlje tzv. zapadne demokratije. I posle naše plišane revolucije, uporedo sa korigovanjem „pobedničke“ istorije, takođe se pristupilo demokratskom prepravljanju istorije.

Ovde je reč o jednom manje poznatom fenomenu zemlje koja je, koliko znam, jedina usvojila princip da se istorija ne može i ne sme prekrajati, između ostalog, i u javnim obeležjima. U Finskoj je zabranjeno menjanje naziva ulica, imena ustanova i uklanjanje spomenika stranih ličnosti. A reč je o spomenicima koje su u Finskoj ostavili okupatori, Šveđani i Rusi.

Na glavnom, senatskom trgu, u Helsinkiju i danas stoji ogroman spomenik ruskom caru Aleksandru Drugom. Kad su posle rata Finci podigli spomenik Maršalu Manerhajmu koji je najznačajniji finski vojskovođa, ali i poštovani državnik, nikome nije palo na pamet da sa senatskog trga ukloni spomenik ruskom caru i da tu postave spomenik maršalu Manerhajmu. Taj spomenik su smestili u jednom uglu pored glavne pošte. U malom gradu Porvu, gde je ruski car Aleksandar Drugi proglasio stvaranje Velikog vojvodstva autonomne Finske i danas se na ikonostasu Porvoške crkve nalazi reljef ruskog cara.

Najznačajnija trgovačka ulica u Helsinkiju, popularna „Aleksi“ takođe nosi ime ruskog cara Aleksandra Drugog. Na trgu ispred predsedničke palate je obelisk posvećen supruzi Aleksandra Drugog, koja je u Helsinkiju provela samo jedan dan.
Finci su po završetku građanskog rata (1918) vratili zlatno carsko obeležje na vrh obeliska koje je jedna strana u tom ratu bila skinula. Finska je preplavljena i spomenicima i nazivima ulica i ustanova iz vremena kada je bila „istočna pokrajina kraljevine Švedske“.

Sve napred rečeno je u suprotnosti sa jednim gestom finskih savremenih istoričara koji su iz Istorije Finske, objavljene 1988. godine u osam luksuzno opremljenih tomova velikog formata, izbrisali Jugoslaviju kao da i nije postojala. Mnoge druge zemlje koje nikada nisu imale iole značajniju ulogu u međunarodnim odnosima i politici, zabeležene su. Urednik pomenute istorije je Irjo Blomsted, profesor istorije na Helsinškom univerzitetu sa još devet profesora sa drugih finskih univerziteta.

Takođe, grub primer prepravljanja istorije u ovoj istoriji je brisanje prisustva Jugoslavije na osnivačkoj Konferenciji za evropsku bezbednost i saradnju, današnji OEBS. Iako su upravo finski predsednik Urho Kekonen i jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito bili idejni inicijatori te konferencije. Ime tadašnjeg predsednika SFRJ je na tih 3.500 stranica pomenuto samo jednim redom u napisu o finskom akademiku Fon Vrajtu, u kome se kaže: „Kritičar novih marskističkih vetrova i antistaljinizma kritikovao je jugoslovensku marksističku, humanističku grupu okupljenu oko časopisa Praksa. Uputio je otvoreno protestno pismo i predsedniku Titu.“

Bio sam prevodilac našoj delegaciji na osnivačkoj konferenciji KEBS-a održanoj u Helsinkiju od 30. jula do 1. avgusta 1975. godine za susrete sa finskim domaćinima. Legendarni finski predsednik Urho Kekonen je veoma cenio spoljnu politiku nesvrstane Jugoslavije i u tom kontekstu i Josipa Broza Tita, s kojim se, inače, i pobratimio 1974. godine u Bugojnu. Lično sam preveo javno izrečenu izjavu predsednika Kekonena da je Tito bio njegov učitelj u spoljnoj politici.

Na svečanoj večeri za šefove država učesnika Konferencije Tito je sedeo sa leve strane, a američki predsednik Ford sa desne strane predsednika Kekonena. Ovakvo prekrajanje istorije sigurno nije u skladu sa zvaničnom politikom Finske.
Zašto su finski istoričari koji u svoj autonomni i položaj zloupotrebili, izbacili Jugoslaviju iz istorije Finske nije poznato, ali se može naslutiti.